ŠAMPIONI IZ ŠTALE: Bekrić i Kolašinac trenirali među konjima, na dnu bazena i - uzeli medalje na EP!

Dve medalje koje su na upravo završenom Evropskom prvenstvu u atletici osvojili Emir Bekrić i Asmir Kolašinac predstavljaju ogroman, pomalo neočekivan uspeh, kako za njih dvojicu, tako i za srpsku atletiku. Naravno, u teškim vremenima, kada je kraljica sportova, naročito srpska, na margini, njihove medalje predstavljaju podstrek za još bolje rezultate.

Srebrni Emir Bekrić i bronzani bacač kugle Asmir Kolašinac u intervjuu za Telegraf.rs kažu da neće stati i pored velikih problema koji ih okružuju i da na Olimpijske igre idu rasterećeno.

U karijerama bogatim medaljama odličja iz Helsinkija su najvrednija, ali se ovi momci ne slažu da im je život "stao" u 49.49s ili 20.36m...

- Kao i u finalu trke na 400m sa preponama, kada sam sam sebi rekao "trči onako kako znaš i daj 120 odsto" - tako ću da radim i u Londonu. Svestan sam da sa 49.49 nemam baš velike šanse - kaže Bekrić, dok je Kolašinac bio malo konkretniji:

- Imao sam i bolje rezultate od 20.36m i znam da nije moj maksimum. Međutim, u tom momentu sam bio presrećan, jer sam ostvario cilj zbog kojeg sam došao u Helsinki. Imao sam i šesti pokušaj, ali nisam bio skoncentrisan. Možda sam mogao da napadnem i srebro koje je bilo samo 19 cm daleko.

Zvuči malo, a koliko je to zapravo u svetu bacača kugle?

- Tih 19 cm je mnogo u odnosu na moj lični rekord. Ja imam rezultate preko 20.60, ali u Helsinkiju sam bio nedorečen... Međutim, moj bioritam već godinama najbolje funkcioniše u avgustu. Uz iskustvo koje imam, formu i, kako ja volim da kažem, ako mi sve bude "leglo", mogu da dođem do 21.20 ili 21.30m. Taj rezultat bi bio dobar za bronzu. Zlato i srebro je rezervisano za neke druge. Moj vrhunac je, kada bi se sve poklopilo, finale i peto mesto, možda i borba za bronzu. Dakle, realnost je finale, cilj - prvih osam, a želja bronzana medalja - dodao je Kolašinac.

Put obojice sjajnih momaka je kao dobar scenario za film. Bekrić se priseća početaka provedenih na dnu bazena "11. april", trčanja po travi i izbegavanja automobila...

- Moja sestra je najzaslužnija za moj ulazak u atletiku. Počeo sam pre 12 godina u praznom bazenu "11. april". Bilo je zabavno trčati sa nekim novim drugarima. Tako smo se igrali atletike do juniorskih dana. Onda smo počeli da postavljamo ciljeve. I u očajnim i limitiranim uslovima smo napredovali. Kad prođe zima i dođe proleće, trčao sam po livadama, crnoj šljaci na fudbalskom terenu na Bežaniji. Uspone sam radio na ulici, često izbegavajući kola. Bio je to potpuni cirkus.

Specifičnu priču ima i Asmir, koji i dan-danas "medalju u Londonu "kuje" u štali" u Surčinu!

- Da se razumemo, nemam ništa bolje! Nemam finansijskih mogućnosti za treninge u inostranstvu. Ljudi iz saveza već dugo pričaju o dvorani, ali očigledno nema novaca. Gde su sponzori? Nego, da se vratim na dvoranu, bolje reći štalu u kojoj, pored mene, treniraju i trkački konji vredni i preko 100.000 evra. Nemam problema sa tim. Kada bi samo bilo grejanja, ja nigde ne bih išao - rekao je Kolašinac.

Dobro, prošlost je bila teška, sadašnjost još teža, budućnost... Nepredvidiva! Odakle onda motiv za nastavak rada i bavljenja atletikom.

- Iskreno, meni je motiv, zbog mnogo poznatih razloga, obezbeđenje egzistencije. Sada sam uspeo, a motiv više bio je da se borim i sa pojedincima iz naše atletike. Ceo život sam čekao ovaj trenutak. Iza mene su rezultati i sada mogu mnogo toga da kažem - rekao je Kolašinac.

Medalje iz Helsinkija dokaz su da se snagom volje i predanim radom može doći do velikih rezultata. Vaš uspeh je veliki podstrek za mlade atletičare...

- Mi smo individualci. Moramo da imamo jak mentalni sklop, da smo kompletni kao ličnost. Meni je Novak Đoković najbolji primer. Sve moramo da imamo u sebi. Fizičku spremu, a za to su potrebni uslovi. Ne mogu ja da odem u toplije krajeve i da se, opet, vratim u hladno... Protiv nekih stvari ne mogu da se borim, a o nekim ni ne razmišljam. Znam samo koliko mene košta jedna sezona, znam i koliko imam. Opet, ispred mene je London, Olimpijske igre. Preveliki motiv. Filozofija mi je jednostavna. Želim da istrčim najbolje što mogu, jer se sa 21 godinom ne zadovoljavam ovim što sam do sada uradio. Meni je glavni motiv da grabim napred, da obaram granice... I u atletici i u životu - ističe Emir Bekrić.

(D. J.)