Pričali smo sa srpskom košarkašicom koja je igrala u Iranu! Njena priča vam otkriva jedan nestvaran svet! (FOTO)

Srpska košarkašica Jelena Mitić uradila je ono što bi malo ko smeo čak i od mušakaraca! Prihvatila je ponudu da ode i igra košarku u Iranu, zemlji sa jakim islamskim uporištem gde je život potpuno drugačiji od onog na koji je ona navikla.

Ipak, ono što je tamo doživela i videla biće joj uspomena za ceo život i neprocenjivo iskustvo.

- Kada sam saopštila roditeljima i najbližim prijateljima da ostavljam ovde sve i idem u Teheran da igram košarku niko nije mogao da veruje da ću to zaista i da uradim- ovako započinje priču za Telegraf, Jelena Mitić, dvadesetrogodišnja Srpkinja, koja je početkom godine sve predrasude ostavila po strani i sezonu započetu u Sloveniji odlučila da nastavi u Iranu.

Želeći da proba nešto novo, upozna drugačiju kulturu, ali i iskoristi finansijske prednosti, zanemarila je sve što su joj govorili o nebezbednom životu u Iranu.

- U Sloveniji je bilo sasvim u redu za žensku košarku, a onda sam dobila ponudu od jednog menadžera da karijeru nastavim u Teheranu, u klubu Kuša Sabala. Njima je tamo počinjala Superliga, želeli su plej-of, a od mene se očekivalo da budem prevaga u borbi za četvrto mesto- priča Jelena.

Foto: Privatna arhiva

- Prvo sam se raspitala, ali sve što sam saznavala nije išlo u prilog mojoj odluci da se preselim tamo, a dodatno su me odvraćali komentari mojih najbližih, svi su mi govorili  da "nisam normalna", da je tamo opasno...

- Roditelji su bili u šoku kada sam rekla da ću sigurno ići. Jasno mi je bilo da je liga slabija i nisam mislila košarkaški da napredujem, već samo da iskusim nešto novo- obajašnjava ova mlada košarkašica, danas član ekipe iz Sarajeva.

Ali, razmišljanje o odlasku nije bilo ni upola strašno kao sam put do glavnog grada Irana.

- Znate, najstrašnije je kada idete u nepoznato, kada ne znate šta vas čeka. Putovala sam noću, preko Istanbula. Imala sam utisak da nikada neću stići, sve je bilo jako sporo.

- Tamo je trebalo da me sačeka menadžerka te ekepe, a sa sobom sam, kako mi je rećeno u ambasadi, ponela dugački mantil i maramu kako bih se pokrila, kao i njihove žene- prepričava svoja iskustva ova igračica poreklom iz Vrbasa.

Foto: Privatna arhiva

- Kada sam stigla na aerodrom, oko mene su sve žene bilo zamotane u crno, znam da bi me policija uhapsila da nisam odmah stavila maramu na glavu i obukla mantil, a što je najgore bilo u tom mometu, menadžerka koja je trebalo da me sačeka nije bila na aerodromu- sada uz osmeh priča Jelena, a tada je bila na ivici suza:

- Posle se sve sredilo, došla sam u klub, one su meni, naravno, bile drugačije, a ja sam za njih bila atrakcija. Sa nama u ekipi bila još samo jedna devojka iz Jermenije, koja mi je bila cimerka, a sve ostale su bile lokalne igračice koje su me jako lepo prihvatile- priseća se košarkašica.

Foto: Privatna arhiva

Od ponašanja u javnosti do sportskog života, sve na šta je do tada bila navikla, mogla je da zaboravi. Kao i predrasude s kojima je podsvesno krenula put Teherana.

- Pre tridesetak godina njihov paša doneo je zakon o nemešanju muškaraca i žena na javnim mestima, što su oni u početku teže prihvatali, a sada su već usvojili sve norme- Jelena i objašnjava šta je sve drugačije:

- Postoje odvojene firme, fabrike, škole, sve javne ustanove, kafići, klubovi koji su posebni za muškarce i za žene, pa čak i košarkaški Savezi. Nema mešanja. Retko na ulici možete da vidite da se mešaju muškarci i žene, to su pojedinačni slučajevi, retko se druže, a da ne govorimo o tome da dečko priđe devojci.

Iako je Jelena nesumnjivo lepa devojka, tamo joj niko nije prilazio:

Foto: Privatna arhiva

- Takva je i politika kluba, mogli smo da se družimo s muškarcima samo uz dozvolu menadžerke kluba, i to sa onima koji su povezani sa samim klubom, ne sa nekim sa strane. I ja sam to, naravno, strogo poštovala.

- Ljudi tamo retko govore engleski, ali su jako ljubazni, prijatni. Recimo, kada je bila Nova godina, iako oni ne slave, za mene su organizovali proslavu i okupila se cela ekipa, a za Božić su mi organizovali boravak u jednoj jermenskoj porodici koja po pravoslavnim običajima slavi ovaj praznik, kako bih imala utisao da sam kod kući- oduševljeno govori Jelena Mitić.

Kada govorimo o sportskim stranama života u Teheranu, neke stvari su bolje nego kod nas, neke svakako ne. Ono što je interesantno, da su finansijski uslovi daleko bolji nego u Srbiji ili regionu, što svakako nije jedini razlog zbog čega bi se Jelena ponovo vratila.

Foto: Privatna arhiva

- U celom klubu su samo žene, od trenera do svih članova uprave u svim kategorijama, trenira se u običnoj opremi, kao i u ostatku sveta, ali se utakmice igraju u dugačkoj opremi, pokrivene su i ruke i noge, kosa takođe. Muku sam mučila s tim, stalno mi je ispadali pramenovi, što nije smelo da se vidi. Srećom, saigračice su vešte pa su mi svaki put dvema maramama vezivale punđu kako bih nesmetano igrala.

Kolika je atrakcija bila za njih svedoči činjenica da je trener ekipe Kuša Sabalan nekoliko puta pitala Jelenu za savet.

- Pokazivala sam im neke vežbe koje se praktikuju kod nas, i često sam sa trenerom kometarisala igru, jer je želele da zna i moja iskustva. Njima je to bilo jako interesantno. U suštini, sve je slično, nema tu neke razlike, ali je razmena znanja bila korisna.

I kada je sport u pitanju, ne mešaju se muškarci i žene.

Foto: Privatna arhiva

- Mečeve ženske košarke mogu da gledaju samo žene, i za njih je to događaj. Kao mala deca skaču, navijaju, donose balone, prave koreografije, njih oko stotinu je pratilo naše mečeve kod kuće. Dok, na utakmice muških timova mogu da idu svi i ja sam čak išla nekoliko puta.

Kako nam kaže Jelena, negativnih iskustava nema, i taj period će pamtiti po lepim događajima, bez obzira na to što njena ekipa nije izborila plej-of.

- Naučila sam neke osnovne reči na persijskom, izraze, kao i košarkaške akcije. Jedino mi je teško bilo da se naviknem na njihov novac, ali uz onako prijatne ljude i saigračice, sve je lakše.

Foto: Privatna arhiva

Jelena Mitić do kraja sezone ostaje u Sarajevu, posle čega bi volela da se okuša u nekoj košarkaški možda nepopularnoj zemlji, gde može da upozna zanimljivu kulturu i ljude.

(Telegraf.rs)