Loran Mjuli za Telegraf: O Femke Bol, Đokoviću i šta Srbiji treba da bude ispred Jamajke u atletici

Srpska atletika je u ogromnoj ekspanziji u poslednjim godinama, o čemu svedoče i sve bolji rezultati domaćih atletičara na svetskoj sceni. Dokaz tome jeste i zlatna medalja sa Svetskog prvenstva u skoku udalj Ivane Vulete, koju je osvojila u Budimpešti, a pored rezultata, tu su i neverovatni pomaci u radu. U prilog tome dolazi i činjenica da je Srpski atletski savez bio domaćin Lorenu Mjuliju, treneru holandske sprinterske reprezentacije i jednom od najboljih svetskih trenera, koji je izdvojio i svoje vreme za Telegraf.

Loren Mjuli je trener koji je dugi niz godina radio kao trener u reprezentaciji Švajcarske, s kojom je beležio vrhunske rezultate, pre nego što je stigao poziv njegove rodne Holandije, a gde je nastavio sa sjajnim rezultatima, pre svega sa izvrsnom Femke Bol, koja je postala sinonim u ženskoj konkurenciji.

Mjuli je u saradnji sa sportskim direktorom Srpskog atletskog saveza stigao u Beograd, kako bi održao nekoliko predavanja i kako bi i svojim iskustvom i znanjem doprineo razvoju srpske atletike.

Upravo o tome je Mjuli i govorio za Telegraf, tačnije, otvorio je svoj razgovor za naš portal upravo objašnjenjem "otkud on u Srbiji".

• Lepo je ugostiti vas ovde, možete li reći malo više o poseti u Srbiji?

- Da, da... Mnogo puta sam bio u Srbiji, ne samo u Beogradu, nego po celoj državi. To je za mene miks svega, prezentovanja trenerima, pričati o teorijama programiranja, planovima, treninzima brzine, izdržljivosti. A takođe, i rada sa nekim sportistima i biti mentor nekim od trenera. Davati im savete, ukoliko imaju neke sumnje, dileme, pitanja... Pokušavam da im pomognem što bolje mogu, kako bi napravili dinamiku u sprintu, preponama, pa čak i štafetama.

Izuzev ove posete, Mjuli se očekuje da poseti Srbiju u baš još dva navrata tokom oktobra, ali da takođe i održi čak šest "Zoom" sesija, gde će gosti biti treneri kako iz sveta atletike, tako i iz drugih sportskih branši u Srbiji.

- Izgradili smo program tokom meseca sa miksom teorije i prakse, kako u Srbiji, tako i putem distanca. Radim malo bliže na regularnoj bazi sa najboljim trenerima iz Srbije, a imamo takođe i neke sesije kada ćemo pokušati da dođemo do trenera na drugim nivoima. Da pokušamo da dođemo do što više trenera i da imamo inpute na svakom nivou.

Gore je navedeno da je srpska atletika u ekspanziji, a o tome je pričao i Mjuli.

• Kako vidite potencijal srpske atletike, pošto imamo sjajne mlade atletičare i atletičarke, kako one mogu doći do kvaltietnog seniorskog nivoa, nešto poput Ivane Vulete?

- Mislim da, tradicija u srpskom sportu je sjajna. Ima je pogotovo u kolektivnom sportu, takođe i individulanom, poput tenisa. U atletici je malo drugačije u zavisnosti od discipline o kojoj pričamo. Mislim da postoji tradicija u bacanjima, takođe i u nekim "srednjim" discplinama, ali, nešto poput sprinta, prepona i štafete je na malo slabijem nivou. To je najviše zbog toga što je na internacionalnom nivou protiv SAD, Jamajke, Afrike, to je teško, jer to nije baš evropski zbog mnogo toga, ali je svetski. To čini teškim. Vidim potencijaln u mladim sportistima, ovog leta je bilo dobro na juniorskim takmičenjima. Važno je da talenat koji nađemo među mlađima, da možemo raditi i podržavati ga od strane seniora. Ovde je teško, jer postoji mnogo izazova, to nije samo o programu i treneru, takođe je i o odgovornosti federacije, kao i ljudima oko sportiste koji mora da pronađe najbolje u sebi.

