Klub u srpskoj beton ligi, a azilanti navijaju za njega! Da li je među njima i sirijski Ronaldo? (FOTO) (VIDEO)
Azilanti i srpski fudbal. Ovo su dva naizgled nepoveziva pojma, ali kao i većina stvari u životu i između njih se može pronaći veza, ma koliko je ne pronalazili nekim logičnim razmišljanjem.
Preporučujemo
SA AZILANTIMA NA PLJUSKU: Pokisla sam zajedno s migrantima, želela sam da makar tako podelim njihovu muku! (FOTO) (VIDEO)
Ovo je prvi klub koji je profitirao od Pedrovog transfera u Čelsi!
Najbolji primer da veza postoji, nalazi se nedaleko od Beograda, na Pančevačkom putu, nekoliko kilometara posle Pančevačkog mosta sa desne strane, gde je zavučen, ili možda bolje reći sklonjen, Centar za azil pored koga se odmah nalazi fudbalski teren na kome igra beogradski niželigaš Poštar svoje utakmice.
Naizgled bi se moglo reći da ovaj klub ništa ne razlikuje od drugih timova koji igraju u najnižim ligama po Srbiji, ali imaju nešto što ih čini jedinstvenim u odnosu na sve ostale, a to je neobična publika koja ne propušta nijedan trening, niti jednu utakmicu ovog tima bez obzira na njen karakter.
U to smo se i sami uverili kada smo stigli na lice mesta gde je Poštar igrao pripremnu prijateljsku utakmicu protiv Strelca iz Mislođina. Samo nekih 45 minuta pre početka utakmice niko ga nije bilo na terenu sem igrača i ljudi iz domaćeg tima.
Scena koja u potpunosti podseća na skupljanje ekipe kada organizujete sa svojim drugovima partiju fudbala, samo na pravom fudbalskom terenu. Doduše kao i svakom seoskom, dosta tvrdom, neravnom, sa jedne strane okruženog šumom, sa svlačionicom na zapadnoj, klupama za rezevne igrače na istočnoj, i ogradom na severnoj strani odakle može da se gleda utakmica.
Kako se bližio početak utakmice tako se i atmosfera se menjala. U međuvremenu su stigli i gostujući fudbaleri, pa je na terenu nastala graja i vika među igračima koji su se zagrevali, a onda pred sam prvi sudijski zvižduk koji je označio početak utakmice pojavila se i publika i to kakva.
Nekoliko tinejdžera iz Afrike i nekoliko momaka arapskog porekla dotrčalo je do ograde gde obično stoje, stalo na nju i počeli su da gledaju utakmicu. Nekome ko je prvi put tu, verovatno, ništa nije jasno kada pogleda takav prizor ili da vidi na fotografiji, ne bi verovao da je snimljena u Srbiji, ali jeste.
U pitanju su ljudi pobedli iz svojih ratom ili kakvom drugom nedaćom zadešenih zemalja i preko Srbije došli da potraže svoj put u neku bolju budućnost, a privremeno ili čak za stalno su smešteni tu pored u Centru za azil na Pančevačkom putu.
- Sve su to naši drugari tu. Nekada ih dođe i po tridesetak, pa malo i navijaju, ali problem je jezik, jer retko ko od njih zna srpski, a i sa engleskim dosta kubure - otkriva igrač Poštara po imenu Stefan koji je ispričao i anegdotu sa nekih zvaničnih utakmica.
- Nekoliko puta smo im oblačili i markere da nam predstavljaju redare na zvaničnim utakmicama. Bude to pomalo i smešno i začuđujuće, naročito protivnicima koji se iznenade kada vide u fluorescentnom markeru Afrikanca.
Očigledno je da je veza između azilanata i fudbalera uspostavljena od samog početka i da je prijateljska, bez ikakvih predrasuda i stereotipa koji bi pravili probleme, a koliko su dobri odnosi pokazuju i tvrdnje fudbalera da se vrlo često sakupi i po 30-40 stanovnika Centra za azil koji dođu i bez problema navijaju. Čak znaju da skandiraju: "Poštar, Poštar" ili ime nekog igrača koga su zapamtili.
Ovog puta ih nije bilo previše, a ni utakmica nije bila takmičarska, pa je takva vrsta podrške izostala, ali od trenutka kada su stigli aplauzi i povici kada vide neki dobar potez na terenu nisu manjkali, naročito kada je u pitanju domaći tim, jer očigledno je već da su postali lokalci i navijaju za svoje.
Svi zajedno, naslonjeni na ogradu, poneki obučeni u garderobu karakterističnu za zemlji iz koje su pobegli, komentarisali nešto među sobom, ali posmatrajući ih sa strane sticao utisak da su raspravljali o nekim drugim stvarima, njima mnogo važnijim, a ne o samom meču.
