Hrvatska junakinja, posle neverovatnog uspeha na AO, govorila za Telegraf: Srce, emocije i poneki trik!

Dok su brojne učesnice ženskog dela žreba u Melburnu “upinjale” da medijima objasne kako je njima najvažnije da “uživaju na terenu” – a pritom da skoro ni jednim gestom ili izrazom lica to nisu verodostojno prenosile posmatračima njihovih mečeva i “režiranih nastupa” na konferencijama za medije – jedna igračica je u tom smislu izuzetak.

Specijalno za Telegraf iz melburna - Vuk Brajović

Preporučujemo

Mirjana Lučić-Baroni, nekada jedna od največih nada svetskog ženskog tenisa i polufinalistkinja Vimbldona predavne 1998. godine, zaista uživa u svakom poenu koji osvoji na turniru koji je – po očekivanjima onih koji su primetili njen plasman u žreb – mogao da bude “labudova pesma” u najboljem slučaju.

Ali, naša sagovornica nije došla ovde da bi opravdala skepsu malodušnih nevernika u teniska čuda – kojima je i posvetila “nekoliko biranih reči” u proslavi svoje prethodne pobede protiv Dženifer Brejdi u dva ubedljiva seta – već da pokaže koliko je jaka njena vera u pozitivan stav prema životu, koliko je još širok horizont njene teniske vizije – i koliko je lična i porodična sreća fenomenalan faktor motivacije – svakako uskladiv sa zahtevima karijere profesionalne sportiskinje u jednom od najzahtevnijih pojedinačnih sportova na svetu.

Zaista, ali zaista se retko dešava da – na najvećoj svetskoj sceni – ceo stadion poželi da plače od sreće sa igračicom koja je do pre nekoliko minuta “zasipala” svoju protivnicu ubitačnim forhend diagonalama i paralelama, bez obzira što je sa druge strane mreže stajala “kao srna” građena Karolina Pliškova, kandidat brojnih stručnih komentatora za režiranje epohalne pobede nad Serenom Vilijams i daljeg osvajanja trofeja u Melburnu.

Impozantna van svakog očekivanja u igri, Mirjana se - u trenucima posle poslednje u nizu antologijskih pobeda protiv igračica koje su jedva prohodale kada je ona “žarila i palila” po terenima svetske turneje – pretvarala u osmeh koji je dosezao sve krajeve velelepne Rod Lejver Arene, “prosuvši” svoje emocije na teren.

Foto: AP/Tanjug

Danas se spustila na kolena, prekrstila, i u toj pozi kroz nekoliko nezaboravnih momenata “upijala” sve dobre vibracije koje joj je dirnuta publika izravno slala. Potom je odjurila da izljubi sve prisutne u njenoj loži – većinu od njih uplakanih, a onda dotrčala do Ališije Molik, zvanične prezentatorke mečeva ženskog žreba – i dala joj veliki i dugi sestrinski zagrljaj.

- Nema ništa bolje od toga kad vas zagrli znojava pobednica - našalila se Molikova, da ne bi odmah zaplakala sa većinom publike prisetivši se da ju je upravo (tada, davno) Lučićeva izbacila iz takmičenja u Melburnu.

Ali, već u sledećoj rečenici, glas joj je zatitrao – jer je nemoguće da se bilo ko, i u bilo kojoj funkciji se nalazio – ne oseti “kao čovek” i emotivno proprati ovo dostignuće – opisano samo u maksimama i poslovicama koje izražavaju najviše stepene ljudske mudrosti i posvećenosti.

Na konferenciji za medije, bilo je – opet- svega i svačega; i smeha i suza, i zezanja i ozbiljnosti. Jer, posle toliko sjajnih pobeda, tenis Mirjane Lučić-Baroni se mora ozbiljno shvatiti, Polufinale Gren Slema je to, i, ma koliko to neverovatno zvučalo iz perspektive činjenica da je preteča takvog uspeha zabeležena daleke 1998. godine na travnatim terenima Ol Ingland Kluba – bio bi lud onaj koji bi se ogradio od ocene da je sada sve moguće da se desi.

Uživajuči u momentu, Mirjana je plenila svojom iskrenošču i dovitljivošću – sa toliko šmekerske rutine – kao da priča sa gostima njihovog porodičnog restorana na Floridi. Istovremeno, uz svu nevericu prisutnih – davala je utisak da je ovo situacija za koju je bila potpuno spremna – i kao da je “vizuelizovala” ceo ovakav scenario u mesecima priprema za povratak na takmičenje najvišeg svetskog nivoa.