Otkrio je Mjuli i šta je to potrebno da rade evropske zemlje, ukoliko žele da nadoknade genetiku koja je u ogromnoj prednosti kod atletičara iz SAD-a, Jamajke i njima sličnima, makar kada je u pitanju poređenje sa evropskim zemljama.

- Mislim da se ne možemo porediti zbog genetike za sprint, takođe, moramo shvatiti da u Srbiji imate košarku, odbojku, fudbal, dosta toga što oduzima talenat. Na Jamajci imate samo trčanje i svako ide tamo, pa je najlakše pronaći velike talente. Ali, mi u Evropi, izuzev genetike, možemo nadoknaditi marljivim radom i pametnim tkaođe. Ako pronađemo talente i radimo na pravi način, siguran sam da možemo pronaći način u analitici, bolji u programiranju, oporavku od povreda. Ako sredimo takve stvari, takve detalje, onda možemo nadoknaditi to. Pomenuta Holandija je pokazala da se takmičimo sa velikim zemljama u atletici.

Zanimljiva je bila i konstatacija da su ostali sportovi ti koji "kvare" atletiku, pošto uzimaju sve velike talente. Ističe Mjuli da su ovde najbitnije rezultati, baš zbog toga kako bi došlo do što većeg broja zainteresovane dece širom Evrope. Njegov primer za to u Holandiji jeste Femke Bol, koja ubeđuje decu da se bave atletikom.

- Morate biti atraktivni, tako to rade. Prethodne Olimpijske igre su donele Holandiji osam medalje, što je najbolji rezultat. Mislim da je bilo potrebno 50 godina da osvoje prethodnih osam, a sada su u jednoj osvojiili osam. Posle toga, dosta atletičara je htelo da se bavi tim, hteli su da budu naredna Femke Bol. Biti atraktivan, uspešan, to stvara dinamiku. To često pominjem, zato i pričam o tome ovde, jeste to da u individualnom sportu je teško. Treninzi su teški, prepušteni ste sami sebi, ako vam ne ide dobro, to je vaša odgovornost, ne tima ili saigrača. Moramo biti inspirisani timskim sportom i početi sprintom sa štafetom, jer to je tim. Tu je sve podeljeno među sportistima i tu stvarate prvi korak ka šampionatu, to sam shvatio u Švajcarskoj, to sam shvatio u Holandiji, sve kreće od štafete, a onda se sportisti razvijaju na najviši mogući nivo. To je ono što treba da se "mala atletska zemlja" poput Srbije razvija i postane velika.

Femke Bol je verovatno i najbolja sportiskinja koju Loran trenutno trenira, ona je tokom Svetskog prvenstva u Budimpešti doživela i peh, kada je tokom prve štafete pala pred samim ciljem, čime je svoju zemlju ostavila bez medalje. Ipak, kasnije se vratila i osvojila dva zlata.

- Mislim da je taj pad bio njeno jedino takmičenje, onda bi joj bilo teško. Trenirate cele godine, odete na šampionat, napravite grešku i eto... Ali, srećom, ja sam imao kao trener pet štafeta, oko 25 sportista da treniram tokom nedelje. Za nju, ona je imala dva dana kasnije 400metara prepone, a potom i štafetu. Imala je vremena da bude frustrirana, razočarana, tužna, ali je veoma brzo morala da se pripremi za sledeće takmičenje. Nije to lako, bila je nervozna, tokom prepona, polufinala...  Mislim da je finale momenat kada je bila manje nervozna, imala je dobre trke, odlična sam, imam rezultat. Posle toga, nakon 4x400m, to je trka gde je htela osvetu, gde je htela da pokaže da je to slučajno. Dosta je tu rada, mentalno za atlete, tu je i komunikacija s trenerom, da iskoče iz tog nekakvog negativnog razmišljanja.

Loran Mjuli je neko ko je počeo da se bavi trenerskim poslom sa 18 godina, veoma mlad, ali je brzo izrastao u jednog od najvećih evropskih trenera, što i njegovi rezultati govore za njega.

