Kad si Srbin u Hrvatskoj, onda navijaš za Zvezdu! Zaboravljeni intervju Peđe Stojakovića! (VIDEO)

Proslavljeni srpski košarkaš Predrag Stojaković i sigurno jedan od naših najboljih igrača u poslednjih 20 godina dao je zanimljiv intervju za popularni magazin Huper 2003. godine.

Preporučujemo

>>> Žena legendarnog srpskog košarkaša dobila Kijanu Rivsa kao poklon za rođendan (FOTO)

Stojaković je opisao celu svoju karijeru od dolaska u Beograd, preko Crvene zvezde, PAOK-a pa do Sakramenta.

>>> Je l' realno da žena Peđe Stojakovića ovako "kida" na plaži u 44. godini? (FOTO)

Zapravo, ovo i nije bio intevju već više kao njegov blog, koji u u to vreme nije postojao

SLAVONSKA POŽEGA

Rođen sam 9. juna 1977.godine u Slavonskoj Požegi u bivšoj Jugoslaviji. Bio sam veoma mirno i stidljivo dete, privrženo porodici. Slavonska Požega je u to vreme bio lep i prostran gradić za život moje porodice.

Vikendom smo često odlazili na selo kod bake i deke. To su za mene bili pravi doživljaji. Na selu sam osećao slobodu i voleo sam tamo da se sretnem sa rođacima i prijateljima koji su mojih godina. Roditelji su rodom iz dva susedna sela tako da nam je priroda bila uvek blizu.

Foto: AP/Tanjug

Moj, tri godine stariji brat, zove se Nenad. Kada sam se ja rodio lako su mi dali ime jer Nenad i Predrag uvek nekako idu u paketu. Kao klinac, Nenad me je "mlatio" do momenta dok nisam naglo izrastao, pa se ta situacija preokrenula u moju korist. To su bile standardne bratske tuče. Ali, među nama je uvek postojala neizmerna ljubav koja se naročito ispoljavala u teškim trenucima.

ZVEZDAŠ PORODIČNO

Među Srbima u Hrvatskoj postojalo je pravilo da se navija za Zvezdu. Znalo se: ako navijaš za Zvezdu onda si Srbin. Ipak, navijanje smatram i naslednim. Tata je navijao za Zvezdu pa sam to video od njega.

Isprobao sam se u gotovo svim sportovima i bio sam veoma povodljivo dete. Gde god bi krenuli moji drugovi i ja sam išao s njima. Trenirao sam karate, odbojku, rukomet, fudbal, da bih na kraju završio u plesnoj školi, po maminoj želji!

printskrin: youtube/NBA

Ne mogu da kažem da mi se plesna škola nije isplatila, mada je potrebno da sam u veselom društvu i da se osećam slobodno pa da zaigram. Mama je uvek bila stroža od tate. I danas je

veoma brižna, pa je često brat i ja pitamo da li je zaboravila koliko nam je godina.

Ona nam odmah uzvrati pitanjem da li mi slučajno nismo zaboravili da je ona naša mama!Bez obzira na to gde smo i šta radimo ostalo je pravilo da se svaki dan čujemo Kada sam došao u Ameriku, živeo sam sam.Neko mi je

dosađivao telefonom i ja sam ga isključio kako bih mogao da spavam.

U međuvremenu, moji su zvali i zabrinuli se što se ne javljam satima.Zvali su sve prijatelje koji žive blizu mene da dođu do mog

stana i provere da slučajno nisam zaspao uz uključen plin.Zato se svaki dan čujemo da ne bi bilo panike.

KOŠARKAŠ U AUTOBUSU

Imao sam 14 godina kada smo se zbog građanskog rata u Hrvatskoj preselili u Beograd. U glavnom gradu smo ostali dve godine. Bile su todve prolazne godine za mene. Živeli smo u Zemunu gde sam obišao sve školske dvorane igrajući košarku.  U školi su otkrili moj talenat i tako je sve počelo.

Ubrzo sam počeo da igram u juniorima Zvezde. Svaki dan mi je bio isti: škola-autobus-trening. Uvek sam se lako snalazio po gradu jer sam znao kuda ide koji autobus.

