PUTINOV DŽINOVSKI RATNIK OD 213 CM I 150 KG: Upoznajte čoveka koji je došao u Srbiju da se POKLONI SVETOM SAVI!

Kad sam bio mali, otac me je učio: nikad nemoj da se potučeš sa bokserom.

Preporučujemo

"Jesu mali, ali su z.jebani. Moraš deset puta da ih udariš da padnu, a dotle će oni tebe da udare 10 puta".

A sad sve ovo pomnožite sa 2 metra i 13 centimetara i 150 kilograma mišića!

Dobijete Nikolaja Valujeva, bivšeg svetskog šampiona u boksu, "ruskog džina" koji je digao Srbiju na noge pošto se pojavio u Hramu Svetog Save, na otvaranju izložbe posvećene ruskoj carskoj porodici Romanovima.

Ovo je priča o njemu.

ZVALI SU GA ZVER, A DANAS JE UŠAO U HRAM SVETOG SAVE: Otukd ova PUTINOVA borbena mašina u SRPSKOJ SVETINJI?

Nikolaj Valujev je najveći bokserski šampion u istoriji. Kad kažemo najveći, mislimo upravo na veličinu. Nikad niko visok i težak kao on nije ušao u bokserski ring. U karijeri je odboksovao 53 meča. Pobedio je 50 puta, 34 puta nokautom, dvaput je izgubio, na poene naravno, a jedan meč je oglašen nevažećim.

Naravno, kažemo, jer Valujev nikad u karijeri nije bio uzdrman, a kamoli nokautiran. 

Rođen je 1973. godine u Lenjingradu (danas Sankt Peterburg). Mama i tata su mu bili prosečne visine - 168 i 175 cm. Ali svi u porodici su pamtili dedu, džinovskog Tatara, pripadnika ratničkog naroda koji je ušao u legendu po svojoj ratničkoj veštini, hrabrosti i ratničkom umeću. 

A Nikolaj je bio na dedu. Narastao je do 213 centimetara, začuđujuće spretan i brz za tolikog čoveka, a u sebi je imao ugrađen "čip" za borbu, za tuču, za pobedu. Njegove hladne, udaljene oči kriju u sebi nasledstvo stepskih Tatara, nagoveštavaju krike mnogih koje su pokorili stvarajući velike kanate... "Čak i kad se Valujev smeje", pisali su novinari, "to liči na osmeh nekog ko će upravo da učini nešto strašno".

Njegova bokserska priča počela je 1993. godine, u Nemačkoj. Doveli su ga iz Sankt Peterburga, želeo je da se bavi boksom. Ko se imalo razume u ovu borilačku veštinu, zna da 20 godina starosti i nije baš idealno doba za učenje njenih osnova. Ipak, jedan pogled na džinovskog Rusa, i u njegove tatarske oči, bio je dovoljan signal iskusnim promoterima.

Foto: Profimedia/AFP

U narednih 10 godina, Valujev je učio osnove boksa, a svojom zaprepašćujućom pojavom privlačio je i publiku. Uskoro, svetom je kružila legenda o "čeličnom džinu koji nokautira".  

ZVALI SU GA EKSPERIMENT: Niko nije verovao da ljudsko biće može da bude toliko snažno!

I pored zastrašujuće priče, i zastrašujućeg izgleda, vodeći bokseri teške kategorije ga nisu, neki bi rekli i s rezonom, shvatali ozbiljno. Jer, boks je veština, boks je brzina, boks je decenijsko umeće. Valujev je ipak bio relativno spori džin koji je prvi put u ring ušao sa 20 godina. Mnogi su, doduše, upozoravali: ne može neko da pobedi Lerija Donalda i Kliforda Etijena ako nije vrhunski bokser.

Foto: Milena Đorđević

Možda je zato nastradao Džon Ruiz. Te 2005. godine, niko nije davao mnogo šanse Valujevu u borbi za WBA titulu. Ruiz je bio vešt borac, čvrst, prekaljen, tehnički savršen, sa voljom za pobedu i svim mogućim profi trikovima, ali i trikovima koji se uče samo na ulici. Niko nije verovao da "amater", ma koliko veliki bio, može da ugrozi pravog šampiona sveta.

