KOLUMNA Milojko Pantić: Nedelja dva srpska Emira, Asmira i Novaka

Prošle zime bio sam gost predsednika Skijaškog saveza Srbije Emira Kusturice, na FIS takmičenju u Ski centru Iver – Mokra gora, koji je od vrha do dna njegovih ruku delo. Bolje reći njegovog ingenioznog uma. Tom prostoru na obroncima Tare koji su i čobani napustili Emir je vratio život tako i toliko da ga danas obilazi i po hiljadu ljudi dnevno. Odveo me je profesor, kako voli da ga oslovljavaju, i do obližnjeg Višegrada, gde je prošlog leta i započeo još veći stvaralački i graditeljski poduhvat – zidanje grada od kamena u renesansnom stilu.

Na Vidovdan prošle nedelje, profesorova mašta pretvorena je u stvarnost. Na centralnom trgu Kamengrada Emir je zauvek spojio dva najznamenitija Srbina svih vremena. Na Trgu koji nosi ime Nikole Tesle dominira 2,4 metra visok spomenik Ivi Andriću. Graditeljskim poduhvatima nezabeleženim u Srbiji još od srednjeg veka, prvi srpski Emir definitivno je, uz Milana Jankovića Ceptera i Novaka Đokovića postao jedan od trojice najznamenitijih Srba današnjice.

Takoreći niotkuda, na javnu scenu Srbije, preskačući preko deset prepona ravnomerno raspoređenih u krugu od 400 metara, uskočio je još jedan Emir prezimena Bekrić. Do prošlonedeljnog atletskog Prvenstva Evrope u Helsinkiju za Emira Bekrića znali su samo oni, u Srbiji malobrojni ljudi, totalno posvećeni kraljici sportova i poneki sportski novinar. S ponosom ističem da u arhivi moje Sportske galaksije postoji reportaža snimljena pre više godina, na treningu grupe devojčica i dečaka AK Novi Beograd koju je i tada trenirala Mirjana Stojanović. Bekrić i njegovi klupski drugari trenirali su na jednoj bežanijskoj ledini, a društvo su im pravili koze i ovce koje su pored te „srpske atletske staze“ budućih šampiona, mirno pasle.

Kad se čovek seti da je u prošlom veku, u sličnom neatletskom ambijentu na nasipu kraj Morave u Ćupriji, profesor Aca Petrović stvorio i svetsku rekorderku Veru Nikolić (800m), evropsku šampionku Snežanu Pajkić (1,500m), pa zatim svetski vrednog Dragana Zdravkovića (1,500 i 3,000m) i druge, ne može a da se ne upita: Zašto je Srbija jedina zemlja u Evropi koja nema ni atletski stadion ni atletsku dvoranu? Nemamo atletsku infrastrukturu, ali zato imamo najveću vojsku sportske birokratije na kontinentu, na čelu sa Ministarstvom sporta. Njihove radne obaveze su više nego teške: svakom srpskom sportisti kad osvoji medalju prvo šalju čestitke, a na kraju godine uručuju im plakete za uspomenu i dugo sećanje. A za to vreme Emir Kusturica u skijanju, Veselin Jevrosimović u atletici i još poneki malobrojni sportski entuzijasti ulažu sopstveni novac u tu zlatnu sportsku decu Srbije, kako bi se svi mi radovali i ponosili.

Emir Bekrić, vicešampion Evrope na 400 m s preponama (sa novim državnim rekordom 49.37 sek), prvi je trkač (dakle muškarac) u istoriji srpske atletike sa osvojenom medaljom na velikom međunarodnom takmičenju. Slede Olimpijske igre u Londonu. Svi će u Srbiji očekivati da Emir Bekrić ponovo osvoji medalju. To nije ni sportski ni realno, ali je moguće. Jer Emir, poput Novaka Đokovića, ima sopstvenu sportsku filozofiju. „Spreman sam“, rekao je posle velikog uspeha u Helsinkiju, „i ne opterećujem se rivalima. Fokusiran sam na sopstvenu trku (kao Novak na svoju igru op. autora) i ne osećam nikakavu presiju. Moj cilj je da istrčim trku sa rezultatom od oko 48,80 sek. To bi trebalo da bude dovoljno za medalju u Londonu, a ako ne bude, Bože moj, mlad sam, biće još takmičenja“.

U Helsinkiju je zablistao i jedan Asmir prezimena Kolašinac, a rodom iz Sjenice. Osvojio je bronzanu medalju u bacanju kugle (20,36m).

Ovu priču završavam konstatacijom da je najbolji sportista sveta u 2011. godini, Novak Đoković, na putu da odbrani naziv pobednika Vimbldona, a to znači i prvo mesto na svetskoj rang listi, jer je glavni rival Nadal ispao već u drugom kolu.

Dva Emira, Asmir i Novak, uprkos svim Srbima koji negiraju svaki pokušaj napretka i uspeha, svojim ličnim primerima, a to će reći samo radom i talentom, a ne praznim pričama i marketingom, pokazuju kako se pobeđuje „filozofija bede“ u koju smo zapali. Na putu izbavljenja oni su ti koji će nas spasiti.