Kad kažem HARIS, osmeh je na licu... Ali je drugačije, u duši... (VIDEO)
Prošlo je dugih 16 godina od dva bezumna pucnja u košarku i Harisa Brkića. Svaki put kada se bliži 15. decembar, naviru sećanja na nedokučivi dvokorak i čuveni ulaz, evociraju se uspomene na sve lepo što je prethodilo kobnoj večeri i davalo pečat titulama Partizana, ali i dalje mira nema. Ubicu nije stigla kazna.
Preporučujemo
Prošlo je 16 godina, a ta 2 pucnja u Harisa Brkića i dalje odjekuju! (VIDEO)
Mnogi su bili na probi u Partizanu, ali kada se pojavio ON, znali smo da je pravi! Neispričana priča o Harisu Brkiću (VIDEO)
Zločini poput ovog ne zastarevaju, ali vreme je surovi neprijatelj svake nade da će se pronaći počinilac. Svake godine isto pitanje muči oca Ismeta, koji od 2015. ima tri bajpasa, i koji više ne želi da priča o istrazi koja nema početnu tačkku. Majka Radmila se trudi da je ne napusti duh, ali samo spominjanje Harisovog imena vraća suze.
>>> Prošlo je 16 godina, a ta 2 pucnja u Harisa Brkića i dalje odjekuju! (VIDEO)
>>> Nikola prekida trening, trese se i govori: "Pucali su na Harisa"! (VIDEO)
>>> PLAKAO SAM KAD SU UBILI HARISA: Radonjić na ivici suza govorio o svom nekadašnjem cimeru (VIDEO)
- Svakog to u sebi tišti, jer ne vredi trošiti to malo zdravlja što je ostalo na stvari na koje ne možete da utičete... Da mi sada raspravljamo o tome da li je ovo urađeno ili nije. Nas dvoje ne možemo ništa, mi smo nemoćni. Kad nije mogao klub kao klub da nešto sazna, a stvarno su činili sve, šta mi možemo da učinimo – zapitala se gospođa Brkić, koja je za Telegraf širom otvorila vrata doma i dušu.
Na duši leži sve što je na zidovima stana. Uspomene na Harisa ostavljaju fotografije sa peharima, u nezadrživom prodoru, uz dres iz kapitenskih dana koji zauzima centralno mesto. Sa svake fotografije isti pogled, bezazlen, kao da se pita ko bi uopšte mogao tako nešto da učini?
- Policija nam je rekla da je privela 200 ljudi na razgovor, da svi pozitivne reči samo imaju za Harisa: Nijednu reč nemamo kao početak da dođemo do motiva, za šta da se uhvatimo da počnemo istragu. Neki kažu da je greška, da su čekali nekog drugog... Ne znam više šta da mislim, ali meni više nije ni bitno, nije bitna ni kazna, neka živi sa time, neka ga grize savest, ali samo da mi kaže zašto... Šta je njegov motiv? Možda ja i prolazim pored njega svakog dana... Možda mi je i u kuću ulazio... Kad ne znate ništa, sumnjate na sve. Sumnjam u sve, i da je slučajno i da je namerno, i da je ludak i da je plaćenik... Prija kada kažu kako su ga baš svi voleli. Ali šta ja imam od toga, više bih volela da ga ceo svet mrzi ali da je živ...
Pošto na ova pitanja i dalje nemamo odgovore, koji su samo jedna od brojnih stvari koja se u Srbiji čeka predugo, preostalo je da učinimo jedino što se može, da sačuvamo uspomenu na Harisa, kroz priču od detinjstva do povratka u Partizan, što je gospođi Radmili brzo suze zamenilo osmehom.
- Kada je počeo da trenira košarku, nije to bilo vreme ’vozi tata, vozi mama’, nego su deca išla i trenirala sama. Imali su treneri pedagoga, vaspitavali su ih, brinuli su za ocene. Kada se pokvare ocene, trener je sazivao roditeljske sastanke. A kada se to dogodi, nema sedam dana košarke i treninga dok je ne popraviš. Jao, to su bile muke... Samo da se popravi ocena jer je želeo da trenira, trčao je na trolejbus sa drugarima, kroz sarajevsku maglu, na poslednju dnevnu liniju da stigne kući do Alipašinog polja.
- Bilo je to drugačije vreme, on je od 11. godine non stop sa loptom i do 26. godine je sa loptom bio dva puta dnevno... Haris je sa 16 godina bio u reprezentaciji Jugoslavije, to je 1991. Igrali su u Grčkoj na nekom turniru, prve patike je tada od Bosne dobio. Tad nije bilo forsiranja da mi sedimo i gledamo decu. Idi ako hoćeš da igraš, ako nećeš, sedi kući.
Tihi i miran duh nekada je predstavljao odbrambeni mehanizam Harisu. Nije bilo nikada načina da se sazna šta ga muči, teško je bilo i izbaciti ga iz takta, takvi slučajevi retki su poput Halejeve komete.
