INTERVJU, IGOR RAKOČEVIĆ: Ni za Lejkerse ne bih igrao protiv Zvezde!

Iskusni sportisti uglavnom kažu da profesionalnim bavljenjem sportom treba prestati kad se izgube motivacija i pobednički duh. Jedan od najuspešnijih srpskih košarkaša Igor Rakočević, posle odlične sezone u Crvenoj zvezdi, nije bio siguran da će okončati karijeru, jer ga je i dalje vukla želja za trofejima, ali nije bilo odgovarajućeg angažmana.

Preporučujemo

U momentu dok smo vodili ovaj razgovor za Telegraf, kao da smo mu doneli sreću, jer su se javili Turci sa sjajnom poslovnom ponudom.

Zadovoljan, ne želeći da ulazi u detalje, Igor kaće da se radi o ozbiljnom timu, ali da će konačnu odluku doneti posle konsultacije s članovima porodice.

Međutim, umesto toga suočio se s ozbiljnim zdravstvenim problemom koji je uticao na njegovu odluku o načinu završetka profesionalne karijere. O tome, međutim, nije hteo previše da priča.

Najviše vremena i lepih reči posvetio je priči o svom omiljenom klubu, Crvenoj zvezdi.

ZVEZDA JE DOMINANTNA U REGIONU, SIGURNO OSVAJA PRVENSTVO

- Redovno pratim šta se dešava, ponekad idem i na utakmice, čujem se s ljudima iz kluba. Ekipa je kompaktnija nego prošle godine, na svakoj poziciji imamo po dva kvalitetna igrača. Očekujem da ćemo osvojiti trofej u regionalnoj ligi, a na ruku nam ide i to što su ekipe koje su prošle godine bile u vrhu, poput Radničkog, Igokee i Cedevite, sad slabije. Najvažnije je da se plasiramo u Evroligu, što smo već sad obezbedili - priča sjajni bek koji je u tri navrata igrao u crveno-belom dresu.

U timu s Malog Kalemegdana započeo je karijeru kao 15-ogodišnjak. Spletom raznih okolnosti, zbog neuređenog sistema, stečaja i finasijskih problema, poslednjih godina u KK Crvena zvezda bilo je gotovo nemoguće započeti profesionalni put koji će kasnije postati svetski. Zato je Rakočević jedan od retkih kojeg karakterišemo kao "Zvezdino dete".

- Mislim da u tu grupu spadamo samo Vladimir Radmanović i ja. Kad ste mlad igrač, kad se razvijate, najvažnije je da imate trenera koji vas usmerava, što u Zvezdi tad nije bio slučaj. Menjali su se mnogi, svako je imao svoje vizije i u toj konfuziji bilo je teško pronaći sebe. Posle pet godina prvi put sam otišao iz kluba.

KLJUČNA SEZONA KOD ZMAGA SAGADINA, NAJLEPŠA U ŽIVOTU

Posle se vratio u sezoni 2003/04, kad je Zvezda osvojila Kup Radivoja Koraća, a finale prvenstva pamti se po tuči u Vršcu.

- Na sreću, s 24 godine, kad sam bio dovoljno mlad, ali ipak i iskusio nešto, sarađivao sam sa Zmagom Sagadinom. To je bilo presudno za mene. Konačno sam se razvio u pravog igrača i pokazao veliki procenat svog talenta. Sagadin je znao kako treba sa mnom, bio je strog i izričit, a to se pokazala kao dobro. Nismo imali problema s povredama, ni rezutati nisu izostajali, sve smo imali osim titule u nacionalnom prvenstvu. Znao sam da ću opet otići iz kluba, ali sam isto tako želeo još jednom da se vratim, treći put.

KASNIO NA TRENINGE S KIFLOM U DŽEPU

Sa sjajnim saigračima Vukom Radivojevićem, Vladom Dragojlovićem i Lukom Bogdanovićem u ekipi, kako kaže, igrao je najlepšu sezonu u karijeri. Kad se sretnu često prepričavaju te momente, šale i anegdote.

- Stalno sam kasnio na treninge, probudim se i krenem na vreme, ali se usput uvek nešto desi i jedva stignem na početak. Pošto moram pre treninga da doručkujem, uletao bih s kiflom ispod dresa na parket i krišom žvakao kad niko ne gleda. Saigrači su znali, ali su ćutali, a onda me je Aca Trifunović jednom uhvatio s tom puter kiflom, pa smo se svi zajedno smejali.

Između dve epizode u crveno-belom dresu, sa svega 22 godine, Igor je ostvario dečački san, zaigrao je u NBA, najjačoj ligi sveta. Na draftu 2000. Minesota ga je izabrala u drugoj rundi, a to je priželjkivao od kada je kao klinac u dvorištu šutirao i zakucavao.

- Možda je bila greška što sam prerano otišao u NBA. Dobro sam igrao kad god su mi pružili šansu, davao sam maksimum, ali sam imao tu nesreću da su na mojoj poziciji u Mineapolisu igrala dva vrhunska plejmejkera: Rod Striklend i Troj Hadson.

- Ne kajem se što sam prerano otišao, u Americi sam dosta naučio o profesionalnom životu, trenirao sam sedam sati dnevno, usavršio šut koji mi je do tada bio možda slabija tačka. Tamo je košarka biznis, ubrzo shvatiš da ništa nije fatalno, igra se svaki drugi dan i nema vremena ni za tugu, ni za slavlje.

