KOLUMNA, MILOJKO PANTIĆ: Srbija će posle Londona biti još gora

Ako naš olimpijski slučaj, neuspeh/uspeh, posmatramo iz ugla Teorije države i prava, kao što to čini premijer Ivica Dačić (zvanični predstavnik države Srbije na zatvaranju Igara), i ako je sport ogledalo društva, a sociolozi tvrde da jeste, onda se u našem londonskom ogledalu lepo vidi da smo mi kao društvo, „ jad i beda kurtizane „ zvane politika.

Kažu da je Nikola Pašić (ne znajući o čemu se radi), prvu srpsku olimpijsku delegaciju od četiri člana ( Stokholm 1912.), ispratio rečima: „Ovaj...vi idete na tu konferenciju u Stokholmu. Pa šta da vam kažem, držite stanje.”

Sto godina kasnije, predsednik Srbije Tomislav Nikolić (takođe potpuno neobavešten), ispraća londonsku ekspediciju od 115 članova i kaže: „ Srbija je zemlja koja zaslužuje najmanje desetak medalja. INAF.“ (inaf=engl.dosta). Kao da su olimpijske medalje značke pa ko više ugrabi.

Ništa se, dakle, kod srpskih političara za ovih sto godina našeg olimpizma promenilo nije. Njihov "Modus vivendi" je „držati stanje“. Samo se prilagođavaju duhu vremena, a cilj im je uvek isti: da živimo provizorno, od danas do sutra i u večitoj krizi. Da bi opstali na vlasti, oni menjaju svoju politiku i stavove gotovo svakodnevno. Udružuju se ekstremna levica i ekstremna desnica, republikanci i monarhisti, četnici i partizani. Prvo radi „spašavanja srpstva“ a potom radi odbrane „svete srpske zemlje“. Pre izbora kažu MMF nam nije potreban, a posle samo mesec dana izjavljuju da bez MMF-a ne možemo obezbediti plate i penzije.

Rimski Imperatori su bili bar toliko milosrdni da su puku davali „hleba i igara“. Našima to ne pada na pamet. Naprotiv. U Srbiji danas živi na stotine hiljada ljudi koje je Država (čitaj vlast i njene „službe bezbednosti“ koje je čuvaju), do te mere opljačkala i ponizila, da više nemaju ni hleba ni igara. Prvo su nam ukrali i uništili fudbal, Zvezdu i Partizan, a sada evo i Olimpijske igre.

Da nam nije Novaka Đokovića, najbolje bi bilo zaboraviti na sport i posvetiti se pobuni (u vidu građanske neposlušnosti na primer), protiv nesposobnih i nekompetentnih gulikoža na vlasti. Nevolja je, međutim, u tome što je u Srbiji danas solidarnost opljačkanih i poniženih mrtva, i što nema onih koji bi pokrenuli i organizovali bilo kakav masovniji otpor „političkim teroristima“ koji uništavaju sve čega se dotaknu. Zato će za četiri godine na Igrama u Rio de Žaneiru, biti još gore ako tamo uopšte i budemo prisutni?

P. S. Nemojte gajiti iluziju, da ONI i mi zajedno sa njima, u svetu ikome išta značimo. Za sve vreme Igara, nijedan engleski medij nije pomenuo ne samo srpske olimpijce, nego Srbiju i Srbe uopšte, čak ni u rubrici „izgubljeno-nađeno“.