KOLUMNA Milojko Pantić: "Neutralna" sportska Srbija

"Đoković je čestitao srpskim političarima što je dobio Laureus nagradu." Ovakav sarkazam pojavio se na Njuz netu dan posle još jednog Đokovićevog trijumfa. A ni mesec dana od najvećeg međunarodnog uspeha koji je jedna nacija ostvarila u samo jednom danu (tenis, vaterpolo i rukomet), u Srbiji nema ozbiljnih napisa na temu sporta. Svaka priča svodi se na plitkoumne duhovitosti, na vic, doskočicu ili dosetku, na srceparajuće emotivne pričice tipa "nije život jedna žena, što si glavo zamišljena" i sl.

Tako je u Srbiji koja je jedino u sportu svetska velesila i koja se valjda baš zbog toga odriče Evrope. A u svetu, sve vrvi od ozbiljnih rasprava, eseja, filozofskih pa i naučnih radova o novoj religiji zvanoj sport. Srbija je i od tih rasprava izolovana. Šta više, plašim se da onaj što piše knjige i feljtone protiv Evrope (Basara ga zove Ćitluk Sahibija) tu pravu "maniju" ozbiljnog pisanja o sportu, ne proglasi argumentom više za srpsku neutralnost u odnosu na svet.

Navešću karakteristične stavove jednog poznatog francuskog esejiste (evrofobisti bi rekli "izvesnog") pa vi sami zaključite da li Srbija treba da bude neutralna u odnosu na sav ostali svet, tj. da se naša zlatna deca ne mešaju sa tamo nekim "belosvetskim mangupima"? Jer mogli bi ne samo da ih pokvare, već još gore, da ukradu jedino vredno što imaju "naš srpski identitet". Neka naša deca ostanu tu sa nama da zabavljaju našu raju jer više nema radničke klase kao u vreme Dragoslava Šekularca. A ovi iz sveta neka im šalju i pehare i medalje preko naših političara (recimo ministra inostranih poslova) jer oni su najzaslužniji za tu sportoviziju našeg društva i života uopšte.

Sport – parodija politike

Možda će istoričari u dalekoj budućnosti, našu epohu zvati "erom sporta", onako kako se danas govori o prosvetiteljstvu, renesansi ili romantizmu. Reč "sport" služiće tada da se označi jedno istorijsko razdoblje.

Sport je postao i neiscrpan izvor argumenata i metafora koji nadahnjuje političare. I više od toga. Vrednosti, ponašanje, imperativi koji su se razvili u svetu sporta prenose se u političku sferu ali i šire, u celo društvo, uključujući i privredu i sferu intimnosti. Sport se koristi da bi se povećala imaginarna moć države. Za male nacije ograničene ili nikakve političke moći, sport je ERSATZ (nadomestak) spoljne politike. Pomoću sporta male nacije nastoje da se pokažu većim i moćnijim nego što jesu osim što je ERSATZ i fatamorgana, sport je u tom pogledu i opijenost sobom. Nije sport toliko "opijum za narod" koliko je "opijum za državu" koja zahvaljujući sportu zamišlja da je moćna i nezavisna na istorijskoj pozornici. Sport kao politički opijum, čini da male države sanjaju o onome što u stvarnosti nisu, jednako kao što velikim državama donosi opijenost vlastitim moćima.

Francuski pisac i esejista koji nam otkriva sve ove istine zove se Robert Redeker. Zaslužuje li on ovim stavovima o sportu, koji su oprečni od naših srpskih, crveni karton – odlučite sami.