MIRSAD JAHOVIĆ: Đorđević će vratiti srpsku košarku na vrh, Fener će biti šampion Evrope!

Preporučujemo

Mirsad Jahović ili Mirsad Turkdžan, kako ga znaju u Turskoj, s terena u život van košarke preneo je sve ono što ga je krasilo dok je s velikim uspehom branio boje najvećih evropskih klubova - srčanost, požrtvovanost, iskrenost.

Danas, 14 meseci otkako je završio karijeru, sportski je direktor i tim menadžer Fenerbahčea, kluba koji odnedavno trenira Željko Obradović i u kome igra Nemanja Bjelica, koji su takođe dali ekskluzivne intervjue Telegrafu za praznike.

S Mirsadom smo pričali o svemu – Feneru, otkazima u srpskoj reprezentaciji, odluci da igra za Tursku, danima u NBA ligi, najboljim trenerima i igračima s kojima je igrao, konačno, o Turskoj danas.

  Kako je biti jedini igrač kome je klub za koga navija pola Turske podigao dres na vrh dvorane?

- Naravno da je velika privilegija da se u jednom klubu kao što je Fenerbahče nađe vaš dres na vrhu arene. Fener ima ogromnu tradiciju i između 25 i 30 miliona navijača. Biti jedini među svim tim sportistima, stranim i turskim, kome je ukazana ovakva čast, zaista me ispunjava ponosom.

  Kome dugujete zahvalnost za tako nešto?

- Svima pomalo: porodici, trenerima, saigračima, klubu, navijačima... Bilo je dana i kad smo plakali i kad smo se radovali zajedno. Posebno mi je zadovoljstvo što je takva odluka bila jednoglasna – i među navijačima i u upravi kluba, zbog čega sam posebno zahvalan predsedniku, gospodinu Azizu Jildirimu. Posle 107 godina jedan košarkaš je dobio tu čast, pa možete pretpostaviti kako se osećam.

  Prestali ste da igrate košarku pre 15 meseci. Da li vas i danas povuče da zaigrate?

- Vrlo retko, uglavnom na zagrevanju šutnem po dve-tri lopte na koš.

  Zasićenje?

- Da. Dvadeset godina mukotrpnog treninga je iza mene, velikih odricanja, profesionalnog shvatanja posla. Trčim skoro svaki dan, ali košarku više ne igram.

  Fener, posle dosta sezona velikih ulaganja, konačno izgleda kao tim koji može do trofeja Evrolige?

- Jedini razlog za to je Željko Obradović. On je najbolji evropski trener, veliki radnik, ali i veliki čovek. To su svi prepoznali u Turskoj. Ljudi ga ovde obožavaju, u dvorani su transparenti: „Obrakadabra", „Soldiers of Željko Obradović"... Posle naše pobede nad Barselonom, na utakmici fudbalskog kluba Fenerbahče, kad je objavljen rezultat, ceo stadion je uzvikivao Željkovo ime. Velika čast za njega, ali i za mene, jer smo mi jedna velika ekipa i rekao bih sportska porodica. Željko je za tri meseca uspeo da vrati harmoniju u tim, imamo sjajnu hemiju, a već smo ispunili jedan od glavnih ciljeva – vratili smo navijače, koji su najbolji na svetu u dvoranu. I on je veoma zadovoljan u Feneru. Uveren sam da imamo sve preduslove da postanemo šampioni Evrope.

  Kako je raditi sa Željkom?

- Vrlo lako. Ogroman je profesionalac, ima poverenja u ljude koje je birao, a i klub, igrači i navijači imaju poverenja u njega. Ne opterećuje mnogo saradnike, tačno se zna šta je čiji posao.

  Na kom jeziku se razgovara u Feneru, pošto je pola ekipe s naših prostora?

- Uglavnom na engleskom, ali često i na srpsko-hrvatskom.

  Bojan Bogdanović je u konkurenciji za najboljeg igrača Evrope?