Ni danas ne znam nijednu ulicu u Beogradu. Kada dođem u Beograd vozim auto-trasom kuda idu autobusi koje znam! Prvi dan u školi mi nije bio toliko zanimljiv jer su svi moji drugari iz komšiluka krenuli

zajedno. Zapravo, iz vrtića cela garnitura je krenula u prvi razred.

Sve je bilo isto uz malo više obaveza. Interesantnije mi je bilo kada sam došao u Beograd. Sve mi je bilo nepoznato, bio sam nov, dete iz provincije, drugačije sam govorio.

Doživljavao sam i prijatne i neprijatne situacije.

Bio je to period prilagođavanja, ali bilo je to i veliko iskustvo. Upisao sam se u srednju trgovačku školu misleći da ću nastaviti porodičnu tradiciju. I mama i tata su trgovci, a kasnije je i brat upisao tu školu. Prvu godinu sam završio redovno, a onda se desila prekretnica u mom životu.Iz juniora sam prebačen u prvi tim Zvezde kao talentovan momak koji obećava.

PA, TI JOŠ IDEŠ U ŠKOLU?

Jednog jutra se nisam pojavio na treningu. Kada su me po podne pitali gde sam bio, najnormalnije sam odgovorio Uz osmeh, trener me je pitao: Pa ti još ideš u školu?!Objasnili su mi da ako želim da nastavim s treninzima

u prvom timu ne mogu u isto vreme redovno ići u školu.

Od tada se ceo moj život sveo na klub, treninge iposle treninga, druženje s ljudima iz kluba.

GRČKA KAO SUDBINA

Godinu dana sam proveo u prvom timu Zvezde kada sam dobio poziv iz grčkog kluba Paok da tamo nastavim karijeru. Imao sam 16 godina i sa mnom se u Solun preselila cela moja porodica. Ne mogu da kažem da sam ja ostalim članovima

diktirao način i mesto života, već me mama nije ispuštala iz ruku!

U Grčkoj sam proveo najlepše tinejdžerske godine i stekao mnogo prijatelja. Čak mogu da kažem da imam mnogo više prijatelja u Grčkoj nego ovde.

U početku mi je sporazumevanje bilo problem. Kada sam došao u Paok imao sam sreće što je tamo bilo dosta Srba i grčki gotovo da nisam ni morao da učim.

Ali, odjednom, nekako preko noći, ostao sam sam u ekipi i bio sam prinuđen da učim jezik. Ni danas ne govorim perfektno grčki ali se dobro sporazumevam.

U Paoku sam proveo pet godina. Bilo je tu i lepih i loših iskustava. U privatnom životu sam uživao. Mnogo sam se vezao za Solun. Nekako, Grčka mi u potpunosti odgovara za život i slobodno mogu da kažem da mi je kao druga domovina!

NBA OBEĆANA ZEMLJA

Kada sam se odselio u Ameriku, odlučio sam da u Solunu kupim stan, gde se svako leto vraćam i provodim neko vreme sa starim društvom.

U NBA ligu sam stigao kad sam imao 21 godinu. Zvali su me i dve godine ranije, ali nisam prihvatio. Bilo mi je svega 19 godina i zbog svog društva i verovatno tadašnje ludosti to nisam želeo.

Ostao sam još dve godine u Paoku što mi je svakako pomoglo da sazrim i u sportu i u životu.Sa simpatijama se danas sećam kako je bilo dramatično to donošenje odluke - otići u Ameriku ili ne otići! Mama je pokušavala da mi pomogne, pa je predlagala da ipak odem nekud bliže, recimo u Španiju ili Italiju.

Tata nije želeo da se meša i da utiče na mene. Spakovao sam kofere i proveo nekoliko dana u Beogradu dok ja nisam konačno rešio da putujem preko okeana.

Zato smo u aktuelnoj televizijskoj reklami snimili mog tatu koji me pita: "Predraže, sine, mora li ta Amerika?"

Ali, Amerika mi je bila dečački san, a ja sam želeo da jurim svoje snove i ostvarim ih. Želeo sam i tamo da se oprobam, da se kasnije u životu ne bih kajao.

I isplatilo se. Već pet godina igram u istom klubu Sakramentu. Tih pet godina je proletelo. Danas imam punih 26, a mislim da sam stao kod dvadeset

prve - ispričao je Stojaković svoju priču 2003. godine.

(Telegraf.rs/Izvor: Yugopapir/Huper)