Ali niko mu nije rekao koliko je Valujev jak. Niko mu nije rekao da čovek jednostavno ne oseća bol, ne oseća udarce koji bi normalnom čoveku pokidali kičmenu moždinu. Niko mu nije rekao koliko je neverovatno brz direkt Valujeva, koliko je to oružje opasno kad ga poseduje čovek tolike visine. U osnovnim školama u Portoriku ne uče se lekcije o Tatarima, i o tome zašto se ovih ratnika jednom plašio ceo svet. 

Ruiz je izgubio. Valujev je postao šampion sveta. Rusija ga je slavila. A svet je konačno dobio šampiona kao iz filma. 

Sledeći je bio Oven Bek iz Južne Afrike. Oven je leteo na pod u trećoj rundi. Posle njega Monte Baret, koji je nastradao u jedanaestoj. Pa zatim Džamil Meklajn. Prekid u trećoj. Treća odbrana svetske titule.

U aprilu 2007. godine Valujev nailazi na najveću prepreku u svojoj karijeri. Ruslan Čagajev, tada poznat kao "beli Tajson", boksovao je u životnoj formi. Mnogi kažu da je boksovao baš kao Tajson u najboljim danima i da bi redovno mlatio braću Kličko da je ostao u tadašnjoj formi.

Čagajev je bio brz, spretan, izdržljiv, moćan. Čagajev je bio žedan pobede. Čagajev je sa Valujevim delio još nešto, nešto vrlo bitno: njegovi preci su, zajedno sa precima Nikolaja, jahali divljim stepama Sibira. Čagajev je Tatar, isto kao Valujev. Na njemu ledeni pogled ne funkcioniše. Kad bi Valujeva poneo drevni ratnički bes koji je nekada pobeđivao cele narode, Čagajev bi ga dočekao sa tim istim besom. 

Dvanaest rundi kasnije, ruka Čagajeva je u vazduhu. Pognuta glava džina i bratski pozdrav dva ratnika iz istog plemena.

A onda, kad su mediji konačno dočekali da proglase "cirkus" gotovim, Valujev je učinio nešto što niko nije očekivao. U sledećoj borbi pobedio je, ubedljivo, veliku kanadsku nadu Žan Fransoa Beržerona. Pa onda moćnog Belorusa Sergeja Ljahoviča. Šefovi WBA su odlučili da Džonu Ruizu omoguće revanš, i da tri godine posle njih dvojica ponovo ukrste rukavice za titulu.

I ponovo, Ruiz nije mogao da shvati: bio je bolji bokser, znao je više tih fora, bio je spremniji, bio je sve što u udžbenicima dobija borbu. Ali opet direkt Valujeva, opet ta snaga, opet ta neosetljivost na bol, opet taj tatarski pogled... Ruiz je opet pobeđen.

Sledeća odbrana titule bila je protiv legendarnog Ivandera Holifilda. Mora se reći, Holifilda u poznim godinama (tada je imao 46). Valujev je dobio. A posle toga, kraj.

Sledeći, i poslednji meč u karijeri Nikolaja Valujeva, bio je sa velikom britanskom nadom Dejvidom Hejom. Hej, strahovito brz i strahovito nadaren lakoteškaš koji se prebacio u tešku, mislio je da će lako da izađe na kraj sa džinom. U ovom meču (Valujev je već imao 35 punih godina) lako su se videla sva njegova ograničenja u ringu. Hej je bio mnogo brži, precizniji, pokretljiviji... Valujev je ciljao direktom, boksovao disciplinovano, ali nije uspevao da pogodi kako treba. Na kraju - sudije su podelile mišljenje. Jedan nerešeno, dvojica za Heja.

Nikolaju je bilo dosta. Postigao je sve što je hteo u boksu. Zaradio je pare, zaradio je ratničke ožiljke. Kod kuće ga je čekala divna supruga i troje dece. Šampion se povukao iz ringa.

I ušao u Dumu. Kao poslanik Putinove partije "Jedinstvena Rusija". Rame uz rame sa Aleksandrom Kareljinom, o kome smo pisali ovde u Telegrafu.

(P. M.)