INTERVJU Duško Vujošević: EU neće umesto nas da odradi naš prljavi posao

Predsednik sportskog društva Partizan Duško Vujošević kaže u intervjuu za Telegraf.rs da je Košarkaški klub Partizan dominantan u Srbiji zato što, za razliku od "komšija", nikada nije bio državni projekat! Legendarni košarkaški trener pričao je za Telegraf o svom jugoslovenstvu, našem odnosu sa EU, prljavim i teškim poslovima koji u zemlji moraju da se urade, Zvezdi…

Danas objavljujemo prvi deo intervjua sa Vujoševićem, drugi deo čeka vas sutra.

Kako ste reagovali kada ste čuli da je Srbija dobila status kandidata za EU?

- Gledano na duže staze, u smislu generacije naše dece, to je dobra vest. Međutim, moramo da shvatimo da neće niko umesto nas, ni u Evropi niti van Evrope, odraditi onaj prljavi i težak posao koji nas čeka, a koji se mora obaviti da bi se išlo napred. Opet, možda je sada lakše, jer ima smisla raditi kada se zna da će biti rezultata.

Na koje prljave i teške poslove mislite?

- Na hiljadu i jednu stvar... Na stvaranje pravne države, onemogućavanje korupcije, postepeno podizanje i stepena zaposlenosti i mesečnih nadoknada do nivoa da jedna porodica nema 600 nego 1200 evra, jer je upravo u tome ona razlika koja omogućava malo komotniji život. Da se čovek ne svodi na majmuna, da ima samo za hranu, već da može da kupi sebi i farmerke, neku knjigu, da ode u pozorište, da ima kvalitetniji život...

Da li se sećate šta ste konkretno rekli kada ste čuli za kandidaturu?

- Ništa nisam rekao. Bilo mi je drago, ali lagao bih kada bih rekao da sam oduševljen, jer je ta pozitivna energija potrošena raznim uslovljavanjima, pomeranjima, ucenama... Toga je bilo do te mere da je nestalo svo oduševljenje.

Šta je nama smetalo da to što treba uradimo sami, zašto nam je za to potrebna EU?

- Neće oni ni sada nas terati na to, tačnije primoravaće nas rokovima, zakonima i nekom blagom pomoći u kreditima, olakšaće nam uslove da taj posao uradimo, ali to moramo mi sami. Taj posao može da se odradi i bez Evrope, ali teže.

Ko je u tom našem odnosu sa EU više kočio, oni ili mi sami. Evo sada smo imali problem sa Rumunima…

- Vi stvarno mislite da su Rumuni? Ne zaboravite na to da su oni i Bugari ušli u EU na zahtev SAD. Rumuni su u ovoj priči sigurno bili nečiji igrači. Možda je nekome smetalo i to prijateljstvo Srbije i Rumunije, jer su u pitanju dve države koje nikada nisu imale sporna pitanja, a kamoli ratovale. Ne verujem da je problem te manjine toliki da se to pitanje pokreće u ovom momentu, ali dobro...

EU VIŠE LIČI NA AUSTROUGARSKU NEGO NA SFRJ

Da li vam EU liči na nekadašnju SFRJ

- Više mi liči na nekadašnju Austrougarsku. Po zemljama koje su članice, granicama, državama koje dominiraju itd.

Često ste isticali svoje jugoslovenstvo. Odakle ono u tolikoj meri kod vas?

- Mislim da je Jugoslavija bila odlična država, trajala je dugo, 70 godina, bila je lepa, u njoj je bilo prilike za sve. Ona je bila mera izlaska u svet - ako ste bili šampion u košarci, mogli ste da računate na to da budete evropski prvak, ako ste bili dobri u slikarstvu, imali ste prolaz na bijenale u Sao Paolu. Kod mene postoji neka nostalgija ili bolno sećanje, bolno jer se država raspala. Ali, to nije bilo izazvano s njene strane, taj građanski rat, svi ti užasi.

Šta je to konkretno u bivšoj SFRJ bilo toliko dobro?

