Zbog čega mislim da je jako važno da Lester ove sezone osvoji Premijer ligu (VIDEO)

Moj prvi dodir sa engleskim fudbalom i Premijer ligom odigrao se negde sredinom devedesetih kada je RTS utorkom, ako se ne varam, prikazivao nedeljni izveštaj sa svim golovima i šansama sa svih mečeva.

Glas Nedeljka Kovinjala je bio moj najraniji prozor u svet Alana Širera, Tedija Šeringema, Rajana Gigsa i Aleksa Fergusona. Bile su to poslednje godine Jana Raša u dresu Liverpula, i prve godine Robija Faulera, poslednjeg istinskog mangupa svetskog fudbala.

Liverpul je i dalje bio institucija mitskog karaktera, iako im u tom novom formatu nije baš išlo najbolje (ne ide im ni danas), i to je verovatno razlog zbog koga sam počeo da navijam za njih i zbog koga za njih navijam i dalje, uporno čekajući titulu prvaka koja nikako da dođe, i koja očito neće doći ni ove sezone.

>>> Liverpul razmontirao Siti na Enfildu (VIDEO)

S obzirom na to za koga zapravo u Engleskoj navijam, možda će nekima zvučati čudno to što se nadam da će ove sezone šampionsku krunu na svoju glavu staviti fudbaleri Lestera.

Postoji nekoliko bitnih razloga za to, ali prvo želim da kažem šta mislim da sigurno neće biti posledice Lesterove titule.

ŠTA LESTEROVA TITULA NE MOŽE DONESE

Prvo, izgleda mi naivna i pomisao da bi takav ishod mogao da dovede do opšteg smanjenja plata fudbalerima, kao što neki misle, pošto nas istorija generalno uči da se jednom stečena privilegija teško uskraćuje, u svakom slučaju ne bez ozbiljnih potresa.

Niti bi to sami fudbaleri Lestera hteli; šta više, primer Vardija koji će sada primati 80.000 funti nedeljno pokazuje da svi oni žele parče tog kolača za sebe. Spartak i njegovi robovi nisu u Starom Rimu digli ustanak protiv robovlasništva kao ekonomskog sistema, već protiv sopstvenog položaja koji su hteli da promene, te da i oni sami imaju robove. Dakle, to nije i ne može biti posledica.

Foto: AP/Tanjug

Drugo, čak i ako Lesteru ove sezone nemoguće pođe za nogom, sledeće sezone će se stvari vratiti u "nenormalu" i pehar će ponovo otići u trofejnu salu nekog kluba kojem snaga leži bankovnom topuzu.

Istovremeno, verovatnoća da se u skorije vreme tako nešto desi i u nekoj od drugih najjačih liga, ili da to postane pravilo i da uloženi novac prestane da bude ključni faktor, praktično je nikakva. (Ako vam sada pada na pamet Atletiko Madrid, zaboravite ga, jer Atletiko i Lester jednostavno nisu u istoj kategoriji.)

Zbog čega je onda važno?

ŠTA JE NAJVEĆI PROBLEM FUDBALA

Foto: Tanjug/AP

U savremenom sportu postoji veliki jaz između teorije i prakse, na jednom specifičnom polju. U teoriji, pre početka meča između madridskog Reala i Trudbenika postoji jednaka verovatnoća i za kec, i za dvojku, i za iks. U praksi, nije tako. Kladionice su te koje dosta dobro iskazuju šta je praktično realan ishod takvog meča. Konkretno, kvota na Real bi bila 1.

Jednako tome, pre nego što počne sezona u Primeri, svi timovi teorijski imaju podjednake šanse da se domognu trona i titule prvaka Španije, pošto je sport - savremeni ili kakav god - prilično nepredvidiv. Čak i Granada ima teorijske šanse da na kraju trijumfuje (teorijske!).

U praksi, međutim, nepredvidivost, posebno na tako dugi rok kao što je cela sezona, ne postoji. Odmah znamo da šampion mogu da postanu Barsa ili Real, eventualno Atletiko, ili, ako su sva tri tima u nekoj krizi, postoji mogućnost da dođe do blagog iznenađenja i da se okruni neki četvrti tim koji je u toj sezoni kvalitetan, poput Valensije pre desetak godina ili Deportiva iz La Korunje pre petnaestak.

