KOLUMNA MILOJKO PANTIĆ: Partizanov ratni štab za rušenje Zvezde!

Dakle, pala je i ta za Zvezdu pet godina neosvojiva tvrđava zvana Partizanov stadion (nekad JNA). A u stvari, kad malo vratite film unazad, videćete da to nije nikakva tvrđava, da je to jedna obična kula od karata. Jer Partizan se decenijama već, kao pijani kockar, igra sa samim sobom, svojim poreklom, Zvezdom i srpskim fudbalom. I kao u svakom kockanju tako i u ovom postoje nameštanja, podvale, podmetanja i prevare. Nekada je to bio "praznik fudbala" skoro bez vidljivog prisustva policije.

Danas je to (već dvadeset godina) utakmica tzv. visokog rizika, sa podjednakim brojem navijača i žandarmerije i specijalaca svih vrsta. Nekada je zaista bilo uživanje ići na stadion, jer su Zvezda i Partizan, zajedno sa splitskim Hajdukom i zagrebačkim Dinamom, činili "veliku četvorku" PARTNERA u unapređenju fudbalskog takmičenja i fudbala uopšte. U velikom ratnom požaru međutim, izgorela je i bivša velika država, pa samim tim i to PARTNERSTVO iliti SPORTSKO PRIJATELJSTVO. Sve se pretvorilo u najnezdravije nacionalističko rivalstvo (iako zdravo rivalstvo teško da postoji), bolje reći u direktno neprijateljstvo. U Hrvatskoj Torcida (Hajduk) i Bed blu bojsi (Dinamo) u Srbiji Grobari (Partizan) i Delije (Zvezda).

I zaista u sportu, fudbalu posebno, kao i u životu, iz partnerstva se rađa ljubav i prijateljstvo, a iz rivalstva - mržnja, zavist i neprijateljstvo. Uzmimo na primer finale KEŠ-a Partizan - Real Madrid. Taj uspeh "Partizanovih beba" nije kod tadašnje Zvezde i zvezdaša izazvao nikakave negativne reakcije. Naprotiv, Zvezdi i zvezdašima je to bila motivacija i inspiracija u stilu "kad mogu komšije, možemo i mi". I krenuli su da rade na tome.

Posle dvadeset i pet godina Zvezda postaje prvak Evrope i sveta. To izaziva sasvim suprotni efekat u komšijskom taboru. Bio sam ne samo svedok, nego i žrtva tog Partizanovog sportskog nacional-šovinizma. Naime, odmah posle Barija u nekadašnjem vojnom klubu, pod visokim pokroviteljstvom predsednika Vlade Srbije (ranije predsednik Partizana) osnovan je štab (na čelu sa tadašnjim glasnogovornikom Slobodanom Novakovićem), čiji je zadatak bio da prvo marginalizuje Zvezdin uspeh a potom da na sve moguće i nemoguće načine, na terenu i van njega, naročito putem medija, Jugoslovensko sportsko (i fudbalsko) društvo Partizan pretvori (umesto Zvezde) u srpski fudbalski i sportski brend.

Tako počinje rađanje ovoga što danas gledamo. Širi se mržnja prema suprotnom taboru, prijateljstvo se pretvara u najružnije rivalstvo. Milošević pali vatru nacionalizma i zvezdaši i partizanovci su se od simpatizera pretvorili u ratnike. (Naravno ne mislim na normalne ljude već instrumentalizovane navijače). Tako započinje srpsko-srpski fudbalski rat do istrebljenja. Umesto "praznika fudbala" derbi postaje ratno poprište na kome se dokazuje ko je veći Srbin, a ne ko bolje igra fudbal. Prekidi utakmica, tuče, međusobne i sa policijom, pa naravno, kao i u svakom ratu, ubistva. Operacija je uspela. Od tada do danas Partizan suvereno vlada srpskom fudbalskom scenom, kreirajući je i na terenu i van njega kako mu je volja. Naravno, da su Zvezda i zvezdaši svojim činjenjem i još više nečinjenjem znatno doprineli svemu tome.

E sad, kakva je razlika između zvezdaša i partizanovaca u fudbalu i sportu uopšte, takva je i u aktuelnoj srpskoj politici. Svedoci smo da u predizbornoj kampanji, većina stranaka (čiji su lideri uglavnom partizanovci) neguje međusobno rivalstvo, mržnju i neprijateljstvo do istrbljenja. Jedino pokret PREOKRET (kome pripada i partizanovac Bora Todorović) pledira na partnerstvu sa svim ostalim partijama kako bi zajedničkim snagama izbavili Srbiju iz bede i siromaštva u koje je zapala. A veliki partizanovac Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske, proglašava neprijateljem ili blaže rečeno rivalom, svaku stranku u Srbiji koja ne deli njegove stavove u politici. Ispada da je on veći Srbin od svih nas i da Republika Srpska više voli Srbiju od nje same.

Zato na kraju ove refleksije sa minulog derbija sve prethodno rečeno zarad sledećih poruka:

Prvo Dodiku, Milorade (neću reći bekrijo) srpstvu je potrebno partnerstvo, a ne rivalstvo, jer patriotizam je ljubav, a ne mržnja.

Druga poruka svim zvezdašima: 6. maj je zvezdaški praznik Đurđevdan. Izađimo na izbore, svi koliko nas ima i napravimo PREOKRET na političkoj sceni Srbije.

Konačno, dragi naši partizanovci pridružite nam se 6. maja kao partneri (poput Bore Todorovića), u spašavanju onoga šta je ostalo od naše voljene Srbije. Biće to i vaša pobeda.