KOLUMNA<br>Milojko Pantić: Srpski let iznad kukavičjeg gnezda

Kada uskoro, zbog globalnih klimatskih promena, na beogradskim Terazijama i centralnim trgovima naših "velelepnih" gradova, počnu da rastu banane, ostvariće se san srpskog naciona. Definitivno niko neće morati ništa da radi. Ješćemo banane, peći od njih rakiju bananušu, s vremena na vreme, skoknuti do najbližeg šumarka, ubiti i ispeći neko divlje prase i Bog te veselio. Biće to potpuno oslobađanje čoveka, sloboda kakvu ni Marks ni Engels zajedno sa Lenjinom nisu mogli da zamisle. Kakva Evropska unija i njena pravila koja se svode na rad, red i disciplinu. Jer Bog nije stvorio Srbe da rade i zato ćemo Marksovu teoriju da rad oslobađa čoveka, okačiti o prvu bananu.

Srbin je stvoren da uživa u životu, diveći se sebi i svojoj naciji. Promenićemo himnu "Bože pravde". Stihovi nove himne glasiće: "Ovo je zemlja mojih snova, ovde je nebo puno zvezda. Leti se i bez aviona i nije važno što je to let iznad kukavičjeg gnezda." Time ćemo, da ne bi do kraja dezavuisali tvorce komunizma potvrditi njihovu teoriju o alijenaciji čoveka, odnosno o njegovom otuđenju iliti odstupanju od prirodnog stanja.

Zaista u šta smo se kao narod pretvorili? Zašto samo mi tražimo "zrno mraka u svakom zrnu sunca"? Da li je moguće da samo mi vidimo ono što drugi narodi ne vide i da svi drugi, dakle ceo svet, zbog toga mrzi Srbe i Srbiju?  Od pada komunizma i raspada bivše velike države do danas, sve vlasti i sva opozicija u Srbiji, držale su i drže namerno, narod i građane daleko od Evrope zbog svojih uskopartijskih i ličnih interesa. Bolje reči zbog vlasti. Najvažnije je vladati pa makar se država pretvorila u nekakvu uniju mesnih zajednica.

Takozvani partijski programi su čista laž. Jedini njihov pravi program zove se opstanak na vlasti. Pretovrili smo se u poslušnu raju. Postali smo, što bi Skerlić rekao, budžaklijski narod. Mnogi misle da je to posledica viševekovne turske vladavine na ovim prostorima, ali pre će biti da je to rezultat poluvekovnog komunističkog "pranja mozgova" i još više desetogodišnjeg Miloševićevog nacionalističkog i ratnog opsenarstva. Živimo u senci mitova, koji nam zamračuju um pa ne vidimo da su nam deca i ona koja su otišla i ova ovde, odavno postala "digitalna" za razliku od većine nas. U tom smislu političari bi prvi morali da naprave preokret najpre u svojim glavama a potom i u čitavom društvu.

Nažalost, jedini koji danas "uzdižu dušu" ovog naroda su njeni sportisti. Štaviše, moglo bi da nam pozli od tolikih uspeha. Naime, nikada ni jedna nacija u jednom danu (ne računajući Olimpijske igre), nije imala takve sportske uspehe. Najpre čelični Novak Đoković po sedmi put zapanjuje teniski svet pobeđujući Nadala u i finalu Australijen opena. Potom vaterpolisti osvajanjem Evropskog prvenstva potvrđuju da im nema ravnih na svetu, i na kraju međunarodni faktor postaju i rukometaši osvajanjem titule vicešampiona Evrope. Dakle rukometaši, vaterpolisti, teniseri, pre toga košarkaši, odbojkaši, plivači... Pravo pitanje glasi: Zašto mi, kao narod, postižemo međunarodne uspehe samo u sportu?

Zato što ta sportska Srbija ne izmišlja nikakva četiri strateška stuba u svom međunarodnom delovanju, nego čini ono šta bi vladajuća koalicija "Za evropsku Srbiju" morala da čini i kada je reč o politici (spoljnoj i unutrašnjoj), privredi, kulturi... Otvoreno, bez straha i bilo kakvog kompleksa, ušla je u međunarodnu konkurenciju gde važe i gde se poštuju ista pravila igre za sve. U radu se primenjuju svetski standardi a kada se u tome izjednačimo sa ostalima, onda do izražaja dolazi naša darovitost. U igrama sa loptom naročito. A može biti da ja grešim. Možda je ipak najbolje reći: Bravo za naše mudro rukovodstvo. Vi ste najzaslužniji zato što je Srbija postala svetska sportska velesila, samo učinite nešto da počnemo da pobeđujemo i u drugim oblastima života. Dokle će nam drage biti samo sportske pobede – sam Bog zna?