Omiljena “fora” joj je bila da – odgovarajući na pitanje novinara “koga bi volela da vidi da igra nju u biografskom filmu o njenoj karijeri” – rekla “da zaista ne zna ko bi to mogao biti – ali da zna da mora da ima “tako lep i kriv nos” kao što je njen!

Pričajuči ekskluzivno za Telegraf sa autorkom najvećih iznenađenja u toku ženskog (a verovatno i muškog) turnira u Melburnu, osvrnuli smo se na faktor (kod nje izražene) emotivnosti – koliko i kako je uticao na nju, njenu igru, njene ciljeve i reakcije na izazove na terenu i van njega.

- Da, veoma je teško kontrolisati emocije. Puno puta se desi da igrate jako dobro, ali da osećate koliko je teško kontrolisati emocije, osvojiti i zadržati potrebnu mirnoću u važnim trenucima. Samim time, puno puta mi se dešavalo da su emocije i efekt koji su proizvodile bile veoma štetne po moju igru i vodile rezultat u drugu od željene krajnosti. Ipak, sada sam – kao i tokom ove dve nedelje u Melburnu i poslednih nekoliko meseci, uspela da pronađem taj mir, taj željeni nivo koncentracije koji mi omogućava da se usresredim samo na poen koji u tom trenutku igram. Veoma sam zadovoljna kako u poslednje vreme kontrolišem svoje emocije – i srećna sam što takođe imam priliku da ih pokažem u ovim momentima radosti. Jer, i tokom i posle meča – ovakav odnos prema emocijama je suština svakog uspeha - izlaže nam svoje stavove o ulozi ovog faktora u njenom tenisu.

Komentarišući izjavu Rodžera Federera da su “igrači i igračice “starijeg kova”, naviknuti na brze loptice i podloge iz ranije faze njihove karijere (pre 2005. godine) u velikoj prednosti zato što poseduju veštine koje im omogućavaju širi repertoar u uslovima kada tereni i rekviziti ponovo vode ka bržoj igri, Mirjana kaže:

- Da, izuzetno mi je važno to da sam uspevala da prilagodim moje teniske veštine uslovima koji su se izuzetno puno menjali u poslednjih 20 godina na turneji. Posle dugog niza godina, ponovo igram na Rod Lejver Areni – o kojoj je bilo toliko puno reči među igračima ovoga puta – i ističem to koliko mi je bilo važno da primenim svoju igru na ove uslove – a da rezultati budu ovako dobri. Posle dugog niza godina, tokom kojih je sve bivalo toliko sporije – sada se napokon dešava promena koja itekako odgovara mom stilu igre. Mogu da igram moju brzu igru, primenjujem strateške zamisli da iz jakih razmena brzo osvajam poene, da se manje zamaram. Napokon se dešava nešto što i meni odgovara, i sjajno je što je to slučaj baš u Australiji!

Uz puno poštovanje za više puta izražen stav legendarne Martine Navratilove da je “Serena Vilijams favorit za osvajanje bilo kog takmičenja u čijem žrebu se nađe”, Mirjana Lučić-Baroni ima jednu “potpuno drugačiju igru” u svojoj glavi.

Foto: AP/Tanjug

Strahopoštovanje koje sama pojava afroamerikanke izaziva kod njenih protivnica – i koje se pre ili kasnije izrazi u igri njenih protivnica u dijapazonu između pobeđivanja same sebe – do propuštanja izglednih prilika u presudnim trenucima meča (slučaj sa Sticovom u četvrtfinalu), nije aspekt koji će stvoriti tenziju, “začepljenje” u igri ove sjajne teniskerke iz “druge ere” belog sporta.

Posle toliko godina u kome je njen teniski etos sazrevao kroz najveće muke i izazove – konačni trijumf njene neverovatne volje i verovanja ne odražava stanje u kome bi Mirjana bila zadovoljna plasmanom u polufinale i prilikom da igra protiv Serene. Sve što je ona želela svih ovih godina je da osvoji priliku i “obuhvati dan” u kome će početi da sprovodi u delo svoju viziju teniskog ostvarenja – u ime ljubavi prema igri. I zato, zašto bi ona u velikom polufinalu protiv najtrofejnije igračice svih vremena ustuknula, komprimovala se, odigrala epizodnu ulogu i protokolarno ispratila Serenu Vilijams u finale Australijen Opena 2017.?

Srećni smo da vidimo da to njoj ne pad ana pamet – jer takav stav ne donosi sreću. Kod Mirjane Lučić-Baroni nema kalkulacija, ima srca i emocija – i, sigurno, po neki pronicljivi trik koji sprema za moguće novo iznenađenje i radost u najavi za hiljade njenih vernih i novih sledbenika i poštovalaca!

(Telegraf.rs)