- Nikad Haris nije govorio ružne stvari, niti je lične stvari koje je preživljavao donosio u kuću. Nikad. Kad ga pitam šta je bilo, kaže „ma daj, budalaštine“.... Bilo je ružnih stvari koje su se čule u dvorani, ali to je valjda takav folklor, da se izbaci protivnik iz takta. Ali ja nikada nisam videla da ga to pogodi. Da je rekao ružnu reč za igrača, prijatelja, ne.
Izdvojila se samo jedna situacija kada je Harisov prag tolerancije pređen.
- Prvi put sam u životu videla da psuje na terenu, tokom televizijskog prenosa, da li možete to da zamislite. Kući kada je došao, kažem mu „pobogu kako te nije sramota“... Samo odmahne rukom. Jako sam se iznenadila, i nikada nisam saznala zašto je pljunuo Acu Petrovića, trenera. Prošao je pored njega i pljunuo ga. Pitam ga kako te nije sramota, šta je bilo? „Pusti Boga ti, da ne pričamo.“ Kasnije sam tek čula, koliko je tačno ne znam - ovaj mu je svašta govorio, dobro je Haris igrao, želeo je Petrović da ga isprovocira. Spominjao je familiju ili koga već, tako da je njemu pukao film. To je valjda bio jedini način da reaguje. Ali nikad problem nije donosio kući: Dobar dan, dobro veče.... Kako je... To je vedrina. On kad je nasekiran, samo ćuti...
U nekim od prethodnih redova poslata je poruka roditeljima koji bolesnom ambicijom uspevaju da utiču na decu. Radmila i Ismet primer su zdravog sportskog kućnog vaspitanja, koje je bilo polazna tačka za blistavu karijeru.
- Kritika je od tate uvek bilo. Jeste se pričalo o utakmici šta je bilo, tata je tata. Ali nikad Ismet nije previše insistirao, diskutovalo se u utakmici, ništa drugo. Probleme nismo znali, sem kada dođe povređen – rekla je Radmila uz setan pogled na fotografije sa peharima.
- Trofej Beograda mi je nekako najdraži, to je bilo najlepše... A oni su svake godine osvajali titule, bilo je puno toga i bio je deo prepoznatljive generacije. Ti kad kažeš Berić, Tomašević, Drobnjak... Za svakog znaš ko je i šta je. Ja sam jedno vreme išla, suprug je više odlazio na mečeve, pa smo bili zajedno, pa jedno vreme nismo išli jer smo imali kučence i nismo ga ostavljali samog. Posle sam prestala i preko televizije sam bolje videla.
Za ljubimca Radmilu veže posebna anegdota.
- Kad nam je sa devojkom doneo kuče za Novu godinu, potpuno nas je iznenadio. Harise, šta je to? Kuče! Čije kuče? Pa naše... I posle smo je zavoleli kao da je član porodice. Kad dođe, to je radost. „Kako ste, šta radite, šta ima Radmila, šta je bilo Brkiću“, tako je oslovljavao oca... Uđe na vrata i unese svu radost...
Sve je ostalo u stanu kao i te kobne 2000. godine. U glavi Haris nije imao ništa osim želje da karijeru završi u Partizanu, niko ni u najcrnjim slutnjama nije mogao da pomisli da će se to desiti na ovako tragičan način.
- Sve je tu kako je bilo kada je on otišao, tako je ostalo. Mi smo se povukli u svoj svet. Zove Mića Berić, Žarko Stijović... Sve je stresno za nas, ali nam je jako drago da ga se ljudi sećaju. Na zdravlje nam se sve odrazilo, ja se borim, suprug je baš mnogo bolestan. Telo piše sve i na kraju dođe sve na naplatu... Sad kad kažem Haris, meni je osmeh na licu... alli je drugačije... u duši...
Sve intervuje koje smo spremili povodom godišnjice tragične smrti Harisa Brkića naći ćete klikom >>> OVDE.
(Bojan Vinulović - b.vinulović@telegraf.rs)
Povezane vesti
Novi miljenik Grobara otišao na Zlatibor i snimao: Partizan dobio svog Jutjubera koji uživa u lepotama Srbije!
Superkompjuter izračunao šanse Zvezde i Partizana: Crveno-beli na putu ka TOP 8 EL, crno-belima treba čudo!
Sferopulos poručio: "Voleo bih da postanem legenda Crvene zvezde! Još nisam video Kalemegdan u Beogradu..."
<% post.title %>
Željko Obradović o novom timu i srpskim igračima: "Koga to zanima? Navijači nisu tražili 12 Srba u ekipi"
Video: Dvejn Vašington intervju RADNO
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Sta
Otisao je haris ostala je tuga Drzava sve zna Ako hoce ako nece nece
Podelite komentar
wx
pa zna se,pozajmio je pare jednom klanu, i eto to je to
Podelite komentar