Kobni metak mu je prekinuo detinjstvo, ali ga to nije sprečilo da postane šampion: Priča Draženka Mitrovića koja će vam pokazati da ništa nije nemoguće! (FOTO) (VIDEO)
Kada imate samo 9 godina i maštate o svetu, dobrim fudbalskim potezima, oduševljenim navijačima koji nose baš vaš dres i skandiraju baš vaše ime, a ne svojom krivicom budete ranjeni, izgubite tlo pod nogama i metak u vama ostane sledećih 9 godina, verovatno je da će i vaš život krenuti nekim sasvim drugačijim putem. Ipak, upravo je taj metak beskrajno simpatičnog rmpajliju, kojeg prijatelji zovu Rumeni, uputio na sasvim drugačiji put.
Tom stazom ređe se ide ali njega je odvela na isto mesto o kojem je kao mali sanjao... u sport i slavu! Draženko Mitrović prvo je pronašao motiv da nastavi dalje, a zatim...Postao je vrhunski atletičar, paraolimpijac, ispisao je stranice sportske istorije i postao uzor koji poručuje svima nama: Život je lep.
VIDEO: Kako izgleda trening jednog od najboljih atletskih paraolimpijaca u Srbiji
Improvizovana vežbaonica Doma za odrasla invalidna lica na Bežanijskoj kosi. Zima. Umesto, očekivano sumorne atmosfere pune bola, na ulazu nas, sa uvek širokim osmehom na licu, dočekuje - on. Draženko. Rođeni pobednik, osvajač 22 medalje na evropskim, svetskim i paraolimpijkim takmičenjima, šampion, borac, motivator i veliki čovek, u svakom smilu, jakim stiskom se ljubazno pozdravio sa nama i pozvao nas da uđemo.
Popularna vežbaonica zapravo je ljudima u domu mnogo više od toga jer pored osnovne funkcije ona je i sala za proslave, biblioteka, mesto na kojem se igra šah, provodi slobodno vreme, rađaju velika prijateljstva...
Jedno novo, iskreno i pravo upravo je nastajalo...Draženko je počeo svoju priču...
- Bio sam jedno hiperaktivno dete koje je volelo sport, naročito fudbal ali nisam stigao da ga igram jer sam doživeo nesreću i ostao u invalidskim kolicima. Komšija je dizao krov na kući, mi klinci smo se igrali u blizini na desetak metara. Zapucalo se, metak je pogodio mene, to je bilo 1989. godine od tada do danas sam u kolicima.
METAK JE U NJEMU BIO 9 GODINA
Prvi dani posle nesreće bili su i najteži. Uopšte nije ustajao, nije mogao da se pomeri. Usledila su i kolica koja je, kako kaže, video prvi put u životu. Razmišljao je o svemu, karijeri, sportu, nesreći... Osećao se jako čudno ali optimizam ga ni tada nije napuštao.
- Odjednom ne možete da se pomerite. Nisam pomerao ni ruke ni noge, ništa. Bilo je jako teško u početku. E sad, moja prednost je bila što sam to doživeo kao klinac, a ne u kasnijem dobu.
- Vidim da ljudi u kasnijim godinama kada to dožive, jako teško podnesu celu situaciju. Ja sam normalno nastavio, družio se, drugari su mi momci koji nisu bili u kolicima. Jedino što ne mogu da se popnem na neki stepenik i to je to.
BEOGRAD JE PREDSTAVLJAO NOVI POČETAK
Posle tragedije koja ga je zadesila, čekao ga je novi život. I rešio je da ga iskoristi na najbolji mogući način. Na kolica je morao da se navikne, što je i uradio, pa je nastavio školovanje, družio se i želeo više...Baš taj motiv i glad za uspehom ga je i dovela u Beograd 1998. godine. Za početak, trebalo je izvaditi metak koji je u njemu bio 9 godina.
- Ja u slučajnosti ne verujem. Došao sam u Beograd zbog operacije. Moji roditelji su stalno pokušavali da mi pomognu. Tetka je bila ovde, pa su hteli da vide mogu li da učine da prohodam.
- Morao sam da izvadim metak posle toliko vremena. To sam uradio na VMA. Onda...Pošalju me u Melence na rehabilitaciju, pa me zakači bombardovanje, pa me vrate u Sokobanjsku... Tada sam odlučio da ostanem ovde. Video sam da ovde mogu nešto da uradim sa svojim životom. Prepoznao sam svoju šansu.
KOŠARKA, ATLETIKA, KRV, ZNOJ I SUZE
Kao mladom čoveku, u Beogradu je sve bilo zanimljivo. Živeo je u Domu za invalidna lica na Bežanijskoj kosi. Iako je bilo teških momenata, mogao je da se bavi onim o čemu je kao mali sanjao - sportom.
- Košarka u kolicima. Prvo sam to igrao za udruženje paraplegičara. Bio je to veliki izazov za mene. A onda... Pošalju mene na republičke igre, ovde na Marakanu. Prvi put sam tada uzeo disk u ruke. Nisam ni znao kako treba da se baca i... ja pobedim. Ipak u to vreme, za mene je to bilo čisto amaterski.
