KOLUMNA, MILOJKO PANTIĆ: Hrvatska je za Srbiju fudbalska velesila

Pametni ljudi su davno rekli da mržnja može, ali ne mora uništiti druge, ali da sasvim sigurno uništava one iz kojih izbija.

Čitam izveštaje i komentare naših fudbalskih novinara, slušam tv reportere sa Evropskog fudbalskog prvenstva i ne mogu da shvatim ko je tim ljudima i zašto, usadio toliku mržnju prema svemu što nosi prefiks hrvatski. Najgore je što su to ljudi koji oblikuju javno fudbalsko mišljenje u Srbiji, i što većina fudbalofila u nas, po principu da komšiji crkne krava, navija za reprezentacije protiv kojih igra Hrvatska. Prirodnije bi svakako bilo da smo uz nama najbliže, uz fudbalske ljude sa kojima smo decenijama delili dobro i zlo i koji su na kraju krajeva "naša krv" iliti ista fudbalska škola, za razliku od Nemaca, Rusa, Francuza i svih Engleza.

I zaista, samo mržnja može izmisliti reči kojima se opisuje učestvovanje hrvatskih igrača i navijača na evropskoj smotri fudbala. Samo mržnja i to bezrazložna, može toliko pomutiti zdrav razum, da se zaboravljaju i notorne činjenice. Hrvatska je zvanično osma na rang listi FIFE i to već godinama (Srbija 36.). Hrvatska je od devet mogućih, učestvovala na sedam evropskih prvenstava, Srbija (ili SRJ i SCG) samo na jednom. Ali važnije od svake statistike je ono što i fudbalski laici vide a naši medijski "stručnjaci" ne: Hrvatska ima državni tim.

Tim koji ima igru. Ekipa sa retko jakom "fudbalskom kičmom": Ćorluka-Modrić-Mandžukić. Tim sa školovanim selektorom Slavenom Bilićem. On je završio Pravni fakultet i trenersku školu u Engleskoj i tačno zna zašto na terenu radi to što radi. I još važnije, reč je o stručnjaku koji se drži izreke: "Nije znanje, znanje znati, već je znanje drugome ga dati".

Redak je takav spoj trenerskog znanja na klupi i igračkog umeća na terenu. To se tako lepo videlo u Poznanju na utakmici Hrvatska – Italija. Hrvati su utakmicu počeli u formaciji 4-4-2 sa Lukom Modrićem, kao centralnim veznim igračem. Iskusni Andrea Pirlo je Modrića "stavio u džep" i Italija je došla u vođstvo. Bilić je u poluvremenu nacrtao nove itinerere kretanja po terenu (4-2-3-1) naredivši Modriću da iz "Pirlovog džepa" pobegne na bok i Hrvatska je došla do izjednačenja, a mogla je i da pobedi.

Taj "mali čarobnjak" (kako Englezi zovu 172 cm visokog i 65 kg teškog Luku Modrića), posebna je vrednost hrvatskog tima. Takvog igrača mi nemamo još od vremena Piksija Stojkovića. Veznjak koji tim čini drugačijim, boljim razigranijim, bio je i pre četiri godine u idealnom timu Evropskog prvenstva. Hrvati zahvaljujući Luki Modriću, imaju promenu ritma u igri kao malo koja reprezentacija. Ali ne samo to.

"Vatreni" su tehnički i taktički izuzetno potkovani, psihološki stabilni, puni samopouzdanja. I konačno Hrvati imaju prepoznatljiv NACIONALNI NABOJ. To je ono što Srbija nema, ni na terenu, ni na tribinama a što naš selektor Siniša Mihajlović pokušava da uspostavi pogrešnim metodom, sa horskim pevanjem himne. Naravno, nije mi na kraj pameti da optužujem Mihu za ozračje koje vlada u Srbiji kao državi, pa prema tome i u srpskom fudbalu i na terenu i na tribinama.

Jer zemlja koja ne može da se odluči, da li će u Evropu bez Kosova, ili će ostati van Evrope i pridružiti se Rusima, takođe bez Kosova, zemlja u kojoj se političari  "kolju" ko pijani barbari, za gram kakave takve vlasti, dok država i narod slobodnim padom lete u provaliju, takva "besudnja" zemlja nema niti će ikada imati pravi nacionalni naboj. Umesto toga imaće i dalje simulaciju patriotizma u paroli "Nikad nećemo priznati Kosovo" (iako to niko i ne traži).

Imaćemo dekorativnu demokratiju, iza koje se krije imitacija života, pa prema tome i fudbala. Hrvati od osamostaljenja, odnosno ukidanja komunizma, u svemu pa i u fudbalu, pokušavaju da naprave nešto novo. Mi sve činimo i u životu i fudbalu, da bismo sačuvali ono što je već odavno propalo. I zato je Hrvatska za nas velesila ma koliko je mi mrzeli. A to je važno znati pred jesenji početak kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Brazilu.