Foto: Tanjug/AP

U čitavoj istoriji Premijer lige, poslednje iznenađenje smo imali prilike da vidimo 1995. godine kada su pehar uzeli Blekburn Roversi predvođeni Alanom Širerom. Poslednje "iznenađenje" u Italiji je bila Sampdorijina titula 1991. godine, mada je pitanje da li je to bilo zaista pravo iznenađenje, budući da je isti tim prethodne sezone osvojio Kup kupova a naredne došao do finala poslednjeg Kupa šampiona.

U Španiji je još teže reći kada se poslednji put zbilo iznenađenje. Da li je to bilo u sezoni 1983/84. kada je prvak postao Atletik Bilbao? Ili to nije iznenađenje, jer je u pitanju jedan od istorijski gledano najvećih klubova u toj zemlji? Da li je onda iznenađenje koje tražimo došlo u dve sezone koje su ovoj pomenutoj prethodile, kada je drugi veliki baskijski klub, Real Sosijedad, uzeo dve titule za redom?

Što se Bundeslige tiče, tu je situacija bitno drugačija od ostalih velikih liga zato što su Nemci vrlo škrti i finansijski odgovorni, pa stoga ne prave senzacionalne i nerezonske transfere (naravno, samo ako se uporede sa drugim najjačim ligama; tu mi se Bajernovo ponašanje čini opasnim). Posledice su prelep fudbal, relativno ujednačena i verovatno najinteresantnija liga u Evropi. Volfsburgova titula od pre nekoliko godina u tom trenutku verovatno je nalikovala ovom potencijalnom Lesterovom uspehu.

Foto: AP/Tanjug

Liga šampiona je ekstrem svega što sam naveo, iako se iznenađenje poslednji put dogodilo sa Murinjovim Portom pre dvanaest godina, dakle - relativno skoro. Bitno je što je nezamislivo da se ponovi ikada više, dok god stvari budu funkcionisale ovako kako funkcionišu.

Teorijski, prvak Bugarske može da postane prvak Evrope; u praksi može da se nada časnim porazima i srećnoj podeli bodova. U praksi, prvak Evrope će doći iz Španije ili Engleske, eventualno iz Nemačke ili Italije (možda, podvlačim reč možda, to uspe i Pari Sen Žermenu). Da stvari budu još gore, pričamo o tek nekoliko klubova iz tih zemalja, ne o svim.

Dakle, jaz između teorije i prakse na ovom polju je ogroman problem fudbala, mada je to takođe i opšti problem skoro svih kolektivnih sportova. Dok u onim individualnim, poput tenisa, znanje i veština donose novac, kod ovih prvih je obrnuto: novac donosi znanje i veštinu.

Foto: AP/Tanjug

To ubija samu poentu fudbala koji je igra i nadmetanje, suštinski identično malom fudbalu iza škole za vreme fizičkog. Zbog čega se ostali klubovi uopšte i nadmeću ako nemaju nikakve šanse da ostvare cilj svog postojanja - da budu prvaci? Što se jednostavno svi ne povučemo i ne pustimo Barselonu, Real, Arsenal, Čelsi, Mančester Junajted, Siti, Bajern... da igraju svoju igru po zakonu tržišta koji samo njima odgovara? Zašto da im mi smetamo? Zašto da oni gube svoje dragoceno vreme na nas pilićare sa Kanarskih ostrva, iz balkanskih gudura ili depresivnih južnih regija Apeninskog poluostrva?

KAKO JE BILO DO PRE SAMO DVADESETAK GODINA

A nije uvek bilo tako. Daleko od toga da je nekada bilo savršeno, ali ovako dramatično loše nije bilo nikada. Stvari su se u poslednjih sto godina postepeno i eksponencijalno kvarile, ovo sada je samo besmislena kulminacija.

Ipak, krajem sedamdesetih godina još uvek je bilo moguće da jedan provincijski klub kao što je Notingem Forest uđe u ondašnju elitnu Prvu diviziju engleskog fudbala, da zatim u svojoj prvoj sezoni u njoj - sa bukvalno istim timom sa kojim je igrao i u Drugoj diviziji - osvoji titulu, da naredne sezone sa ponovo istim timom postane prvak Evrope (jedino bitno pojačanje je bio Trevor Frensis koji je igrao samo u finalu KEŠ-a protiv Malmea), i da godinu dana kasnije ponovi osvajanje Kupa evropskih šampiona (sa ponovo istim timom).

