Ovo je najbolji tekst o Nemanji Matiću!

Ovo je sigurno jedan od najboljih, ako ne i najbolji tekst o srpskom fudbaleru Nemanji Matiću. Napisao ga je novinar magazina "Nedeljnik" Aleksandar Apostolovski, a u tekstu je detaljno obrazložio zašto je naš as zaludeo Murinja, Čelsi i celu Englesku.

Preporučujemo

"Racionalni Englezi ne mogu da razumeju zašto najbolji srpski fudbaler igra kao da mu je svaka utakmica poslednja. Oni ne mogu da shvate da Nemanja, zapravo, uopšte ne igra u Premijer ligi, iako nesumnjivo, gazi englesku travu.

Nemanja Matić sve vreme igra protiv demona koji su ga progonili, ponižavali i pokušavali da ga udave u tamnavskim ukletim močvarama. Kolumna iz Nedeljnika koju prenose svi mediji

On igra kao fikcijski kiborg, kao sofisticirani spoj tela Srećka Kataneca i Dragana Stojkovića Piksija, na čija se ramena popeo Robert Prosinečki.

Zato su Britanci savršeno u pravu, jer već nedeljama sumnjaju da je Nemanja Matić čovek. Doduše, Englezi za sada ne razmišljaju o pokretanju istrage, niti svoju rezervu o njegovom ljudskom poreklu izražavaju javno, ali Nemanjin veliki prijatelj poverio mi se da je čak i Žoze Murinjo nedavno brojao koliko koraka treba Nemanji da bi spojio dva šesnaesterca u dnu ugašenog londonskog vulkana, na mitskom Stamford bridžu.

Kad je izbrojao da Srbin u 10 do 12 koraka, za nekoliko sekundi, spaja dva šesnaesterca, Murinjo je sklopio beležnicu, popravio frizuru, osmenhuo se i zapisao nekoliko rečenica u svoju beležnicu. Konačno je imao dokaz: najbolji srpski fudbaler nije ljudsko biće, već čudovište s Tamnave, koje je jedne noći, 1. avgusta 1988. godine, izronilo u selu Vrelo, nedaleko od Uba.

Mogao bih da ovu mistiku nadopunjujem i dalje, te da u igru ubacim i agente MI6, koje je Murinjo poslao u selo desetak kilometara udaljeno od Uba, kako bi istražili misteriju o kojoj bruji Ostrvo. Ko je, dođavola, taj Nemanja Matić?

Agenti su se, dakle, prerušili u strane investitore i najavili izgradnju nove fabrike vode.

Posetili su sve lokacije oko mesta gde jeNemanja ugledao svet, ali je sve izgledalo idilično. Videli su Vrelo, sasvim obično srpsko selo: crkvu, školu i seoski fudbalski teren, po kojem pasu krave.

Nisu otkrili nikakvu genetsku grešku, niti moguće stanište fudbaskog čudovišta. Uzimali su uzorke vode, ispitivali su i sasvim logičnu mogućnost da su možda otrovna isparenja iz termoelektrane Kolubara izazvali poremećaje u strukturi DNK lokalnog stanovništva, pa se Nemanja pretvorio u aždaju!

Sa tri ruke, tri noge i tri glave, kojim se upravlja iz jednog moždanog centra, unutar te fudbalske mašine, osobe s bioničkim implatantima, koja je zavladala Premijer ligom.

Nema, dakle, nikakve misterije, osim što se Englezi još sumnjičavo pitaju: da li su im Srbi ipak uvalili robota specijalca s dečjim licem. I u pravu su. Ima ovde još takvih momaka koji se u slobodno vreme ponašaju kao superheroji, ali je problem u tome što u njih više niko ne veruje.

Jer, šta je preostalo naciji, kojoj je, posle svih propasti, ostalo da samo veruje u beli luk! To verovanje nije zasnovano na medicini, koja kaže da će te virusi, kao i dobre ribe, zaobilaziti kad se najedeš belog luka ko sivonja. To verovanje se zasniva na praznoverju u koje sve više verujem: da će, ako se najedemo tog narodnog leka, makar jedan od nas preostati da diše, pored ovoliko vampira koji nam isisavaju krv.

