KOLUMNA MILOJKO PANTIĆ: Boljševički komunizam i partizanština opstaju jedino u Srbiji

Reče neki dan filmski reditelj i glumac Radoš Bajić jednu veliku i za sve nas Srbe gorku istinu: "Svi narodi bivše Jugoslavije su se sedamdeset godina posle Drugog svetskog rata opredelili prema njemu, samo Srbi nisu. I zaista, samo Srbi i dan danas ne dovode u pitanje nijednu istorijsku dogmu nekadašnje Komunističke partije Jugoslavije."

Jer, kada će i da li će ikada istorijsko odeljenje SANU (ili što bi Basara rekao KUDS "Abrašević") dovesti u pitanje boljševičko-komunističku istoriografiju, po kojoj su se u Srbiji (kao i u Jugoslaviji) samo partizani borili protiv fašizma? Po kojoj se prisilna mobilizacija na kraju rata i slanje u smrt bez ikakve potrebe trideset hiljada mladih ljudi Srbije zove "Sremski front" umesto "Sremska komunistička klanica". Po kojoj, konačno, nije bilo nikakvih masovnih likvidacija ljudi bez suda i suđenja.

Da li će ikada srpski istorijski "mudraci" reći istinu da je Komunistička partija Jugoslavije (boljševika) uz pomoć sovjetske Crvene armije bukvalno sve svoje antifašističke borce – partizane pretvorila u revolucionare koji su u Srbiji zaveli "crveni teror" sa jednim jedinim ciljem: nasilno preuzimanje vlasti. Bilo je to pravo partizansko bezumlje i ludilo.

Pripadnike regularne Jugoslovenske vojske u otadžbini tzv. četnike komunisti su izjednačili se sa istrebiteljima Srba – ustašama. Iako to može da se razume, jer je reč o ideološkim protivnicima, iako su i jedni i drugi bili antifašisti, kako razumeti masovnu likvidaciju civila, kapitalista, uglednih seoskih domaćina, inteligencije (koja po komunističkim kriterijumima nije bila poštena)?

Kako razumeti streljanje javnih i kulturnih radnika i umetnika, samo zato što su drugačije mislili i protivili se revolucionarnim tj. nasilnim metodama osvajanja vlasti?

Čak su i Rusi zvanično rekli da je period komunističkog jednoumlja bio istorijska greška u razvoju društva. Samo službena Srbija o tome ćuti. Reći će neko: "Pa kakve to veze ima sa sportom?"

Da nema nikakve veze, splitski Hajduk bi i danas bio ono što je predstavljao 1945. – jugoslovenski i partizanski, a ne hrvatski nogometni klub. "Očevi" srpske nacije proglašavaju greškom jedino utapanje Srbije u Kraljevinu Jugoslaviju, a ne i poluvekovno komunističko jugoslovenstvo. Jedino naivni mogu poverovati da to nije iz ideoloških razloga.

Zbog toga i ni zbog čega drugog, samo u srpskom sportu postoji i nigde više ne egzistira Jugoslovensko sportsko društvo "Partizan". Štaviše, aktuelni predsednik tog društva, kao da smo u pedesetim godinama prošlog veka, javno saopštava: "Partizan će ostati jugoslovenski jer to je jedna ideja".

Ideja i to revolucionarna, bio je i boljševički komunizam i nasilno osvajanje vlasti, pa da li treba do sudnjega dana živeti sa takvim idejama? Primitivno i nasilničko ponašanje zastupnika ove društveno davno prevaziđene i odbačene ideologije, na košarkaškoj utakmici Partizan – Zadar, potpuno je u skladu sa pomenutim idejama. Nažalost, negativne osobine tog zagovornika "jugoslovenstva" se ne pripisuju komunistima i Jugoslavenima, već nama "Vizantincima".

Evo kako je novinar splitske Slobodne Dalmacije Dražen Žura to opisao: "Mnogi nisu svesni koliko mržnje i besa iza sebe seje čovek koji u vizantinskom stilu najpre zapali vatru, a onda tobože smiruje uzavrelo stanje."

Srpski prijatelji košarke i, što je važnije, košarkaški zvaničnici godinama već svedoci su takvog ponašanja, ali komunističkoj partizanštini i jugoslovenstvu u Srbiji kao da niko ništa ne može. Zašto samo u Severnoj Koreji i Srbiji i dalje uspeva to seme zla – sam Bog zna.

(Telegraf.rs)