Da je atletika njegov život prepoznao je, kako to obično biva, slučajno. Bila je 2002. godina, održavao se međunarodni miting u Zrenjaninu. Bili su tu Bosanci, Slovenci, Česi i Makedonci. Takmičenje je bilo na Proleterovom stadionu. I ovog puta, Draženko je pobedio u bacanju kugle. Sticajem okolnosti tu se našao selektor atletske reprezentacije tadašnje Jugoslavije Vlastimir Golubović.
- Otišao sam posle takmičenja u hotel da se istuširam, zvoni telefon u sobi, jer mobilni nisam imao, a Žika Papaz koji je u streljaštvu kaže: "Rumeni traži te selektor". Ja tada nisam ni znao ko je on.
- Ipak, siđem, upoznam se sa gospodinom Golubovićem. Strog čovek, samo što kiša iz njega nije počela da lije, to je bio moj prvi utisak. On mi kaže: Slušaj, gledao sam te danas mlad si, imaš fizičku predispoziciju, ako budeš radio imaš šanse da napraviš veliki rezultat. Nudim ti krv, znoj i suze. Ja počnem da se smejem. Gde može gore od ovog što sam prošao u životu.
- Tek posle godinu dana od tog susreta počeo sam ozbiljnije da treniram. Nismo ni znali šta nam sve tačno treba. Odemo na takmičenje u Hrvatsku, bez opreme, bez stolice koju su nam pozajmili sportisti iz drugih balkanskih zemalja. Tada vidimo kako to sve izgleda pa onda ovde naprave i prvu stolicu za bacanje koja je bila naša.
PRVE MEDALJE - REČI SELEKTORA POČELE SU DA SE OBISTINJUJU
Od tada, do danas popularni Rumeni osvojio je 22 medalje i 5 puta obarao zvanične svetske rekorde. Takmiči se u tri atletske discipline: disk, koji mu je primarni, kugla i koplje. Ipak, put do prve medalje na Evropskom prvenstvu u Finskoj 2005. godine bio je popločan čeličnom voljom i mukotrpnim treninzima.
- Selektor atletske reprezentacije Vlastimir Golubović počinje sa nama da radi. Pred Atinu nismo ispunili norme, zakasnili smo sa treninzima. Ali već 2005. godine ispunili smo normu za evropsko prvenstvo u Finskoj. To je moja prva medalja i prvi uspeh sa evropskih prvenstava.
- Sledeće godine počinju pripreme za svetsko prvenstvo u Asenu 2006. Bili smo u Kragujevcu na pripremama. Jovica Brkić i ja smo povedeni čisto da budemo tu pored ostalih favorita. Mene i Jovicu po tri metra tuku u disku na pripremama. Odemo na Svetsko prvenstvo bez očekivanja. Na žalost favorita, oni ostanu bez medalje. Ostaje još naša disciplina. Nas trojica, jedan koji je bolji od nas na treningu, Jovica i ja. Izađemo na takmičenje ja poboljšam lični rekord za 2 metra, bacim 25, 43 i uzmem srebro, a Jovica Brkić baci i dobije Italijana za 1 centimetar.
- Shvatio sam da se šampion postaje jako teško ali sam shvatio reči trenera: Krv, znoj i suze. Rezultat je došao. Uspeli smo i nismo hteli da se zaustavimo.
USPEH ZA USPEHOM - MEDALJE, OLIMPIJADA, SLAVA
Kako ističe, sve medalje koje je osvojio su mu drage, ali dve posebno izdvaja. Prvu, koja mu je pokazala da se trud isplati, i srebrnu medalju sa paraolimpijskih igara u Pekingu 2008. godine koju je posvetio ocu.
- Cela 2007. je bila teška godina. Pripremali smo se za Kinu. Radiš, ubijaš se, a rezultata negde, bilo je i krvi i žuljeva ali bez rezultata. Norma je bila 25. 60. Ja u Slovačkoj jedva bacim 25. 65, 5 centimetara preko norme. Plasirao sam se na igre ali su moji rezultati na treningu bili baš loši. Mnogo sam trenirao i malo po malo, počeo sam da bacam sve bolje. Tako sam u Rijeci, pre olimpijade, imao rezultat 28, 20.
- Pre igara, ostao sam bez oca za koga sam jako bio vezan, cela ta godina bila je jako teška.
OLIMPIJSKE IGRE U PEKINGU 2008. GODINE
- Do poslednje serije sam imao medalju u koplju, ali me Meksikanac prebaci i ja budem četvrti. Ali dođe glavna disciplina disk, ja bacim svetski rekord, doduše Kinez posle mene baci bolje i uzme zlato. Ali, to je moja prva medaja sa olimpijade i ona je posvećena mom ocu.
