BASKIJSKE SUZE: Bilbao i u porazu dokazao da je srce veće od novca

Atletik Bilbao je imao simpatije većeg dela Evrope, ali je posustao kada se to najmanje očekivalo. Odigrali su meč ispod nivoa na koji su nas navikli i poklekli pred naletima kolumbijske gol mašine. Možda su i sami krivi jer su nas razmazili svojim vanserijskim partijama, srčanošću i odnosom prema igri i dresu koji je domaći zadatak za mnoge klubove i reprezentacije.

Oni su fenomen evropskog fudbala koji je uspeo da za pola sezone zaludi Evropu. Oni su ti koji su znali da nas zakucaju pred male ekrane i četvrtkom uveče kada nas je većina "izmorena" gladijatorskim predstavama Lige šampiona. Zbog njih su mnogi počeli da shvataju da u fudbalu ne postoje samo Real i Barselona. Da novac ne može baš sve da kupi. Da postoje stvari koji su nemerljive, poput ponosa, tradicije i odanosti.

Uživali smo gledajući kako demontiraju na sitne delove imperiju zvanu Mančester junajted. Bilo je prelepo videti kako u vatrometu golova protiv Šalkea ipak bolje pucaju iz svih oružja. Uživali smo gledajući moć na terenu "leteće tvrđave" Fernanda Ljorentea, čarolije laganog Ikera Munijaina, slalome Andonija Iraole, natprosečnu fudbalsku inteligenciju Havija Martineza... Sve te suve talente je u roku od nepune sezone povezao ekscentrični Marselo Bijesa. Za nekoga "El Loko", za nekoga genijalac ispred svog vremena. Čovek koji nije Baskijac, ali ima tu njihovu crtu vere i fanatične odanosti - kada mu je Inter nudio milione, mrtav 'ladan je rekao da je dao reč ljudima iz Bilbaa - zbog koje je i uspeo da pročita mentalitet kojeg nema nigde na svetu.

Bilo je neverovatno videti ih kako na 0:3 i dalje jurišaju glavom kroz zid, da bi makar počasnim golom počastili svoje fanatične navijače. Zbog toga je bilo i jako tužno videti ih kako praktično u istom sekundu padaju na travnjak u Bukureštu i gotovo svi redom rone suze. Sa tih očajnih faca je bilo lako pročitati da oni fudbal ne igraju radi novca, već zbog slave i časti.

U trenucima kada su Madriđani (zasluženo) slavili i plakali od sreće, mnogim ljubiteljima fudbala je jači utisak ostavio dečački plač Ikera Munijaina pred kojim je toliko finala i borbi, ali koji zna da je ovo bilo nešto posebno.

Ni posle 28 godina trofej nije stigao pod "Katedralu" (stadion "San Mames") i pitanje je kada će, bez obzira na talenat i srce ovih hrabrih momaka. Imaće 25. maja u finalu Kupa Kralja još jedan pokušaj. Na stadionu rivala koji ih je zavio u crno u Bukureštu, a protiv najbolje ekipe na svetu. Ko zna, možda baš protiv Barselone naplate sve ove sjajne partije kojima su nas počastili u ovoj sezoni.

Čak i da ne osvoje ni taj trofej, oni i dalje ostaju bastion fudbala. Ostaju "tržište" od 2,5 miliona stanovnika u kojem stranci nemaju mesta i koje i dalje prkosi svim zakonima fudbalske ekonomije i šoubiznisa. Pokušaće mnogi da ih "očerupaju" već na leto, ali Baskijci su toliko puta "položili zakletvu", da možemo očekivati da se Real, dva Mančestera, Čelsi i ostali bogataši vrate kratkih rukava sa pregovora u Baskiji.

(A. Gligorić)