- Jugoslavija je bila prilika za sve. Imali smo besplatno školstvo, besplatno zdravstvo, postojala je velika sigurnost ljudi, malo droge, penziono osiguranje je bilo sigurno, dobra stambena politika, mali broj nezaspolenih... Vođstvo te zemlje delilo je svoj hedonizam sa narodom, koji je živeo dobro. Daleko od toga da nije bilo mana i zloupotreba, ali postojao je sistem sa malim socijalnim razlikama. Zemlja je bila časna, a ja i moji prijatelji živeli smo pošteno u njoj. U njoj sam rođen i ničim se nisam uprljao kada se ona raspadala, niti sam mogao na pola sata da odložim njeno propadanje.

To vam se i ne zamera...

- Znate, duša ima pravo na sećanje na tu zemlju, ali i na pretpostavku šta je ona mogla da bude da je tada ušla u EU umesto u građanske ratove, da je mogla normalno da se razvija. A pogotovo kada se uporedi sa državama koje su nastale na njenom prostoru. Više od 200.000 mrtvih, dva miliona ranjenih, ne znam koliko raseljenih...

Da li su školstvo i zdravsto zaista bili besplatni? Tačnije, da li je taj hedonizam došao na naplatu kasnije?

- Taj hedonizam nije bio ne znam kolikog stepena, ali su zdravstvo i školstvo zaista bili besplatni. Imali su sinovi rukovodilaca nešto bolje startne pozicije, ali je istovremeno i neko iz neke zabiti mogao da postane doktor nauka i član akademije ako je bio talentovan. Ljudima gladnim znanja niko nije stajao na putu.

Da li ste nekada posumnjali da je to bila država po svim merilima i standardima?

-  Nijedna država nije po svim merilima i standardima, pa je tako i Jugoslavija imala svoje mane.

Drugo, iako je tadašnja vrednost novca bila nešto manja, ta država se nije zadužila ni blizu kao ovih šest sada. Istovremeno, obavljena je takozvana tranzicija, tj. najveća pljačka na ovim prostorima u istoriji. Prodali su, otuđili sve što je bila društvena svojina... Kad se setim kakva je bila SFRJ i zamislim kakva je mogla da bude da je imala priliku da se normalno razvije, dođe mi... Ali, čovek mora da bude svestan toga da ne može na neke stvari da utiče.

JA SAM CRNOGORAC, SIN MI JE SRBIN...

Šta danas kažete svom sinu, šta je on? Na njega utiču okruženje, škola, društvo…

- Ja sam Crnogorac, a moj sin je Srbin. Tako je to...

Šta izdvaja KK Partizan od ostalih klubova u zemlji? Šta je glavna karakteristika sistema koji je postavio Duško Vujošević?

- Znate, Partizan je krenuo iz autsajderske pozicije, tačnije nije bio državni projekat. Imao je otežano finansiranje. Ono što je imao lakše od drugih jeste ta sportska strana, koja je bila razrađena. Još od dolaska Dalipagića i Kićanovića publika je zavolela taj deo sportskog društva i pratila ga s ljubavlju i masovnošću. Bilo je uspona i padova, ali i fantastičnih rezultata. Dolaskom Divca i Danilovića 2000. godine, a 2001. sam došao i ja, počelo je uspostavljanje sistema rada i organizacije. Posle prvih dobrih rezultata i ja sam dobio dosta prava da odlučujem o selekciji.

Rekli ste da Partizan nije bio državni projekat. Pojasnite to malo.

- Nismo bili državni projekat ni kada je u pitanju finansiranje, ni kada je u pitanju medijska pažnja. Nismo bili čvrsto vezani ni sa jednom političkom strankom, niti nam je ijedna stranka pomagala. Imali smo tradiciju, loptu i osećaj ugroženosti i pokušali smo da sve to kompenzujemo radom. Znate, strah je spasonostan, jer vam pomaže da se izborite upravo sa stvarima kojih se bojite. Ne anksiozan strah, ne preterani... Mi smo pak bili svesni opasnosti i shvatili smo da samo povećanom količinom rada možemo da se suprotstavimo favorizovanim komšijama.

Šta je dovelo do beskrajne serije od 10 titula?

- Dok su se drugi bavili drugim stvarima, nama su osnovni plan bili lopta i igra, kao i veštinja vladanja loptom. Na terenu smo provodili više vremena nego drugi. Osvajanjem prvenstva države, i uz pomoć zaslužene sreće, došli smo u situaiciju da igramo Evroligu. A publika i Evroliga su bili magnet da najtalentovaniji mladi igrači dolaze kod nas, jer su ovde imali najjači rad, igrali najkvalitetnije takmičenje, ne uvek sa uspehom, ali je Evroliga u Evropi najbolja košarkaška škola.