- Napredovao je sa Željkom za vrlo kratak period, objasnio mu je kako treba da igra, da se ponaša i šta da promeni u igri. Jedan je od dva lidera u ekipi, drugi je Emir Preldžić. Željko mu je dao slobodu, a on to, kao vrhunski šuter, odlično koristi. Nadam se da će ostati kod nas i da neće napraviti grešku i otići negde, u NBA, na primer, jer će posle dve sezone rada sa Željkom dobiti drugačiju, moćniju igračku dimenziju.

  Nemanja Bjelica?

- I on je bolji nego prošle sezone u Kahi. Od njega uvek očekujemo 12-15 koševa i 7-8 skokova.

  Koliki je budžet Fenera?

- Oko 25 miliona evra. Ispod smo CSKA, Barselone, Reala, a tu negde s Olimpijakosom, recimo.

  A kakve su relacije u odnosu na ostale turske klubove?

- To zaista ne znam. Najpopularniji smo klub u Turskoj, iza nas je Galatasaraj s par miliona navijača manje, onda slede Bešiktaš i Trabzon. Ista situacija kao u bivšoj Jugoslaviji s Velikom četvorkom.

  Više puta ste isticali da ste navijač Partizana.

- Moram da vas ispravim, kao rođeni Pazarac mnogo volim Novi Pazar i navijam za njega. Ovde sam godinama, ali volim da odem dole. Povratkom Pazara u našu Superligu vatreni sam navijač tog kluba. Zahvaljujući navijačima i upravi, klub ima dobru perspektivu, a Pazar i Fener su bratski klubovi. Uvek će imati pomoć od nas, za Pazar u Turskoj navija 25 miliona Fenerovih navijača.

  Kako vam izgleda Vujoševićev tim ove sezone?

- Duško radi nenormalne stvari s Partizanom, ja sam oduševljen! U ovoj ekonomskoj krizi opstati na tom nivou i godinama igrati Evroligu, svaka čast. Ne znam da li je to tačno, čitam u štampi, vidim da imaju problema s plaćanjem igrača, posebno stranih, ali to se nikad ne odražava na njihov rezultat, koji je po pravilu vrhunski. Uopšte nije lako održavati koncentraciju igrača na potrebnom nivou kad nije plaćen redovno. Zbog svega toga čestitam i Duletu i mom prijatelju Predragu Daniloviću. Kad pitate bilo koje dete u Srbiji gde bi volelo da igra košarku, ogromna većina bi se opredelila za Partizan. To je klub s velikom košarkaškom kulturom, još od Kiće i Praje, preko Đorđevićeve, Divčeve, Paspaljeve, Danilovićeve generacije, Željka Obradovića, naravno, pa sve do ovih novih momaka.

  Ima li u novom timu Partizana nekog ko je zanimljiv Feneru?

- To je pitanje za Obradovića. Ali, recimo, mali Bogdan Bogdanović je strašan talenat. Tek se formira kao igrač, a ja mu prognoziram veliku karijeru. Biće interesantan ne samo za nas, nego za celu Evropu. Musli je sve bolji i bolji. Kinsi je bio malo zaboravljen, a Partizan će ga vratiti na veliku scenu. I onaj mali Bertans je izvrstan igrač, čuo sam da je odličan karakter, posvećen košarci.

  Da li je postojala mogućnost da makar godinu dana odigrate u Partizanu?

- Realno, nije. Znate kakva su vremena bila u bivšoj Jugoslaviji. Otišao sam u Bosnu 1992, jer je moj rahmetli otac bio vatreni navijač Sarajeva. Navijao je i za Bosnu, Varajića, Mirzu Delibašića, Bošu Tanjevića... Uvek je hteo da me vidi u Bosni kao igrača. Zahvaljujući rođacima koji su 1988. došli ovde, stigao sam u Tursku. Kao što je moj otac rastao uz Bosnu, ja sam uz onu generaciju crno-belih iz druge polovine osamdesetih, uz rivalstva s Jugoplastikom i Cibonom. Ipak, u svakoj nesreći, a tu mislim na ratove, ima sreće. Bogu hvala što sam ovde došao, jer sam napravio karijeru kojom sam izuzetno zadovoljan. Dobro su me ljudi prihvatili, bio sam kapiten turske reprezentacije, igrao sam za Efes, Ulker i Fener, tako da nije bilo moguće da zaigram za Partizan, iako je želja postojala.