Ipak, grupa od četiri momka, koju su činili tri tinejdžera afričkog i jedan arapskog porekla, su tokom prvog poluvremena nešto među sobom raspravljali, ali i pratili sve što se dešava na terenu i ponekad rukom pokazivali na određene igrače, a u međuvremenu su na engleskom jeziku komunicirali i sa lokalcima, odnosno ljudima zaposlenim u Centru ili na održavanju terena.
- Igrali smo fudbal kod nas i trenirali. Nismo loši. Ovde dolazimo kad god oni imaju treninge i utakmice, jer imamo dosta slobodnog vremena - rekla su sva trojica, usledilo je odmah pitanje zašto nisu pitali da treniraju zajedno sa njima i tu se videlo da i dalje imaju strah od toga kako će biti prihvaćeni u Srbiji.
- Nismo ih nikada pitali da treniramo, nismo se usudili. Ne znamo zašto, čuli smo da ne možemo da treniramo sa njima, ali ima dvojica momaka iz centra koji treniraju - objasnio je momak koji je pobegao iz ratom zahvaćene Sirije.
Za najveće srpske fudbalske klubove, Partizan i Crvenu zvezdu nikada nisu čuli, a retko poznaju i nekog srpskog igrača, mada je bolje reći da znaju za njih, ali ne znaju da su iz Srbije.
Najveću pažnju od njih privlačio je tamnoputi momak iz Sudana, koji je slušao muziku sa telefonai kome je omiljeni sport košarka, mada nije upoznat sa time da se trenutno nalazi u zemlji košarke, koja je jedna od najuspešnijih u ovom sportu o čemu svedoči i to da nije čuo nikada ni za jednog srpskog košarkaša.
- Volim košarku, ali dobro igram i fudbal. Nisam znao da je Srbija zemlja košarke. Ne znam nijednog srpskog igrača, moj omiljeni košarkaš je Majkl Džordan. Nisam čuo nikada za Vladu Divca - ispričao je simpatični tinejdžer iz Sudana na osnovu čijeg odgovora se može zaključiti šta mu je sve bilo uskraćeno u rodnoj zemlji.
Srdačni i predusretljivi Sirijac koji je nekako najotvoreniji za razgovor od svih i najbolje barata engleskim jezikom je još pre nego što je pobegao sa Bliskog istoka imao plan za budućnost koji uključuje našu zemlju, a o tome ćete moći više da čitate narednih dana.
Sa mnogo aplauza i nekoliko povika su dočekali preokret koji je uspeo da napravi sada već njihov tim Poštar do kraja utakmice i pobedi sa 2:1, a zadovoljstvo na njihovim licima zbog toga, ali i zbog nekih drugih otkrivenih činjenica da ipak prema njima ne postoji nikakva distanca ili predrasuda od strane Srba koji tu dolaze i samih fudbalera koji treniraju gotovo svakodnevno pred njihovim očima.
Vidljivo je da ovi mladi ljudi koji su bežeći od strahota iz svojih domova u kojima su odrasli i dalje se bore sa svime što su preživeli, ali i sa time kako će biti prihvaćeni u nekoj njima potpuno nepoznatoj sredini, kulturi, od strane ljudi sa različitim običajima, ali očigledno ima nešto što spaja sve ljude na ovom svetu.
To je čar fudbala koji ne poznaje granice koga podjednako vole i razumeju i deca iz Mozambika, Zimababvea, Sirije, Sudana, Palestine, Libije, Srbije, Hrvatske i svih drugih zemalja, jer kao što reče jedan od momaka koji se nije uplašio nepoznatog i znao da je fudbal univerzalni jezik, i o kome ćete takođe imati prilike da čitate narednih dana:
- Fudbal svi govore. Ne postoji neko ko ne poznaje jezik fudbala.
(U. Marjanović)
Povezane vesti
Imamo kandidata za gol godine! Pogledajte sjajne makazice u 95. minutu za pobedu, ceo stadion je ostao u šoku
Jedan od najskupljih defanzivaca u istoriji fudbala pred produžetkom ugovora sa Mančester junajtedom!
Održana komemoracija u čast legendarnog fudbalera Vojvodine: Bio je član čuvene generacije Novosađana
<% post.title %>
Bivši šampion Engleske pred oduzimanjem bodova u Premijer ligi! Zbog ovoga bi mogli ponovo u Čempionšip
Video: Milojević: Miloš Degenek ima dozvolu da napusti klub, ukoliko dobije odgovarajuću ponudu
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Pavle Šumadinac
Mogli bi i ovi klubovi iz beton lige sad po nekog lnternacionalca da nabave... ;)
Podelite komentar
truli zapad
Tu je negde i Terza sigurno medju azilantima trazi pojacanja za "bivsi klub"
Podelite komentar
pedja
Kad bi jos u basketu bilo tako mozda bi vujosevic naso pleja
Podelite komentar