- Nisam bio sportista na visokom nivou, samo sam se takmičio na nacionalnom nivou. Onda sam bio upitan da pomognem u svom klubu, da treniram mlade atletičare. Moj program nije bio baš sjajan, bio sam motivisan da uradim više od onoga što sam sam imao. Onda me je to nateralo da čitam mnogo, učim, gledam šta drugi rade i na svakom nivou gde sam radio, kako u klubu, regiji, van granica. Uvek sam pokušavao da dosegnem potpuni potencijal svakog atletičara. Negde postoje potencijalni da budu nacionalni šampioni, negde Olimpijski. Tu je posao trenera, da pomognete da dosegne ono što je njegov potencijal. Da imate osećaj da smo uradili što smo mogli. Imao sam jednu atletičarku, bila je šampion sveta kao junior, ali je bila sjajna u učenju. Dobila je ponudu da ide na Berkli, pitala je šta mislim. Rekao sam 'Ovo je ono što možeš u sportu, ali ovo možeš dosegnuti u studijama', iako  je meni u interesu da imam dobre sportiste, ali, ponekad morate da budete iskreni sa sportistima. Ne trenirate vi samo one koji mogu biti Olimpijski ili svetski prvaci.

Takođe, u svojoj karijeri se može pohvaliti i time da je osvojio nagradu za najboljeg trenera Evrope.

• Bili ste izabrani za najboljeg Evropskog atletskog trenera, koja je vaša tajna, kakav bi savet dali mlađim kolegama?

- Mislim da je rad na ovakvom nivou veoma ekstreman posao. Ono što je bitno, jeste da kada želite da "porastete" kao trener, morate biti obazrivi na sve. To nije posao u kancelariji, kada počnete oko devet, a onda ste gotovi u pet, odete kući i ne mislite o poslu, da imate slobodne vikende. Nije to tako. To ne rade dobri treneri. To je bitno, kao da ste u specijalnim snagama u vojsci, ili da ste na Vol Stritu, tu je ekstremno okruženje, ogromna konkurencija. Morate biti spremni da imate mnogo energije i da potrošite sate i sate da spremite trening, sprovedete, analizirate isti... Učenje je tu, edukujete se sve dalje i dalje. Ako pronađite energiju i motivaciju, onda je veoma lep posao, gde dobijate mnogo povraćaja na sve što ulažite. Ali adrenalin u ovom poslu, kao i zadovoljenje da vidite vašeg atletičara, to je ono što je vaša nagrada za sve uloženo.

Kada je reč o Olimpijskim igrama u Parizu, on ima jasan cilj, makar kada je reč o njegovim discplinama.

- Nadam se da možemo osvojili dve ili tri medalje u disciplinama gde sam ja odgovaran. Sprint, prepone, štafete... Prethodne Olimpijske igre i dva Svetska prvenstva smo osvajali najmanje dve medalje, mislim da je to minimum i mislim da ćemo to uspeti, ali se nadamo za više.

I na kraju, dotakao se Mjuli i nedavno završenog Mundobasketa, gde je Srbija osvojila srebro, kao i finala US Opena, gde je Novak Đoković još jednom pokazao zašto se s pravom naziva GOAT-om tenisa.

- Video sam delove košarkaške utakmice, pošto smo radili sa trenerima. Videli smo samo mali deo tenisa, kao što sam rekao, očekivao sam da košarkaši pobede, pošto su Nemci se mučili u prethodnim godinama. Imali su specijalnu situaciju u zemlji, gde su imali dosta velik broj stranaca koji mogu da igraju, a nacionalni tim se uvek žalio, pošto je tu uvek stranaca u šampionatu. Ali, nekada je potrebno takmičenje, kako bi izgurali domaće. A za Novaka... Mislim da je on veliki šampion i on je već čovek koji je osvojio sve, samo se nadam da će imati dovoljno u narednim godinama, kako bi ostao dosledan u svom izazovu i kako bi nastavio da pobeđuje.

(Telegraf.rs)