Dakle, da sažvaćem: bilo je moguće da Notingem Forest u roku od dvadeset i četiri meseca (brojevima: 24) od trećeplasiranog drugoligaša postane šampion Evrope. Još neverovatnije, da skoro svi fudbaleri koji su igrali u Drugoj diviziji dvadeset i četiri meseca kasnije budu na krovu celog kontinenta. Danas? Tim koji uđe u Premijer ligu najverovatnije će iz nje u istoj sezoni i ispasti.

U istom vremenskom periodu, bilo je ne samo zamislivo već se i dešavalo da prvaci Engleske budu i Ipsvič Taun, Derbi Kaunti, Lids Junajted, da u Italiji titule uzimaju Kaljari i Verona, zašto ne reći i Torino, Bolonja i Fiorentina. Francuska je sve do kraja devedesetih bila poslovična nepredvidiva i uzbudljiva u tom pogledu, pa se dešavalo da Nant postane prvak a da se već sledeće sezone bori za opstanak.

U staroj Jugoslaviji, iako je vladavina velike četvorke - Zvezde, Partizana, Hajduka i u manjoj meri Dinama - bila očita, takođe se dešavalo da titulu uzimaju klubovi kao što su Željezničar, Sarajevo, Vojvodina i Vardar (klub iz Skoplja je to uradio na vrlo ružan način, za zelenim stolom, što je kasnije poništeno, ali svejedno).

Kup šampiona je bio posebna priča. Na stranu to što je jedan srpski klub osvojio pretposlednji trofej u tom formatu (godinu i po dana kasnije to je počelo da se zove Liga šampiona), pošto to ionako svima momentalno pada na pamet. Pomenimo zato da je jedan rumunski klub osamdesetih bio prvak Evrope i da je u istom periodu još jednom igrao u finalu; pomenimo da su Švedska, Belgija, Škotska i Grčka mogli da sanjaju o timu u finalu i osvajanju te krune svih kruna.

Da se razumemo, znalo se i tada u svim takmičenjima, ligama i kupovima ko dominira i čiji su izgledi najveći, ali su bre i ostali klubovi znali zašto se takmiče, nisu se zadovoljavali bednim petim mestima, plasmanima u Ligu Evrope (koja je samo bleda senka onoga što su predstavljali Kup UEFA i Kup pobednika kupova koje je zamenila) i sličnim utešnim nagradama koje su - imam utisak - osmišljene samo zato da se "Vlasi ne dosete". Vlasi = 99,999 odsto klubova.

ŠTA JE PROMENILO FUDBAL

Osnovni uzrok svih nedaća u kojima se nalazi naš omiljeni sport leži duboko, i u suštini se vrti oko kapitalističkog ekonomskog sistema. Međutim, konkretno, stanje u kojem živimo je posledica krupnih događaja iz devedesetih godina, kada je zbog TV prava i nekih drugih faktora poput porasta broja dokonih milionera koji hoće da se igraju "Čempionšip menadžera", došlo do ogromnog upliva novca u fudbal. Tu je, svakako, i FIFA-ino ukidanje one prakse po kojoj su fudbalski savezi svojim igračima mogli da zabrane odlazak iz zemlje pre određenog broja godina (kod nas je granica bila 27).

Tu je i Bosmanovo pravilo koje je, plastično objašnjeno, omogućilo Francuzu da igra u Engleskoj kao domaći fudbaler, ili Špancu na isti način u Nemačkoj, ili Belgijancu u Italiji. Premda ovo deluje naivno i normalno, imalo je krupne posledice jer su se svi živi slili u tri do pet liga. Takođe, imalo je i niz drugih katastrofalnih posledica poput toga što je manje klubove onemogućilo da profitiraju od transfera igrača u čijem su razvoju učestvovali nakon isteka njihovih ugovora, i tako dalje.