- Ta radost tokom tih par sati ceremonije ili par minuta mnogo znači. Nešto posebno je ta medalja, nagrada za taj rad. Posle samo nastaviš i ideš dalje ali ostaje osećaj da ste radili nešto vredno. To traje za vreme ceremonije, posle toga idemo na drugo takmičenje.
NAJBOLJI KADA JE NAJPOTREBNIJE
Kako u životu, tako i na atletskim borilištima, Draženko je uvek bio na ivici. Morao je da se bori, ne staje, nastavlja dalje i počinje iz početka nebrojano mnogo puta. Zanimljivo je to da je najveće rezultate ostvario ne na treningu već u presudnim momentima takmičenja, kada je to bilo najpotrebnije.
- To je neki moj adrenalin koji mi skoči. To se pokazalo na svim takmičenjima. Što je takmičenje jače i što je konkurencija bolja ja jače bacam. Ne mogu to da objasnim, da li je to neki moj inat ili nešto drugo, ali kada sve to vidim, publiku, navijače, sportiste, borilišta, ja podivljam.
ŽIVOT JE LEP
Glavna zvezda vodilja uvek mu je bila želja za životom, čelična volja i motiv koji uvek pronalazi u običnim stvarima.
- Ja pokušavam da prevaziđem samog sebe. Cilj mi je sebe da pobedim. To je volja za životom. Od malih nogu sam voleo sport i da se ovo nije desilo sigurno bih se bavio sportom.
- Ne žalim ni za čim. To je neka sudbina. Ja nikada nisam ni sanjao da ću živeti u Beogradu, a kamoli da ću ići na takmičenja za Srbiju i da ću da putujem po svetu. Ne znam šta bi bilo da je drugačije. Ko zna.
I danas tridesetosmogodišnji Draženko vredno trenira svakog dana. Bio je deo delegacije na prošlim igrama u Riju, za koje kaže da su nešto najlepše što je prošao. Proputovao je skoro ceo svet, od Indije, Skandinavskih zemalja, Južne Amerike, Kine, Londona..iako mu nije najprijatnije kada mora u avion.
- Ja volim život, volim da živim. I smatram da ovaj život nema reprizu i treba da se živi. Svi mi jurimo i trčimo za nekim glupostima, a ovamo mnogo bitnih stvari prođe pored nas.
- Ne plašim se baš mnogo letenja, ali nije sve jedno. Više volim da idem kopnenim putem. Nemam poverenja u letenje - kaže ovaj trofejni sportista, svetski putnik i veliki čovek.
PORUKA TROFEJNOG SPORTISTE
Bez obzira na situaciju u kojoj se našao, uvek je aktivan. Osnivač je atletskog kluba koji je počeo sa radom 2005. godine. Njegov sledeći cilj je medalja na Evropskom prvenstvu u Berlinu ove godine sa koga želi da se vrati, sa ostalim reprezentativcima, sa što više medalja koje će sve mlade ljude podstaći da ne klonu i nastave dalje. Baš zato je i počeo da se bavi trenerskim poslom jer atletika znači život.
- Atletika je kraljica sportova zato što je svestrana i posebna. Ona je osnov za svaki sport. Prvo počnete da trčite pa da jurite loptu.
Tokom našeg razgovora ni u jednom momentu kolica, u kojima je skoro 30 godina, nismo ni primetili. Draženko je radio čučnjeve, dizao tegove, vežbao, pokazao nam kako se igra košarka popularnom "medicinkom", teškom 1 kilogram i ....ispričao svoju priču. Iako su njene prve epizode imale svoje tužne momente, njega širok osmeh nije napuštao ni za tren. Bili smo saglasni da je on primer svima nama. Vreme je teklo, a Draženko je morao da nastavi sa još ozbiljnijim vežbama koje nismo hteli da remetimo.
Svako je krenuo svojim putem. Uz obećanje da čemo se još koji put videti i nastaviti razgovor, Rumeni je ostavio poruku svima koji budu pročitali njegovu priču:
- Nemojte da imate nikakav kompleks šta god da vam se desilo u životu. Borite se kroz život i svoje ciljeve ostvarujte.
Vreme za pobede tek dolazi.
(Saša Grujović)
Povezane vesti
Umro dvostruki osvajač medalja sa Olimpijskih igara u Parizu
Džon Mekfol se nada da će biti prvi astronaut sa invaliditetom
Užički paraolimpijci se vratili u Srbiju! U Užicu im priredili doček uz trubače i prijem u gradsku kuću
<% post.title %>
Užice čeka svoje šampione: Dva srpska heroja sa paraolimpijade danas stižu u svoj rodni grad!
Video: Pogledajte doček Nikole Milutinova kod Grobara u Areni
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komsinica sa Vracara
Lep tekst!Drazenko,puno srece u zivotu!
Podelite komentar
Veteran
Svaka čast majstore!!! samo naprijed Najjaci samo opstaju...!
Podelite komentar
Marko cg primorje
Svaka ti cast tesko je to najezih se sami naprijed hrabri covjece
Podelite komentar