SVI PRIČAJU DA SU DELIJE, A NIKO NEĆE DA ŽRTVUJE SEZONU

Kad se situacija u Zvezdi konačno, posle višegodišnjeg lutanja, stabilizovala, u sezoni 2012/13. Igor se opet vraća. Novi početak bio je mnogo više od starta još jedne sezone. Armija navijača gladana pobeda i titula, jačih evroduela, pa ambiciozna Uprava s razlogom nameće veliki pritisak i odgovornost na igrače.

- Poznato je koliko je rizično igrati kod nas u zemlji, posebno kad se iz inostranstva, gde ste zabeležili dobre rezultate, vratite ovde. Dolazite u situaciju da se osporava vaš dosadašnji rad i ukalja ugled zbog jedene slabije utakmice ili nekog promašaja. S druge strane, svi pričaju da su veliki navijači i navodno žele da pomognu klubu, ali retko ko to zaista i uradi.

- Te 2012. rizikovao sam, ali sam više od svega želeo da pomognem Zvezdi, da doprinesem svojim znanjem. Pored toga, želeo sam da ispunim san i možda završim karijeru u crveno-belom dresu.

- Sezona je bila fenomenalna, izborili smo plasman u Evroligu i osvojili Kup, mogli smo i domaće prvenstvo. Ali, bilo je teško igrati pod tolikim pritiskom. Međutim, timski cilj smo ispunili, a i ja svoj lični, jer sam zadovoljan nivoom na kom sam igrao sa 35 godina.

- Toliko snažan osećaj pripadnosti nekom klubu, velikoj porodici, zajednici, ne može da se poredi ni sa čim! Povlačenjem iz upotrebe crveno-belog dresa s brojem osam učinjena mi je velika čast, nema novca koji to može da kupi! Da mi Lejkersi sad ponude ugovor, ne bih igrao za njih protiv Zvezde! - iskreno će Rakočević.

- Na kraju sezone ponuđeno mi je da budem sportski direktor kluba, ali još nisam bio spreman da prestanem da se bavim košarkom i preuzmem funkciju. Želeo sam još da igram, trebalo mi je vremena da razmislim, a s tom odlukom bili su saglasni i ljudi iz kluba. Nije bilo nikakvih nesuglasica s Nebojšom Čovićem.

Pre poslednjeg povratka u Zvezdu, pet sjajnih sezona odigrao je u Španiji. Kaže da je to najbolja zemlja za život. Izgradio je ime, poštuju ga i vole, posebno u Valensiji, a uspešno je igrao i za slavni Real i Taukeramiku. U tom periodu osvojio je trofeje koje mnogi neće za celu karijeru: tri Super kupa, Kup kralja, nacionalni šampionat s Taukeramikom, a dva puta igrao je Fajnl for Evrolige.

- U Valensiji je bilo lepo, ali sam želeo više, zato sam prešao u Real, gde sam četiri meseca pauzirao zbog povrede, zato nisam pokazao koliko sam mogao. Konačno sam u Vitoriji pokazao šta umem, dokazao sam se, ljudi su me zavoleli. Tamo imam svoje mesto skoro kao u Crvenoj zvezdi.

INDIJANAPOLIS NAJDRAŽI

Osvajač dva reprezentativna zlata, na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu i Evropskom u Turskoj, kao i bronze na Mediteranskim igrama, smatra da su potencijalni reprezentativci tad bili manje razmaženi nego sad.

- Nikad nisam patio od toga da mi čelnici Saveza i selektor ukazuju neku posebnu pažnju, da me posebno pozivaju. Veći problem u neodazivanju igrača je zamor, izuzetno zgusnut raspored. Sezona dugo traje i igrači su zasićeni, nemaju vremena da se odmore posle klupskog dela, a već ih očekuju reprezentativne obaveze. Kad bi imali dve ili tri nedelje više da se odmore, bilo bi lakše. To znači da bi kalendar Međunarodne košarkaške organizacije morao da se menja.

Bez obzira na sva španska zlata, najdraže mu je ono koje je osvojio noseći dres reprezentacije. Kaže da se seća svakog momenta sa dočeka ispred Skupštine, a pitanje je da li će se ikad tako nešto ponoviti.

- Verujem da će ova generacija naših reprezentativaca pokazati mnogo, iako će nam protivnici u Španiji biti izuzetno jaki. Saša Đorđević je bio dobar igrač, verujem da će biti dobar i selektor. On je ta snaga koja nam je nedostajala. Mnogo očekujem od Vase Micića, Luka Mitrović je odličan na svojoj poziciji, a tu je i mladi Bogdan Bogdanovića - kometariše Igor srpske košarkaške talente.

Borilačka veština brazilski džiju-džicu Igorov je omiljeni hobi.

- Moj sin Ivan i ja obožavamo borilačke veštine, posebno džiju-džicu, jer jača duh i telo. Mnogo mi pomaže da se smirim i mentalno budem snažan. Time se bavim uglavnom tokom pauze u prvenstvu i svakome bih preporučio, mada pravi košarkaški trening ništa ne može da zameni.

- Osim što se bavimo ovim borilačkim sportom, mali Ivan i ja pratimo i UFC borbe, a najlepše mi je kad vreme provedem igrajući igrice s njim. Možemo tako da se takmičimo ceo dan, to nas obojicu čini srećnim - kaže Rakočević.

Bez obzira na zdravstveni problem koji ga je zadesio, svi koji vole, poštuju i poznaju Igora Rakočevića nadaju se da će se posle ovog peha vratiti, i kako je planirao, šampionski završiti košarkašku karijeru, kako bi ga njegov petogodišnji sin Ivan još malo gledao na parketu.

Sportske vesti iz zemlje i sveta možete pratiti i na našoj Fejsbuk stranici Telegraf Sport!

Takode nas možete pratiti i na našem Tviter nalogu @TelegrafSport

(Mina Pavlović)