ONA JE OSVOJILA BRONZU U BOĆANJU: Ovaj sport nije za penzionere! (FOTO) (VIDEO)

Boćanje nije „penzionerski“ sport! To je dokazala Nataša Antonjak, 18-godišnjakinja iz Rume, koja je na nedavno završenim Mediteranskim igrama donela Srbiji bronzanu medalju. Gostujući u Telegrafu, zajedno sa selektorom Milanom Mileusnićem, reprezentativka u boćanju nam je govorila o tome kako se i sama susreće sa dosta predrasuda kada ljudi čuju čime se bavi.

- Uglavnom bude komentara „to je ono što igraju dede“, ili „penzionerski sport“. Ali kada se neko raspita o tome i pogleda kako izgleda, zaključi da to nije lako. Treba tu uključiti mozak – rekla je Nataša za naš portal, i odmah objasnila kako se uopšte opredelila za boćanje.

- Pre sam se bavila odbojkom, nekih šest-sedam godina, i kada sam prestala, moja nastavnica fizičkog u osnovnoj školi je krenula na boćanje. Išla je na prethodne Mediteranske igre u Peskari. Postepeno je „uvlačila“ i nas mlađe, eto čisto da vidimo kako to izgleda. Svidelo nam se, nastavili smo i evo počeli smo profesionalno time da se bavimo.

BOĆANJE TRAŽI FIZIČKU SPREMNOST I MAKSIMALNU KONCENTRACIJU

U boćanju postoje četiri klasične i tri tehničke discipline, koje traže atletsku spremnost. Nataša je u Mersinu osvojila medalju u preciznom boćanju, a osim toga postoje i one koje pre izbačaja kugle traže petominutno trčanje. Potrebno je dosta treniga, kaže Nataša, a svaki pogodak je novi cilj.

- Sviđa mi se taj osećaj kada pogodiš. Volim sve izazove i volim da u svemu što radim, radim perfektno i posvećujem se svemu ozbiljnom. Ima par disciplina koje iziskuju određeni napor i trud.

- Osoba koja želi da se bavi ovim sportom treba da bude kondiciono pripremljena, smirena i koncentrisana. Ovo je misaoni sport, i koncentracija je najbitnija da bi odigrao najbolje u svim mogućim situacijama - kaže Nataša, protiv koje smo morali da odigramo koju "ruku", naravno, na improvizovanom terenu, da bismo se mi bolje snašli. :)

Do sada je Nataša na dva Svetska i jednom Evropskom prvenstvu osvajala peta, šesta i sedma mesta.

- Medalja bi mi izmakla zamalo. Krajem septembra idem na Evropsko prvenstvo u Hrvatksoj, tu bi konkurencija trebalo da bude slična kao sada u Mersinu – rekla je Nataša, koja je tek po povratku iz Turske shvatila veličinu uspeha.

- Bila sam uzbuđena kad sam se vratila, i bilo mi je jako drago, pogotovo kad sam videla sve prijatelje i rodbinu da su srećni i zadovoljni. Nije mi bilo sasvim jasno na početku, ali vremenom sam postajala svesna šta sam uradila.

Tadeja Sodec je tada osvojila zlatnu medalju, a za nju Nataša kaže da joj Slovenka uglavnom zamalo izmiče na takmičenjima.

Selektor Mileusnić otkrio nam je da je reprezentacija imala još dva četvrta mesta u Mersinu, a jedno je i Natašino u paru.

- Imali bismo i tu medalju. Pet minuta posle proglašenja i dobijanja bronze, igrala je novo finale u paru, ali su je emocije ponele. Ipak, zadovoljan sam kako smo prošli – rekao je Mileusnić.

- Nataša Antonjak je devojka primer. Bila je učenik generacije u osnovnoj školi, a ima šanse da bude i u srednjoj ekonomskoj. Inače je vrlo aktivna, jako odgovorno dete, nikad nisam imao problema sa njom. Družimo se od kako je počela da trenira pre četiri godine.

SAMO SRBIJA NEMA DVORANU U REGIONU

U boćanju su dominante Francuska, Italija i Slovenija, a na svetskom nivou je tu i Kina. Dobre rezultate beleže i Hrvatska i Bosna i Hercegovina. Ni Natašin sport nije izbegao tešku finansijsku situaciju u Srbiji, s obzirom da samo naša zemlja nema nijednu dvoranu, gde bi moglo da se trenira boćanje za velika takmičenja.

- Najsrećnija bih bila kad bismo imali dvoranu. Rekla sam da bih u njoj spavala. Zimi ne možemo da igramo uopšte, sve se svodi na rad u teretani.Ostale zemlje imaju čak i zimske lige, automatski su oni u prednosti. Ima prostora ovde koji mogu da se iskoriste za dvoranu, ali stoje napušteni i prazni – objašnjava Nataša koja trenira u klubu „Dalmatinac“, a saglasan je i Mileusnić.

- Potrebna je dvorana. Svi susedi je imaju, samo mi ne. Samo u Bosni ima oko pet dvorana od 30 kvadrata. Hrvati u Rijeci imaju tri-četiri terena, u Zagrebu isto tako otprilike, a mi nemamo nijednu. Sve terene u Srbiji koje vidite su finansirali ljudi koji vole boćanje. Imamo dovoljno stručnjaka i trenera. Sreća pa imamo volje kod ljudi koji ne dobijaju ništa zauzvrat, već sa zadovoljstvom pomažu. Boćarski savez dobija mali novac koji ide na takmičenja, kotizacije, dažbine...

U muškoj konkurenciji , kaže Mileusnić, bivša Jugoslavija je donosila 60 ili 70 odsti medalja sa Evropskih i Svetskih prvenstava. Tradicija dakle postoji, a u boćarskim „centrima“ Beogradu, Novom Sadu, Rumi i Somboru se sve više mladih upisuje kao članovi nekog od boćarskih klubova. U poslednjih pet godina, boćanje je donelo 14 medalja našoj zemlji.

- U „Dalmatincu“ ima desetak mladih aktivnih članova, otprilike Natašinog uzrasta, što je i cilj boćarskih klubova, da što više mladih uvedu u ovaj sport i razbiju predrasude. Igraju se dve lige, Sever i Jug, a potom sledi plej-of i onda kup – rekao je Mileusnić, koji je ipak najavio dalju borbu za uspehe srpskih boćara na velikim takmičenjima, iako će biti teško.

Ipak, sa potencijalom poput Nataše i ostalih u reprezentaciji, ima nade.

- Škola mi je na prvom mestu. Planiram da upišem fakultet, ne znam koji još. Boćanje mi je prioritet posle škole, baviću se njime koliko god budem mogla - rekla je za kraj Nataša Antonjak.

(B. Mekić)