EVROPSKI REKORDER ZA TELEGRAF: Karl Luis mi je spasao život

U današnjem sportu, posebno u atletici, prava je retkost da neki šampion i rekorder zadrži svoj rekord mnogo godina! Jedan od njih je Jermen Robert Emijan (47), aktuelni vlasnik evropskog rekorda u skoku udalj sa rezultatom 8,86 metara.

Emijan je bio gost Telegrafa, gde je u ekskluzivnom intervjuu otkrio kako mu je život spasao legendarni Karl Luis, zbog čega se tako teško obaraju rekordi u skoku udalj i može li Srbija do olimpijske medalje u budućnosti.

Drago nam je što je jedan takav šampion u Srbiji. Kakvi su vaši utisci tokom boravka u našoj zemlji?

- Veoma sam ponosan na to što sam ovde drugi put, i to kao predsednik Atletskog saveza Jermenije. Ponosan sam i na to što sam posetio prijatelja Veselina Jevrosimovića, koji je čovek iz atletike i koga svi poštuju i vole. Imamo odličnu saradnju sa njim, on podržava sport, posebno kraljicu sportova atletiku.

Nedavno je i Jermenija postala članica Balkanske asocijacije, kako gledate na to?

- Posebno mi je drago zbog toga, oduševljen sam gostoprimstvom u Srbiji, posebno na Gala večeri dodele priznanja najboljim atletičarima u Aranđelovcu. Mi imamo dosta problema sa krizom u našoj zemlji, ali među prijateljima iz atletike iz ostalih federacija mi se osećamo sigurno i možemo da rešimo mnoge probleme. To je jako dobar primer za ostale federacije da se priključe Balkanskoj asocijaciji.

Vaš evropski rekord iz 1987. godine 8,86 metara je još aktuelan. Hoće li u skorije vreme da se pojavi neki šampion koji će moći da doskoči do tih daljina?

- Nažalost, moje evropski rekord  još nije oboren. Star je 25 godina i ja se nadam tome da će ga neko uskoro oboriti. Moj san je bio da zadržim rekord pet-šest godina, ali, eto, ispostavilo se da to traje i dan-danas, što je zaista mnogo. Ko god da sruši moj rekord, biće odlično. Danas ima dosta atletičara koji skaču 8,40 i više, ali to nije njihov maksimum. Sve je u glavi i samopouzdanju, ja mislim da mora da porade na tome i da prevaziđu psihološke barijere.

Kako gledate na to što danas takmičari skaču manje nego vi i vaša generacija pre 20 ili 30 godina?

- Specifično je to da se u skoku udalj rekordi drže po 20-25 godina. Bob Bimon je 1968. postavio rekord, koji je oboren tek 1991. godine. Ja sam 1987. postavio rekord i on još nije oboren. Mislim da je sve to psihologija, atletičari treba da veruju da mogu da skoče toliko daleko. U moje vreme ja sam mislio da granica od devet metara uopšte nije mnogo i stalno sam se trudio da je dosegnem. Za skok su najbitnije tehnika i glava, tj. da veruješ i da imaš samopouzdanje.

U vaše vreme bilo je mnogo dobrih skakača, kako ste uspevali da se izborite sa takvom konkurencijom?

- Ja sam ponosan na to što sam se takmičio u generaciji jednog Karla Luisa, Lerija Meriksa, Majkla Pauela, Đovanija Vanđelista, i to je bilo vreme velikih rezultata. Sećam se Svetskog prvenstva u Rimu 1987. godine, kada sam sa rezultatom 8,53 metara bio drugi iza Karla Luisa. Bio sam presrećan, jer je Luis legenda ovog sporta. On mi je i pomogao dosta u životu. Posle velikog zemljotresa u Jermeniji 1988. godine, u kojem je stradalo 25.000 ljudi, a među njima i moj otac, Luis me je izvukao. Sve sam izgubio u tom zemljotresu, ali Karl me je pozvao kod sebe u Santa Moniku, gde sam živeo sa njegovom porodicom. Takođe, odličan sam prijatelj i sa Majklom Pauleom, svetskim rekorderom.