Zato je Nemanja Matić prvorazredni društveni fenomen. Zato je on jedna od najvećih paradigmi našeg vremena. To je ep o dečaku koga Srbija nije želela.

Nekada si, da se vratim na prapočetak našeg usuda, morao da dokažeš da vrediš, da bi te, tek onda, savez mediokriteta i fukara oterao iz majčice Srbije. Taj dečko je dokaz da te danas teraju iz Srbije ne onda kad dokažeš da vrediš, već kad naslute da vrediš. Dakle, dok si još gotovo u pelenama.

Konačan dokaz naše propasti dogodiće se kad na ultrazvuku, u maminim stomaku, lekari utvrde da fetus ima potencijal. Ili je, možda, to vreme već došlo? Otuda, valjda, toliko abortusa!

Zato je priča o Nemanji tako banalna, tako srpska i tako patetična. Mogu da zamislim kako dečak sa sela u Lastinom autobusu svakog jutra odlazi na Marakanu. Ima 14, potom 15, pa 16 godina.

I svi na Marakani, sve te godine vide da je dečak najbolji, da je pred crveno-belim klincima buduća svetska zvezda. Ali, svake proklete večeri, taj isti dečak, vraća se kući pokunjen, jer svi, takođe, znaju još nešto, mnogo važnije: da je njegovo umeće istovremeno i njegov najveći hendikep.

Tri godine ponavlja se ista slika. Nemanja nema kud. Narasta do visine 1,91. Sasvim dovoljno da se obesi sam o svoj talenat! Crvena Zvezda i zvanično objavljuje da ga ne želi, da od njega neće postati ni niko, ni ništa! Oterali su ga s Marakane, bezdušno, kao seljače u opancima koje je zalutalo na fensi žurku i širom otvorenih očiju bulji u krimose, kurve, šampanjac i kokain.

Dečak potom beži panično u Partizan. Njegov otac ne može da veruje da Zvezda ne prepoznaje koga je do juče imala, ali se ipak nada da neko ima bar centimetar moždane vijuge u neprijateljskom Partizanu.

U Humskoj nisu želeli ni da ga pogledaju. Tri meseca tavori među grobarima. Bio je u trećem planu, tek nešto manje važan od korner-zastavice. Šta preostaje dečaku i njegovom ocu, nego da se pomire sa sudbinom? Nemanja se vraća u svoj Ub, a potom u Kolubaru.

Kao igrač Srpske lige, gde se laktovima izbijaju zubi, a kopačkama šutira u bubrege, kako bi se pomogla akcija doniranja organa, Nemanja postaje toliko dominantan, da legenda o čudovištu-kiborgu stiže do skauta koji ordiniraju van monopolske mreže Zvezdine i Partizanove menadžerije.

Jedan od takvih tipova izvlači Nemanju s obala Kolubare i gotovo u tajnosti ga sprovodi u slovačke Košice. Nemanja tri godine igra kao u transu, tako da priča o Srbinu koga niko ne želi, dospeva do fudbalskih zvaničnika Bratislave. Nemanja dobija slovačko državljanstvo, jer se tamo nadaju da će se dečak konačno odreći Srbije i obući dres reprezentacije Slovačke.

Ali, Nemanja čak i izgledom podseća na trapavog, seljačkog džina s lepim licem, koji je svestan svog prokletstva, koje je stekao svojim rođenjem.

On je, naime, Srbin, potreban svojoj državi samo kad treba da pogine za nju. Zbog toga Nemanja odbija da obuče tuđi mundir, jer u dalekim pokrajinama svoje podsvesti, on dobro zna da će iz Beograda, koji ga je obeležio, prezreo i oterao, jednog sivog dana stići poziv na mobilizaciju, kad će mu navući šajkaču, ogrnuti mu šinjel i baciti ga na prvu liniju, da pogine.

Zbog toga svaku utakmicu Nemanja Matić igra kao da je u rovu u Kolubarskoj bici, gde očekuje poslednji juriš, gde očekuje zvuk trube koja će komandovati napad, gde čuje odjeke svojih drugova, koji će zvučati kao sudbina. Potom će Nemanja staviti bajonet na pušku i krenuti u krvavu, poslednju bitku prsa u prsa.

