Srpskog atletičara su ubili albanski teroristi na Kosovu: 25 godina kasnije njegov sin je oborio rekord Srbije

Svetsko prvenstvo u krosu koje je održano u Beogradu prebacilo je fokus čitavog sveta na našu zemlju. Ponovo je Srbija fenomenalno organizovala jedno veliko atletsko takmičenje i dobila je pohvale prvog čoveka Svetske atletike Sebastijana Koua.

Naš tim je imao 13 predstavnika, 9 u juniorskoj konkurenciji i četiri u miks štafeti 4 x 2.000 metara.

Naša štafeta je na kraju završila na 10. mestu uz oboren državni rekord, a predstavljali su je Elzan Bibić, Nikola Raičević, Teodora Simović i Milica Tomašević.

Elzan Bibić je svakako bio prva zvezda štafete, ali posebno je zanimljivo učešće Nikole Raičevića.

On je inače sin legendarnog srpskog atletičara Gorana Raičevića, heroja Srbije koji je dao svoj život za svoju zemlju u ratu na Kosovu 1999. godine, kada je ubijen iz snajpera u zasedi albanskih terorista.

Goran je pre 30 godina takođe trčao na Svetskom prvenstvu u krosu, a toga se u izjavi za Telegraf prisetio i njegov sin Nikola posle oborenog državnog rekorda.

- Čestitam svim mojim timskim koleginicama i kolegi. Ostvarili smo primarni cilj, a to je da budemo prvih 10 štafeta. Ovo je prvi put da mi nastupamo u ovoj kombinaciji mikš štafeti i nadam se da će u narednjim godinama to biti učestalo. Za mene je posebno nekako čast, nakon 30 godina, nakon što je moj otac nastupao na Svetskom prvenstvu, sada sam se ja nastupao i to mi je nekako dalo neku dodatnu motivaciju da nastupim - rekao je Nikola Raičević za Telegraf.

Ko je bio Goran Raičević?

Otac Nikole Raičevića, Goran Raičević, zvani Rajko, je rođen u Kruševcu 1963. godine, a odrastao je u selu Strojinci kod Brusa. Već kao dete pokazivao je sklonost ka atletici, kada je svakodnevno trčao od škole do kuće. Počeo je da se bavi atletikom kao učenik petog razreda OŠ u Razbojni, a atletksu karijeru započeo je u Crvenoj zvezdi. Nastupao je još i za Partizan, Soko Vrbas i Brus.

Bio je nepobediv na uličnim trkama od 1980. do 1984. godine. Pet puta je pobeđivao na Belom krosu, šest puta na krosu Politike, od toga pet puta uzastopno, čime je postavio rekord. Bio je i višestruki prvak Balkana.

Život je posvetio atletici, ali pošto ona nije bila profesionalni sport, snalazio se učeći i trenirajući. U isto vreme studirao je i završio agronomiju na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu, gde se preselio po upisivanju fakulteta.

Uniformu je obukao 8. aprila 1999. godine, a poginuo je posle manje od mesec dana, na Đurđevdan, 6. maja 1999. godine. Iako je imao dozvolu da izbegne vojni poziv kao vrhunski sportista i imao papir koji ga oslobađa odlaska na radište, Goran nije imao dilemu kada Srbija zove.

Njegov bataljon krenuo je u izviđanje terena. Kada su došli u selo Kačikol, sačekala ih je zaseda pripadnika OVK, koja ih je zasula projektilima iz raketnog bacača i kišom metaka.

Jedan metak koji je prošao kroz ceradu kamiona pogodio je Raičevića, koji na glavi nije imao šlem i poginuo je na licu mesta.

U njegovu čast ispred stadiona Partizana podignut je spomenik koji čuva uspomenu na legendarnog atletičara koji je dao svoj život za Srbiju.

Nikola želi da kroz njegove rezultate u atletici živi i uspomena na njegovog oca

Telegraf je svojevremeno uradio intervju sa Nikolom Raičevićem i njegovom majkom, a Nikola je istakao da je gledao kasete kako bi se prisetio svog tate, koji je poginuo kad je on imao nepunih pet godina.

- I mama i tata su bili atletičari i onda je to sport broj jedan u našoj kući. Kad smo bili manji gledali smo stalno kasete kako bi se prisetili tate, i stalno smo gledali, pošto su stalno pre na televiziji bila ta takmičenja. Mi smo toliko gledali te kasete o atletici, da su one prosto... više nisu mogle da se gledaju. Te kasete su izbledele.

- Pustila nas je da sami odaberemo, i da jednostavno, u jednom trneutku, ako se odlučimo za to, da će ona podržati. Ja sam negde u trećem razredu gimnazije odlučio da je ipak to to, da ja ipak želim da se bavim atleikom. Da želim na neki način da susrećem te ljude sa kojima se moj tata družio i da neki način oživi to neko sećanje na njega.

- To je i dobro i i nije. Dobro je sa neke strane što imate razlog da stremite ka nečemu, da budem što bolji, da se približite njegovim rezultatima. Sa druge strane, predstavlja i mali vid opterećenja. Na vas svi ljudi gledaju ’’Pa to je Rajkov sin, on se pojavio’’. I sada ja nekako pokušavam da kanališem to, da ljudi više mene znaju kao Nikolu, a ne kao Rajkovog sina.

- Nekih stvari se sećam kroz maglu. Na primer sećam se da baš na ovom stadionu (Partizana), možda sam imao tri godine, on me je vodio. Ovde je bila neka igraonica instalirana, i tu su deca skakala, igrala se i on je mene tu poveo dok on radi trening da se ja igram. Toga se baš jasno sećam - emotivno se Nikola priseća svog prvog dolaska na stadion sa ocem svojevremeno u razgovoru za Telegraf.

Sudbina je htela da 30 godina od Goranovog nastupa na Svetskom prvenstvu u krosu, u Beogradu na istom ovom takmičenju nastupi i njegov sin Nikola.

(Telegraf.rs)