  Više puta ste igrali protiv Partizana u Pioniru. Kakav je osećaj?

- Prvu utakmicu sam igrao s Efesom, odigrao sam loše u Beogradu, samlela me atmosfera. U revanšu sam, međutim, bio odličan. Profesionalac si, nema tu velikih emocija. Gledaš samo da pobedi tvoj tim. Sad sam vatreni navijač Fenera, ali sam gledao da ga što ubedljivije porazim kad sam igrao za Efes i Ulker. To veliki sportista ima ili nema, upravo ga taj odnos prema sportu odvaja od prosečnih – rad i želja za pobedom. Željko je veliki Partizanovac, ali ne želi da izgubi ni od koga, pa ni od crno-belih.

  A Crvena zvezda Beograd, kako vam izgleda njihova sezona?

- Napravili su iskorak, pre svega učešćem u Evroligi, posle mnogo sušnih godina. Vidim da su se zauzeli ljudi oko Zvezde, Čović hoće da napravi ozbiljnu ekipu. Nisu prošli u Top 16, ali gotovo sve utakmice su odigrali egal. Mislim da će biti bolji iz sezone u sezonu. Partizan je i bez novca u prednosti, jer ima istoriju i bolju školu, ali Zvezda je, to je svima jasno, postala ozbiljan klub. Danas se sve vrti oko novca, a Zvezda s ovom organizacijom i navijačima, koji su takođe sjajni, može da radi dobre stvari u Evroligi.

  Koji su najveći problemi srpske košarke?

- Finansije i sponzori. Ako pričamo o klubovima. U Srbiji se sve svodi na opštinska finansiranja, a znamo kakva je situacija u zemlji. Evo vam primer ženske odbojke u Turskoj. Pre 30 godina nije ni postojala, a sad su klupski prvaci Evrope. Mi imamo talenata, ali nemamo mogućnost da ih isfinansiramo, zbog čega igrači mladi odlaze napolje, što je nova dimenzija problema.

  Koliko je realno da neki veliki turski sponzor uloži u Partizan ili Zvezdu?

- Trenutno je nerealno, jer je Srbija malo tržište za Tursku. Potrebno je da prvo veliki turski biznis uđe u Srbiju, posle čega bi moglo doći i do ulaganja u sport.

  Vaše mišljenje o imenovanju Aleksandra Đorđevića na mesto selektora reprezentacije Srbije?

- Problem srpske reprezentacije su otkazi. Ja sam za 14 godina igranja za Tursku samo jedno leto propustio zbog privatnih problema, zbog čega sam se izvinio naciji. Sad igrači masovno otkazuju jednom Dudi Ivkoviću, što je skandalozno. Predstavljati državu, pa tu nisu bitne pare, potrebno je da čovek stavi svoj karakter ispred svega. S ponosom kažem da sam odigrao preko 200 utakmica za Tursku, pa i i dalje ne mogu da se odužim ljudima ovde, jer su mi promenili život. Ne znam šta se dešava s našim igračima i to će biti veliki problem za Saleta. On je vrlo inteligentan čovek, vrhunski igrač i ne sumnjam da će to uraditi maksimalno profesionalno. Ovo je i veliki izazov za njega, jer ga već neko vreme nema na sceni. Igrači u reprezentaciju moraju da dolaze s osmehom na licu.

  A budućnost srpske repezentativne košarke?

- Uvek ima dobrih mladih igrača. Ovaj mali iz Voriorsa, Nedović, pa Bogdanović, Bjelica, plus Krstić koji se uvek odaziva, i kad je povređen, onda Teodosić, koji konačno treba da pokaže pobednički karakter, jer ima kvalitet da bude lider. Svi oni moraju dva-tri meseca na pripremama da žive za uspeh. Nije fora da se takmičiš, već da osvojiš nešto (smeh). Ima tu i do ogromnih ugovora tih igrača, prenatrpanog kalendara i mnogo utakmica u toku sezone, ali rekao bih da većina nema ono što su imali Đorđević, Danilović, Paspalj, Divac, Bodiroga – pobednički mentalitet. Sale je bio na postoljima, dobijao je velike utakmice i ako neko zna kako da im to usadi u glavu, to je on.

