INTERVJU, MIHAIL DUDAŠ: Mogao sam da se takmičim za druge zemlje, ali sam odbio! (VIDEO)

Srpski atletičar Mihail Dudaš bavi se naučnom fantastikom! Osvaja medalje za Srbiju na velikim takmičenjima iako nema realne uslove da uopšte uđe u borbu za medalje. Ali volja, želja, mentalitet, disciplina i ogroman rad dovele su ga do toga da na svakom takmičenju bude u borbi za odličje.

Tako je bilo i na dvoranskom prvenstvu Evrope u Geteborgu, gde je u sedmoboju osvojio bronzanu medalju, prvu posle 50 godina za mušku atletiku u Vojvodini! Dudaš je u intervjuu za Telegraf pričao koliko mu znači osvajanje ovog odličja, gde to naši atletičari zaostaju u odnosu na kolege iz drugih zemalja i šta je sve potrebno da bi Srbija došla do Olimpijske medalje u atletici.

Svaka čast za osvajanje medalje na EP! Kakvi su vaši utisci sada?

- Nisam stigao da sednem da se odmorim, još sam pod utiskom svega, bilo je obaveza, konferencija... Nadam se da ću za par dana shvatiti koliko je moj uspeh zapravo veliki. Mada, ne bih o tome, neka pričaju treneri. Za mene je svakako velika stvar, jer se u 50 godina u Vojvodini nije desilo da neko iz muške konkurencije osvoji medalju.

Ovo će vam biti još jači podstrek za dalja takmičenja?

- I da se nije desila medalja, ja bih nastavio da radim. Ali me dosta motivisalo što sam napravio rezultat i povezao sve discipline. Spremiću se za Moskvu za SP u avgustu, takmičenje koje će biti jako u rangu Olimpijskih igara.

Da li očekujete da ovaj uspeh podigne svest o atletici u Srbiji?

- Već se podigla svest, ali očekujem da se još više podigne, jer je atletika bazični sport, koji nije džabe nazvan "kraljica sportova". Osvojiti medalju u atletici je naučna fantastika. Ovo što je Kolašinac uradio  je nešto najbolje što se desilo kod nas. Naravno, i medalja Emira Bekrića prošle godine, zatim moja i ona Amele Terzić. Žao mi je što Ivana Španović nije uspela da uzme medalju.

Šta je potrebno da vi ili neko od naših perspektivnih atletičara uzme medalju na OI u Riju 2016? Možemo li da se nadamo tome?

- Za medalju na Olimpijskim igrama potrebno je da se zvezde poklope, da se Sunce sakrije iza Meseca (smeh). Da se dese tako neke nerealne stvari. Ljudi ne shvataju da je osvajanje medalje u atletici na Olimpijskim igrama ravno dobijanju Nobelove nagrade. Mi svi težimo ka tome, sanjamo to i postoji velika verovatnoća da je nećemo osvojiti. Ali postoji i verovatnoća da ćemo uzeti. Treniramo, živimo za to svaki dan. Siguran sam da ćemo svi mi, i Asmir, Ivana, Emir, Amela, ja i ostali, biti u duhu da idemo ka medalji.

Koliko je osvajanje medalje na OI u drugim zemljama evrope projekat države, a koliko je kod nas to individualni napor takmičara i njegovog trenera?

- U suštini, u svim ostalim državama je sve to sistematizovano, a kod nas je čista kreativnost. Ni od čega treba stvoriti nešto jako veliko. Zato sam i rekao da je naučna fantastika osvojiti medalju. Trenirati atletiku u Srbiji je potpuno drugačiji sport nego trenirati u nekim drugim zemljama. Naš sport nosi jedna pravila kod nas, a u drugim zemljama nosi druga pravila. Tako da s košarkaškom loptom ne treba ulaziti na fudbalski teren.

Da li ste imali ponudu da se takmičite za neku drugu zemlju, koja bi vam dala mnogo bolje uslove?

- Naravno da sam imao. Razmatrao sam ponude, ali ne bih o tome.

Šta vas  je podstaklo da ostanete ovde, kada se zna da će teško biti bolje za naš sport?

- Kao što sam rekao, ne bih sada o tome. Vreme je da se priča o lepim stvarima, poput ove medalje sa EP.

U Geteborg ste stigli kao 20. na rang-listi, dok ste na samom takmičenju bili rangirani kao 12. višebojac po rezultatu, a uzeli ste medalju. Da li vam više prija kad ste autsajder ili kad nastupate kao favorit?

- Napraviću analizu. Na Svetskom juniorskom takmičenju 2008. takođe sam bio svrstan na 12-13. mesto, ali sam znao da mogu bolje. Uzeo sam medalju, bio sam treći. U Kaunasu 2009. sam bio autsajder, a uzeo sam medalju na SP za mlađe seniore. U Ostravu sam došao u ulozi favorita, a bio sam treći, što je u tom momentu bio neuspeh, ne računajući okolnosti koje su me pratile. Iste godine došao sam na Svetsko seniorsko prvenstvo sa 15. rezultatom, a završio sam kao šesti, što je neverovatan uspeh. NA EP u Helsinkiju prošle godine sam došao kao neko ko je trebalo da uzme medalju, a bio sam četvrti.  A evo sada sam došao sa ulogom autsjadera po rezultatu, ali sam u glavi sam sebi bio favorit za medalju, i to sam ostvario. Možda mi je opuštenije kad nije sve usmereno na mene, ali sada znamo i šta da radimo kada budemo favoriti.

Da li vas je i koliko doticalo sve što se dešavalo sa zaplenom opreme u AK Vojvodina?

- Apsolutno, to što su uzeli i konfiskovali opremu me jako iznenadilo. Prvi tekst o tome sam pročitao baš na Telegrafu. Trudio sam se da me to ne pogađa, ali me je pogodilo. Bilo mi je krivo, ne zbog mene ili Ivane Španović. Mi ćemo sami sebi da namestimo gde ćemo trenirati, nego zbog klinaca koji treniraju tamo. Oni nisu zaslužili tako nešto. Kada sam na EP u skoku s motkom napravio kiks, izašao sam na trku na 1.000 metara, nisam ostao u mišjoj rupi. Borio sam se do kraja. I Ivana je bila bolesna, ali je izašla na zaletište. I taj neko ko je odgovoran za to ne treba da se krije, već da izađe i reši problem.

Šta je potrebno desetobojcu u Srbiji da se spremi i osvoji medalju na SP? Šta on to nema u odnosu na takmičara iz Evrope?

- Razlika između atletike napolju i u Srbiji je u tome što je to tamo sistemski rad, a ovde je čista kreativnost. Ja se ovde bavim kreativnim radom i nekim poslovima koji nemaju veze sa sportom. Zato je izlišno pričati o tome.

 Da li ste bar malo stekli popularnost u Srbiji posle silnih uspeha i da li vas prepoznaju na ulici?

- Ne prepoznaju me, nisam prepoznatljiv tip. Izgledam kao gimnazijalac sa torbom kada idem na trening. Ne bih ni voleo da me ljudi prepoznaju i da me zaustavljaju zbog autograma na ulici.

(D. Stojmenović / Foto: M. Đorđević)