Dan kada je najbrži školarac Srbije bio najvažniji dečak u svom gradu: Brzinom je stigao do zvezda

Za malog Mateju Radosavljevića se može reći da je najbolji mali atletičar među fudbalerima, ali i da je najbolji fudbaler među atletičarima, za svoj uzrast naravno.

Ovaj 11-godišnji neobično daroviti dečačić sredinom juna ove godine, na stadionu Partizana, osvojio je jedan od mnogobrojnih pehara u svojoj mladoj sportskoj karijeri. Bio je najbrži među najbržim školarcima Srbije u velikom finalu projekta "Brzinom do zvezda" koji po svojoj ideji, cilju, masovnosti, organizaciji i radosti koju pruža deci i njihovim roditeljima, prevazilazi sve slične viđene dosad.

Bio je to inače sedmi ciklus ovog davno somišljenog projekta, a Mateja je konačni pobednik posle više od tri meseca takmičenja školaraca u čitavoj državi.

Otud je malom šampionu, koji je inače stipendista fudbalske škole Čukaričkog, poklonjena puna pažnja od strane Srpskog Atletskog Saveza, sponozora projekta, medija, osnivača projekta "Brzinom do zvezda" - sve njih Mateja je ugostio u Vršcu, a svim najzaslužnijima za njegov uspeh, za njegov razvoj, za sve što postiže u sportu i životu, dodelio je poklone u jednom danu.

Danu na koji će jednog dana verovatno biti mnogo ponosan ma gde ga životni put usmerio...

Sa Matejom smo najpre obišli najvažnije mesto za njega, pored njegove kuće i fudbalskog terena razume se - njegovu školu.

Uz Mateju su bili i promoteri projekta "Brzinom do zvezda", naš najuspešniji daljaš Strahinja Jovančević i naš bivši najbolji srednjeprugaš, srebrni sa Svetskog prvenstav u Moskvi, Emir Bekrić. Oni su ovog puta bili u drugom planu, s pravom. Svetla i kamere su bile usmerene ka malom šampionu Mateji - najbržem školarcu u državi. A on, kao da mu je ovo bilo dvadeseto ili trideseto slikanje i snimanje. Miran, neupadljiv, poslušan, prijatno je samo biti u njegovoj blizini...

- Mogao bi malo i da se nasmeješ - dobacuje otac Momčilo sinu, i sam nekada solidan sportista, gimnastičar. Geni su i u ovom slučaju učinili svoje pa je najmlađe dete u porodici uzelo ono najbolje od oca.

Zbog Mateje je čak i čas morao biti prekinut. Delegacija koju je predvodio mali Radosavljević napravila je buku u holu koji okružuju učionice. Pokucali smo na vrata, prekinuli nastavu da bi Matejini školski drugovi i drugarice ovekovečili momenat za pamćenje: poziranje pred objektivom sa poklonom školi, uz dva atletska šampiona. Kakav dan!

Dok nam pogled šeta po školskom holu, primećujemo tablu na kojoj su zalepljenje fotografije najuspešnijih đaka, posebnih po učenju najviše. I tu je Mateja u vrhu. Nenadmašan. Dete za primer. Voljen od svojih drugara, omiljen. Ne zbunjuje ga tolika pažnja. Ovo je bio samo njegov dan.

Put nas je dalje naveo do Gradske kuće, zgrade opštine Vršac, gde je u svojstvu domaćina bila naša nekadašnja košarkaška reprezentativka Tamara Radočaj, danas zamenica gradonačelnice ovog mirnog banatskog grada podno brda.

Dok smo čekali ispred stare zgrade od Matejine majke saznajemo da mali šampion, osim što igra za Čukarički, trenira i u pančevačkom Dinamu jer tokom nedelje ne stiže svaki dan da ode Banovog Brda na treninge. Daleko je. Brojne školske obaveze, kaže majka, obavlja u putu od kuće do treninga i nazad.

Na prijemu kod Tamare Radočaj predstavnici Srpskog Atletskog Saveza i projekta "Brzinom do zvezda" su do tančina izdetaljisali ideju i cilj njihove ideje koja okuplja desetine hiljada mališana iz osnovnih škola po Srbiji. Tamara je sa druge strane obećala da će grad Vršac, pošto se krene u novi ciklus ovog takmičenja, učiniti sve da školarci dobiju sve neophodne uslove za nesmetano nadmetanje, igru i zabavu.

"Mini-turneja" u čast zaslužnih za uspeh malog Mateje dalje nas je odvela do školskog centra "Nikola Tesla" gde sa pištaljkom u ruci, poput oficira, komanduje profesor fizičkog vaspitanja i koordinator projekta "Brzinom do zvezda" za grad Vršac, Srđan Jovanović. Od njega se mnogo toga pametnog može čuti kada na red dođe tema vaspitanje, razvoj i pravilno usmeravanja dece, ne samo kada je reč o sportu.

Pokloni, fotografisanje, aplauzi. Darovi Srpskog Atletskog Saveza za profu su uručene iz ruku malog šampiona.

Konačno, poslednja stanica našeg obilaska Vršca bio je Matejin porodični dom. Tamo gde sve počinje i gde se sve završava. Tamo gde zaista nastaju šampioni. Otac, majka, baka, deda, sestra i brat su Matejina oaza, nukleus njegovog bića, najvažniji, najvoljeniji.

I kod kuće Mateja ima uslove za rad kad nije na treningu. Plac dovoljno prostoran da radi, šutira, vežba. I obavezna zaštitna mreža, da ne odlazi lopta kod komšija, čega je bilo nebrojeno puta, naslućujemo iz reči matejine bake.

- Imamo sreće da su nam komšije fine, pa nam uvek vrate loptu - dobacuje ona veselo.

Zašli smo i u sobu malog šampiona, a tamo - pravo pavcato drvo i na njemu medalje.

Možda je taj prizor i najupečatljiviji sa našeg izleta u Vršac. Silna odličja iz mnoštva sportova, jer Mateja, osim fudbala i trčanja, ima još jednu pasiju. Zapravo ima ih više. Pogled nam skreće na medalju iz badmintona.

- On zapravo rekreativno igra tenis vrlo često. Jednom su ga odveli na takmičenje u badmintonu, tad je prvi put igrao taj sport, i dođe kući sa medaljom - priča nam majka ovog zaista darovitog dečaka.

Šta će dalje, kom sportu će se privoleti? Zasad je to fudbal koji ga najviše zanima i kome se najviše daje. Sutra, možda atletika. Neka bude bilo šta, neka samo bude - čovek!

(Telegraf.rs)