Prema tome, to je osnovni problem savremenog fudbala: jaz između teorijski jednakih šansi svakoga da se popne na vrh, i prakse u realnosti u kojoj su šanse apsolutno nejednake.

ŠTA BI MOGLA DA DONESE LESTEROVA TITULA

Šta bi donela Lesterova titula? Obnovila bi veru u fudbal kao fudbal, koji je igra, a ne industrija za pravljenje para ili lečenje kompleksa impotentnih milijardera. Obnovila bi veru u nadmetanje, u smisao takmičenja kao takvog.

Šta bi još donela Lesterova titula? Utvrdila bi nas u uverenju da su svi fudbaleri preplaćeni i da niko (niko!) od njih ne vredi zbiljski toliko koliko piše na papiru.

Nešto pre nego što je gorepomenuti Trevor Frensis februara 1979. godine postao prvi ostrvski igrač koji je probio barijeru od milion funti odštete (koju je Notingem Forest platio Birmingemu par meseci pre osvajanja prve titule prvaka Evrope), za medije je izjavio da misli da "nijedan fudbaler ne vredi milion funti".

Čeprkao sam malo po inflaciji. Ako nju uzmemo u obzir, to je kao kada bi danas Kristijano Ronaldo (zbog kojeg je Real Junajtedu platio odštetu od 80 miliona funti) rekao da misli da nijedan fudbaler ne vredi pet miliona funti. U evrima - šest miliona. To njihovu preplaćenost stavlja u manje-više ispravnu perspektivu, utoliko više ako se ima u vidu da su skoro svi evropski klubovi u dugovima, sa časnim izuzetkom jednog dela bundesligaša.

Lesterova titula bi takođe dokazala i da - uz izuzetak nekoliko fudbalera koji su stvarno vanzemaljci, poput Mesija, Kristijana Ronalda, Inijeste ili Zlatana Ibrahimovića - razlika između igrača na čiji je transfer potrošen budžet prosečne afričke države ili koji zarađuje pet miliona na godišnjem nivou, i onoga koji je koštao "samo" milion i koji godišnje zaradi dva stana na Zvezdari, nije u kvalitetu ekvivalentno dramatična da bi ove cifre bile i opravdane.

Ne kažem da razlika ne postoji, samo da nije tolika.

Ono što pravi stvarnu razliku između tih pojedinaca je pitanje u kakvom se timu kao celini nalaze (zato možemo da čujemo da je na nekoga potrošeno 20 miliona evra, "ali da se nije uklopio"). Mnogi vlasnici instant klubova poput nekad Čelsija i danas Sitija troše novac kao sumanuti zato što rezultat žele momentalno, i neće da čuju za to da je fudbal kolektivni sport, a da je kolektiv uvek nešto više od pukog zbira svojih pojedinih delova.

Da li se sećate kako je pre nekih pet ili šest godina ondašnji trećeligaš Alkorkon razbucao Real Madrid rezultatom 4-0 u Kupu kralja? Kako je odrao kožu s "galaktikosa"? E, pa Lesterova titula bi bila isto to, samo uveličano minimum 38 puta (koliko ima u kola u Premijer ligi).

Postoje, dakle, još dve stvari koje bi nam donela Lesterova titula, zbog kojih je posebno važno da je se "lisice" dočepaju.

Prvo, obnovila bi nadu da je uprkos svoj devastaciji fudbala u proteklih dvadeset i kusur godina, i dalje moguće dosegnuti neslućene visine bez stotina miliona uloženih evra za transfere i plate, da je moguće popeti se na vrh sa relativno skromnim ulaganjima, samo ako su ona pametna, promišljena, mudra, i u skladu sa potrebom boljeg funkcionisanja tima.

Prečesto imamo prilike da vidimo kako bogati klubovi kupuju igrače samo zato što su dobri u timovima iz kojih ih dovode, ili zato što će im doneti pare od prodaje dresova, bez razmišljanja o tome kako će se uklopiti u postojeću ekipu. Meni je od toga muka.

Konačno, Lesterova titula bi ponovo potvrdila da "boj ne bije svjetlo oružje, već boj bije srce u junaka": ako je tim kao kolektiv odvažan i siguran u sebe, nema te prepreke koja se ne može preskočiti.

(Marko Božić)