  Moram da vas pitam da li vam je žao što niste zaigrali za jugoslovensku, a kasnije i srpsku reprezentaciju?

- Mnogo sam mlad otišao iz zemlje, s 15 godina. Odmah sam krenuo s učenjem turskog jezika, igrao za sve reprezentativne selekcije. Žao mi je što nisam igrao s onim drim timom: Bodiroga, Danilović, Kukoč, Rađa... Kukoč je i danas moj idol, njegove, Draženove i Divčeve postere sam lepio po zidovima. Ali, s druge strane, meni je Turska zaista dala sve i drago mi je što sam makar malo vratio igrajući za reprezentaciju.

  Kako objašnjavate fenomen da sve više igrača s naših prostora igra za Tursku?

- Nema ni dovoljno para, ni dovoljno prostora. Ako ste roditelj s platom od 300-400 evra, teško da ćete uspeti da ispratite svoje talentovano dete. Ovde to nije problem, velika su ulaganja u sport i zato se mnogi roditelji odlučuju da dete pošalju upravo u Tursku, ali i Španiju, Grčku... Loše je, s druge strane, što mnogi roditelji pokušavaju da reše svoju egzistenciju preko deteta, jer upravo ono najviše trpi zato što se na njegova mlada leđa stavi veliki teret. Muka natera čoveka na sve.

  Zanimljivo je da ste igrali u NBA baš u one dve sezone kad je Majkl Džordan pravio pauzu?

- Da (smeh). Otišao sam tamo u pogrešno vreme i u pogrešan tim. Bio sam mlad, plahovit, nisam slušao savete sa strane, Amerika mi je bila kao lep akcioni film sa srećnim krajem. Bio sam prvi Evropljanin u Njujork Niksima, u generaciji Juinga, Lerija Džonsona, Alana Hjustona , Markusa Kembija... Nisam imao šta tu da tražim, velika je konkurencija bila. Posle sam otišao u Milvoki, ali sam se brzo povredio i zato više nisam hteo da rizikujem.

  Šta je NBA, po vašem mišljenju?

-  NBA je šou, sve do plej-ofa. Pozorište, lepa predstava za oči. Danas više volim da gledam Evroligu nego NBA. Ne pratim više, niti žalim zbog toga. Jedino mi je žao što nisam bio uporniji i istrajniji, da pokažem da i tamo mogu da igram, ali to je sad davna prošlost.

  Ko vam je od NBA igrača posebno ostao u sećanju?

- Petrik Juing, on me prihvatio dobro kao rukija, i danas se čujemo telefonom. Od ostalih, Kevin Garnet je bio čudo od igrača. Čini mi se da je tad bila bolja košarka nego danas, ne samo da je bilo više zvezda, nego su i oni srednji igrači, da ih tako nazovemo, bili bolji od današnjih.

  Sledi briljantna evropska karijera.

- Da, Efes, pa Pariz, CSKA, Montepaski, Dinamo iz Moskve, Ulker, Fener... Sve vrhunski timovi u naponu snage.

  Ko vam je bio najnezgodniji za čuvanje?

- Luis Skola, dok je igrao za Taukeramiku. Dejan Tomašević je takođe bio veliki radnik. Voleo sam da igram i protiv Bodiroge, vinera kakvog danas gotovo da nema više. Jasikevičijus, Vujčić, Entoni Parker iz Makabija, sve veliki igrači. Džej Ar Holden isto. Čini mi se da danas ima malo igrača koji donose prevagu. Ovih 3-4 imaju velike ugovore i teško ih je kupiti.

  Koja je najbolja petorka igrača s kojima ste ili protiv kojih ste igrali?

- Petar Naumovski, Danilović, Bodiroga, Skola i Sabonis. Makabi one godine kad su izbacili moj CSKA je bio verovatno najnezgodnija ekipa protiv koje sam igrao.

  A ko je najbolji trener s kojim ste radili?

- Nikad nisam radio sa Željkom Obradovićem, ali sad vidim da je on ubedljivo najbolji trener u Evropi. Od ovih s kojima sam radio izdvajam Dudu Ivkovića i Bošu Tanjevića.