Legende britanskog fudbala, poput Garija Linekera, pokušavaju da proniknu u tajnu Nemanjine nestvarne igre: on jednako dobro osujećuje protivničke napade, potom naglo uzvraća napred, dugačkim korakom kolubarskog trapavka, koji se volšebno pretvara u trk Jusejna Bolta. Potom sledi još jedan završni pas ili ubitačan udarac...

Ništa se nije promenilo ni kad je Vladimir Vermezović, tada trener slovačke Trnave, ili tome slično, pozvao Beograd i pitao - da li su u Fudbalskom savezu normalni? Naime, Vermez, pod kodnim fudbalskim imenom Čika Crni, tek tada shvata da niko u Srbiji pojma nema ko je Nemanja Matić. Nije imao ni on.

Nadmeni Radomir Antić Antara, pošto Nemanja odmah postaje car mlade reprezentacije, poziva dečaka u seniorski tim, ali čak i takav trenerski gigant ne može da sakrije podsmešljivost prema bangavom džinu:

"Momak, zašto tako hodaš, deluješ umoran", rekao mu je Antić kad ga je prvi put dočekao na treningu.

"Ma jok, šefe, nikad svežiji nisam bio", odgovorio je mirno Nemanja, saplićući se o sopstvene noge.

Ostali igrači su osetili nelagodu. Ali ne i Nemanja. Navikao je na status neželjenog deteta srpskog fudbala. On odavno zna da mu je rok trajanja u reprezentaciji nešto kraći od roka trajanja majoneza na akciji u Tempu. Prelazi u tišini u slavnu Benfiku i postaje igrač godine u Portugalu.

Daje najlepši gol godine, onaj nezaboravni volej, projektil koji je završio u rašljama Porta. Evropska štampa počinje da piše bajke o Nemanji, ali se valjda podrazumeva da ovdašnja fudbalska banda ne želi dečaka koji toliko neodoljivo podseća na Rodnija Trotera na steroidima. Zar da priznaju kako su odbacili još jednog svetskog igrača, kao što su to učinili i s malim Ljajićem ili Sulejmanijem?

Ako Nemanja toliko podseća na Rodnija, onda je, u tom pekamovskom porodičnom stablu, tako bliskom srpskom, Tole Karadžić, razume se, kvarni Bojsi.

Selektor Siniša Mihajlović je, onda, onaj najgluplji, Triger. Ali, Triger kao dramski lik - jer, dajte, molim vas, „Mućke" su sve, samo ne komedija - ima dušu, a njegov manjak inteligencije on nadomešćuje ljudskošću i toplinom koja očarava.

To što Siniša ne poziva Nemanju Matića u reprezentaciju u ključnim utakmicama kvalifikacija za Svetsko prventstvo više je od gluposti i diverzije.

Jer, da je Nemanja igrao i da je Siniša imao samo desetinu Murinjovog malog mozga, Orlovi bi bili u Riju. Zašto takav briljantan igrač, kao što je nekad bio Siniša, kao tvrdoglavi i propali selektor, ne podnosi pored sebe Nemanju?

Da je mislio drugačije, da su, osim Nemanje, u reprezentaciji igrali Adem Ljajić i još češće Miralem Sulejmani, i još nekoliko momaka po mom ukusu, Siniša ne bi ni dospeo u priliku da ga regrutuje ta obaveštajno-fudbalska ekipa iz štaba u Maderi, pod nekadašnjom apsolutističkom vladavinom Miljana Miljanića, te zato maštanje o najboljem sastavu srpskog tima predstavlja večnu utopiju.

Siniša je izabran za selektora baš zato da bi stvorio loš tim i da bi se po ko zna koji put, dečacima poput Nemanje, stavilo do znanja da ih srpska kvazielita smatra pobačajima. Jer, gomila igrača poput njih obesmišljava postojanje Toleta, Đore, Đurića i ostalih sličnih tipova, takozvanih fudbalskih radnika.

Nemanja je, vremenom, naučio lekciju. Zato je ćutao, igrao i čekao telefonski poziv nekoga drugog. Taj drugi se zove Žoze Murinjo.

Najveći trener na svetu, kao jedini uslov za povratak u Čelsi iz Real Madrida, tražio je samo jednog igrača - Nemanju Matića. Murinjo odmah prodaje Huana Matu, sjajnog španskog ofanzivnog veznog najvećem konkurentu, Mančeter Junajtedu, jer je Žoze svestan da kiborg sa Tamnave vredi kao čitav tim.