Igrači su se razvijali, osvajali ponovo domaće prvenstvo i tako zatvarali krug. Svake godine posao je počinjao iznova, ali sa već utvrđenim sistemom i garancijama. Zbog finansijske situacije nismo mogli da radimo kako smo hteli, da zadržavamo najbolje igrače, ali je uvek bio pripremljen neki naslednik.

A DA LI JE DOBRO DA UVEK POBEĐUJE ISTA STRANKA 

Po kojim kriterijumima ste birali pojačanja?

- Kriterijimi su nam vremenom postajali sve stroži. Zadali smo sebi zadatak da možemo da pogrešimo u proceni kakav je neko igrač, ali ne smemo da pogrešimo kada je reč o tome kakav je čovek. Insistirali smo na tome da svi igrači budu dobri ljudi, ne slabi, ne ovce na koje vuk ima pravo, već radni ljudi koji imaju sposobnost da se kroz kolektivni duh i individualno iskažu. Ta struna se sve više natezala, ali ne da pukne, nego da se ištimuje i ma koliko je rasla motivacija drugih da obore Partizan, sve ga je bilo teže oboriti.

Zašto je važno da igrač bude i dobar čovek?

- To je aksiom. To se ne dokazuje niti objašnjava.

Koliko je za srpsku košarku dobra ova apsolutna dominacija jednog kluba?

- To bi bilo isto kao kada bih ja rekao nije dobro da stalno ista stranka pobeđuje na izborima ili da vi stalno budete novinar u Telegrafu. Svako treba da bude prvi dokle god to zaslužuje, a nije dobro ako tu postoji nešto neregularno. Ne prave se šampioni tako što to politika određuje, to je mešanje u sport koje nije dozvoljeno.

Drugo, Partizan više nije toliko dominantan. Napravljen je ozbiljan projekat sa Zvezdom i FMP-om, jedni imaju ogromno ime i navijače, a FMP nekoliko kategorija mladih igrača i salu, doveden je Pešić... To je ozbiljan pokušaj da se napravi klub ravnopravan sa Partizanom. Ono što je dobro za jednu zemlju je da je takmičenje regularno, da svi imaju iste uslove i da se prave rezultati na osnovu zalaganja i kvaliteta. Jedino je dobro da dobija onaj ko je najbolji, A ne da, na primer, sad Hemofarm bude prvi samo zato što je Partizan 10 puta zaredom prvi, neka bude prvi tako što će  da bude najbolji. Ili Zvezda, jel...

ZVEZDA JE I PRE ODLASKA KOD ĐINĐIĆA BILA DRŽAVNI PROJEKAT

Koliko je "komšijama", kako ste ih nazvali, smetao višak politike?

- To vi procenite.

Međutim, Zvezda je, pre nego što su otišli kod Đinđića i tražili pomoć, dva puta zamalo ispala iz lige, bila je 9. i 10. u prvenstvu, nije se plasirala u plej-of.

- Ali, i pre toga su bili državni projekat. Nisu to postali kada su otišli kod Đinđića, setite se njihovih prethodnih rukovodstava.

Šta mislite o privatizaciji klubova?

- Lično se plašim privatizacije dok gledam kako je ona sprovedena u drugim oblastima. Na primer, zemljište gde se nalazi stadion Partizana i sportsko društvo je veoma vredno. E sad, neko može da proceni da ono vredi mnogo manje, pa da se proda jeftinije, a potom da se izmesti stadion, pa da se promeni namena zemljišta i izgrade neki drugi objekti.

Mislili smo da je to jedno od mogućih rešenja...

- Ja ne verujem u altruiste. Zašto bi neko ulagao u Partizan ako nema zaradu? Mislim da sport mora da ostane pod kontrolom države, jer država tu ima interes. Što bi neko imao priliku da kupi Zvezdu ili Partizan. Do sad su sve privatgizacije bile u interesu privatnika, a ne zaposlenih i radnika.

(Milan Grujić / Nenad Zorić)

SUTRA: O novim transferima i nedostajanju terena, o DS, životu u Moskvi i Putinovoj velikoj grešci, o sukobima u FK Partizan, o manjku vremena za čitanje i hoće li nešto i sam napisati, o tome zašto poštuje Rasima Ljajića...