  Čime se bavite danas van košarke?

- Isti sam kakav sam bio sa sedam i sa petnaest godina. Volim sport, imam isti krug prijatelja, živim u Istanbulu, tu su mi i deca. Svaki dan mi je uglavnom isti, obaveze oko kluba, tako da malo vremena ostaje za druge stvari. Velika su odricanja, ali su i ciljevi Fenera veliki. Ne volim previše večernje izlaske, više sam kućni tip. Dosta pratim i naš sport preko kablovske.

  Po čemu biste voleli da vas pamte iz igračkih dana?

- Po borbenosti. U svakom mom klubu su znali da se Mirsad bori do poslednje kapi znoja, za ekipu i drugove. Nikad se nisam predavao, i kad sam gubio, bolje je izgubiti sa 14 nego sa 16 razlike. Ovde u Turskoj kad kažete Mirsad Turkdžan, ljudi će reći: „Znao je da se bori. Tamo gde niko ne sme nogu da stavi, on je stavljao glavu".

  Da li žalite za nečim?

- Možda za trofejom Evrolige. Igrao sam tri puta fajnal for, ali ga nismo osvojili. Bio sam u najboljoj petorci, MVP Evrolige... Nije se desilo, ali sam zadovoljan karijerom. Počeo sam kasno da igram basket, sa 14 u Novom Pazaru na betonu, kao i svi mi u staroj Jugi. Sad sam sportski direktor najvećeg kluba u Turskoj i moram reći da sam prezadovoljan.

  Vaša sestra Emina je poznata pevačica. U kakvim ste odnosima?

- Emina je talentovana za muziku, bog joj je dao talenat. Dobra je sestra, imam i mnogo dobrog zeta, imaju sjajnu dečicu kojima sam ja daidža (ujak). Moj san da bude bude dobra žena i majka je ispunjen. Zadovoljan sam i drugom sestrom, kao i sa celokupnom porodicom. Ponosan sam na sve njih.

  Pratite li politiku u Srbiji? Znam da ste veliki prijatelj s Rasimom Ljajićem?

- Pratim, ali mi politika nije prioritet u životu. Tamo mi je kuća, ulažem u Srbiju. Moje i Rasimovo drugarstvo traje 15 godina, o njemu sve najlepše. Fenomenalan čovek i veliki prijatelj. On je velika šansa srpske politike. Srbija je zaslužila da krene nabolje i da narod lakše živi. Tamo kad nas život nam prođe u krizi.

  A turska politika? Kako gledate na ulazak Turske u EU?

- Evropska unija nije potrebna Turskoj. Ona se okreće Istoku, ima veliko tržište od 80 miliona ljudi. Turci su vrlo radni i vredni, proizvode sve što vam padne na pamet. Verujem da će za 10-15 godina Turska biti jedna od 3-4 najmoćnije ekonomije sveta. To je već sada u Evropi.

  Kako biste opisali Tursku danas u tri rečenice?

- Dobar narod, prelepa zemlja i još bolja perspektiva. Ovde nema predrasuda, ovde poštuju čoveka i poštuju rad, a ne naciju i veru.

  A kako gledate na nedavne proteste i odnos prema ženama?

- Žene imaju sva prava. Njihova je odluka da nose marame, ako na to mislite, ne teraju ih muževi na tako nešto. Što se protesta tiče, neki su pokušali da uzdrmaju Tursku koja nezadrživo ide napred. Ali, ne možete srušiti kuću koja ima dobre temelje. To su velike igre, ali Turska na čelu s Tajipom Erdoganom zaslužuje samo poštovanje.

  Konačno, poruka za čitaoce Telegrafa u Novoj godini?

- Imam vašu aplikaciju na mobilnom telefonu, vidim da ste ozbiljan medij. Prate vas i ostali u klubu, posebno Bjelica. Želim vam uspešnu budućnost, kao i Fenerbahčeu (smeh), a vašim čitaocima želim puno zdravlja i uspeha. Što Srbija bude bila ekonomski jača, to će i mediji biti uspešniji.

(Saša M. Stajić)