KOLUMNA MILOJKO PANTIĆ: (S)lepa naša domovino

Negde sredinom davnih osamdesetih godina prošlog veka, sedimo moj fudbalski i TV učitelj Vladan Stojaković i ja u nekada poznatoj kafani sa "živom" muzikom "Gospodarska mehana" preko puta Sajma. Odavno je prošla ponoć. Sedimo tako i pijemo i što bi Andrić rekao, pijući čekamo da nam u svesti najposle plane ona svetlost, ona čudna svetlost kojom piće obasjava one koji mu se potpuno predaju, rad koje se slatko strada, propada i umire, a koja se nažalost, sa godinama javlja sve ređe i svetli sve slabije.

Za susednim stolom, okružena tamburašima, sedi, pije, plaća i diriguje orkestrom lepo doterana ali i prilično usahla gospođa. U jednom trenutku vadi iz damskog novčanika poslednju tadašnju desetohiljadarku da plati još jedan set pesama. Vladanko, kakvog ga je Bog dao, sa pevačkim darom, skače i moli: "Ne gospođo za boga miloga, vratite tu novčanicu, ja ću vam pevati bez para." "Ti", reče prezrivo dama, "možeš da pevaš ali u sebi", i nastavi da lumpuje, tonući u svoj svet iluzija i prividne sreće uz pomoć muzike i pesme.

Setio sam se te scene i tog dijaloga u Izbornoj noći kada je Srbija poslednjim hiljadarkama (glasova) plaćala raštimovani politički orkestar i vraćala na scenu političare iz prošlosti, opčinjena njihovim bezbroj puta "ispevanim pesmama" o boljem životu, uspehu i poštenju, o milijardama stranih investicija i novim radnim mestima, o drumskim koridorima i plovnim putevima do Soluna, o borbi protiv korupcije i kriminala. Ukratko u Srbiji je makar dva meseca bilo sve u stilu: proleće, cveće i ptice. Stvarnost je nažalost nemilosrdna i sasvim drugačija.

Srbija je bila i ostala najsiromašnija zemlja u Evropi, zemlja sa najnižim platama i penzijama, najvećom nezaposlenošću, najvećim brojem nepismenih. Onima koji su joj govorili istinu gledajući je u oči, Srbija je okrenula leđa. Tvorac "Preokreta" je, poput srpskog Robespjera, dva meseca iz dana u dan ponavljao: "Nemojmo dozvoliti da oni kojima je narod dao da upravljaju od 5. oktobra prave zanat, a od države špekulaciju". Srbija je, međutim, verovala opsenarstvu onih koji bi u Evropu, ali da se ne zamere Rusiji. Onima koji za skupe pare kupuju rusku ljubav ali se ne odriču ni Titovih nesvrstanih zemalja. Malo sa Kinom pa malo sa Azerbejdžanom.

Kao Vladanova stara dama, naša "majčica"  Srbija je rešila da dodirne dno dna i niko i ništa je na tom putu ne može zaistaviti. Da li ste ikada čuli da pobednik parlamentarnih izbora ne želi da bude pobednik i proglašava izbore neregularnim samo zato što nije dobio apsolutnu većinu? Međutim to nije ništa drugo nego kriminal.

Pogledajte "Njujork tajms", proglašavaju nas zbog toga primitivcima i divljacima, takoreći pretpolitičkim društvom. Zapravo, kriminalizacija društva kao posledica bede i siromaštva, vidljiva je na svakom koraku. Jer šta to znači kad sve češće na zadnjem staklu automobila čitate pruku: "Nemam priručnu apoteku jer ste je već ukrali". Ili kad mom prijatelju, konobaru restorana Madera, tri puta za nedelju dana kradu akumulator iz automobila? Može se "pobednik" ovih izbora hvaliti da je njegovo ministarstvo bilo najuspešnije, Srbija nezaustavljivo srlja u propast tj. u prošlost.

Gledajte šta se događa sa nekadašnjim evropskim fudbalskim velikanima Crvenom zvezdom i Partizanom i biće vam jasna budućnost Srbije. Nedodirljiva, a neuspešna rukovodstva dva kluba ne veruju suzama ojađenih navijača i igrača. U danu kada banke saopštavaju da su zbog dugova blokirani svi računi Partizana, predsednik umiruje mase "optimističkom" vešću da će Partizan naredne godine uzeti i šestu uzastopnu titulu i da zbog toga ni po koju cenu neće prodati talentovanog Lazara Markovića. Već sutradan svi mediji javljaju da je Marković prodat.

Zvezdin slučaj je do te mere karakterističan  da se može reći: kakva država takav i klub koji je bio prvak Evrope. UEFA je Zvezdi stavila nož pod grlo u vidu isplate duga od 800.000 EU do 25. maja inače leti iz evropskih takmičenja. I dok u vrhu države razbijaju glavu kako da iz "naših džepova" a da se to ne vidi, produže Zvezdin evropski život, predsednik kluba (koji po sopstvenom priznanju duguje 33 miliona EU) hvali se u novinama, kako će mu biti dovoljan i jedan jedini glas da bi pobedio na izborima i dobio još jedan mandat. Sa jednim ili 10.000 glasova, biće to "najdemokratskiji" izbori u istoriji čovečanstva. Bolje reći "najdemokratskija" sahrana popularnog kluba. I tako sve do sudnjeg dana. Za utehu Srbi će valjda živeti bolje na nebesima.