I uz takve atletičare vi ste uspevali da pravite dobre rezultate u svetu, dok ste u Evropi bili neprikosnoveni.

- Bio sam tri puta evropski šampion, mnogo puta finalista, drugi na svetu, a držim i dvoranski rekord sa 8,49 metara. A jedan od boljih rezultata mi je i 8,61 metar na Igrama dobre volje. Tako da mogu da budem zadovoljan svojom karijerom.

Da li je ostao žal za olimpijskom medaljom? Bili ste blizu u Seulu 1988. godine?

- Tačno, ali bio sam povređen, nisam mogao da učestvujem kako treba, ali ne žalim. Kad sam gledao finale u Londonu, tu je zlatna medalja osvojena sa 8,31 metar, a srebrna sa 8,11. U moje vreme, kada bih skočio 8,20, ja bih se izvinjavao treneru za loš rezultat. Međutim, ja mislim da granica od devet metara nije daleko,  možda je to ipak samo psihološka barijera. Iskreno, ne žalim zbog olimpijske medalje, bio sam mlad, bilo mi je dovoljno što sam evropski prvak, radio sam naporno tri puta dnevno, imao sam dobar odnos sa trenerom, sa profesorima u školi, i to mi je bilo dovoljno.

Čime se trenutno bavite? Znamo da ste predsednik Atletske federacija Jermenije, da li možda radite i kao trener?

- Naravno, poslednje tri godine sam predsednik, ali pošto živim u Francuskoj sa porodicom, radim i kao konsultant u Atletskoj federaciji Francuske, kao i na međunarodnim odnosima. Pomažem trenerima, savetujem ih, dajem im program i za sada imam dobre rezultate. Inače, prethodno sam radio u Kataru devet godina. Bio sam trener četiri godine, a onda tehnički konsultatnt za Olimpijski komitet Katara. To mi je donelo dosta iskustva za ono što sada radim u Jermeniji. Imamo dosta dobre odnose sa Svetskom federacijom sa Evropskom i ponosan sam na to.

Kako se razvija atletika u Jermeniji? Da li možemo očekivati da se pojavi neki novi šampion poput vas?

- U Jermeniji se trudim da omasovim atletiku, držim seminare trenerima, posećujem decu po školama. Takođe, držim treninge, pokušavam da uradim nešto dobro. Nažalost, mi nemamo tako dobre uslove za trening, nemamo objekte, i to je veliki problem. Ipak, nadam se da ćemo uspeti da rešimo to i da ćemo krenuti da radimo mnogo. Svakako, trudimo se da obezbedimo uslove.

Kakve odnose imate sa Atletskim savezom Srbije i Jevrosimovićem?

- Ponostan sam na vašeg predsednika Jevrosimovića kada vidim šta je sve uradio za atletiku u Srbiji. Došao je iz atletike, bio je trkač.  Pomaže i pravi projekte za budućnost i drago mi je što smo prijatelji i što možemo da radimo zajedno.

Da li Srbija može u budućnosti očekivati neku atletsku medalju na OI?

- Mislim da Srbija ima velike šanse da u budućnosti dođe do neke atletske medalje na Igrama. Bio sam na prijemu kod predsednika Srbije gospodina Nikolića i čuo sam da je i njegova ideja da se ulaže u atletiku u mlađe kategorije i u reprezentaciju. Pričali smo o razvoju atletike u Srbiji i ako se sve to sprovede u delo, možete da očekujete velike rezultate.

I mi smo nekad imali velikog šampiona u skoku udalj Nenada Stekića. Da li ga se sećate pošto je nastupao dosta godina pre vas?

- Naravno da ga se sećam. Nenad Stekić je bio odličan skakač. Gledao sam ga kao klinac, ali na snimcima na kinogramu,  jer je imao odličnu tehniku, koju smo želeli da analiziramo i primenimo.  Svi su pričali o njegovoj fenomenalnoj tehnici skoka, i meni su svi govorili: "Roberte, ličiš na Stekića, imaš sličnu tehniku". Želeo sam da ga vidim dok sam u Srbiji, ali nije došao na proslavu, nadam se da je dobro i želim mu sve najbolje.

(D. Stojmenović / Foto: Marko Todorović)