Zbog toga je priča o Nemanji Matiću tako potresna, suzu sa pustiš. Ono što veliki svet smatra dijamantom, srpske političke ili sportske elite smatraju belim bubrezma. I dokle tako, zaboga?

Nemanja Matić već postaje gospodar Čelsija i lord od Premijer lige. Njegova igra je toliko dominantna i otuda tolika količina sumnje britanskih kolega, koji ne stišavaju polemike, pokušavajući da odgonetnu: Ko je, dođavola, taj Nemanja Matić?

Racionalni Englezi ne mogu da razumeju zašto on igra kao da mu je svaka utakmica poslednja. Oni ne mogu da shvate da Nemanja, zapravo, uopšte ne igra u Premijer ligi, iako nesumnjivo, gazi englesku travu. Nemanja Matić sve vreme igra protiv demona koji su ga progonili, ponižavali i pokušavali da ga udave u tamnavskim ukletim močvarama. Svaka nova utakmica je njegov lični rat na život i smrt, u kom nema zarobljenika.

Zbog toga ga Murinjo i Geri Lineker smatraju monstrumom. Nemanja je, međutim, nešto drugo: regrut koji čeka, drhteći, novi poziv iz Beograda. Taj regrut, koga veliki svet smatra maršalom, nikad neće izdati i izneveriti.

Da, Nemanja Matić je spreman da pogine za Srbiju, kao što je njegova otadžbina, s istim entuzijazmom, spremna da ga ponovo izda. I uradiće ona to. Nemaj nikakvu sumnju, moj Nemanja!

I on to naslućuje. Čovek koji komanduje najvećim svetskim zvezdama na terenu, čak i Frenkom Lampardom, odmah posle poslednjeg sudijinog zvižduka, ponovo postaje vojnik u rezervi. Njegova skromnost gotovo da prelazi u autizam.

Kad sleti na beogradski aerodrom, ne zadržava se ni trena u Beogradu. Ne zna ni gde je ulica Strahinjića Bana, ne voli sponzoruše, ne voli splavove. Ne želi da zaviri u noćni život grada, tu crnu rupu koja diše, kao živi stvor, kao zver koja ga nikad nije želela.

I, da se razumemo, ni sada ga ne želi. Veliki beogradski listovi ne prave intervjue s fudbalerom kome se divi svet. On je i dalje nezvanično persona non grata u svojoj zemlji, jer nas, sve zajedno, ovakve kakvi smo, podseća šta smo i ko smo mi. I niko nam nije kriv što smo niko i ništa, a ponajmanje je za to kriv Nemanja Matić!

Zbog toga mirne savesti odlazi u svoje selo Vrelo i sve slobodno vreme provodi sa svojim drugarima iz detinjstva, bezimenim junacima čiji predak počiva, ugrađen, u spomenik na Avali.

Nemanji je dovoljno da posmatra crkvu, školu i teren, a potom da od majke traži da mu skuva pasulj i sarmu. Srećno je oženjen, ali niko ne zna kako se zove njegova supruga.

Nemanja nikad ne daje intervjue časopisima za poznate, iako pred njegovom kućom u Londonu dežuraju reporteri najvećih britanskih listova, utrkujući se da objave detalje iz dosadnog života Murinjovog čudovišta.

Foto: Tanjug/AP

Pre desetak dana, Nemanjin otac je otvorio nekoliko terena u selu. Bez pompe, bez medija. Neka se tamo igraju neki novi klinci. Možda je njegov otac u pravu. Neka iz Vrela deca beže pravo u svet.

Ali, čak i kad to uspeju, to selo ostaje zauvek u njima. Ili na tablicama luksuznog audija Q7 Nemanje Matića. Usred Londona, na džipu kiborga piše - Vrelo. Valjda u saobraćajnoj dozvoli najboljeg srpskog igrača piše i ovo - Zadnja pošta, Srbija.

Sportske vesti iz zemlje i sveta možete pratiti i na našoj Fejsbuk stranici Telegraf Sport!

Takođe nas možete pratiti i na našem Tviter nalogu @TelegrafSport

(Telegraf.rs)