Moka Slavnić: Skinuo sam Željka Obradovića s gajbe piva i doveo ga u Partizan!

Preporučujemo

Košarka se na Svetskom prvenstvu ponovo vratila u naše živote. Između renesanse "zemlje košarke" i bojazni da je svetsko srebro samo incident koji nećemo uspeti da iskoristimo da vratimo srpsku košarku gde joj je mesto, javlja se neizostavna nostalgija za vremenima kada je dominirala jugoslovenska škola košarke - ta studija slučaja košarkaških "naučnika" širom sveta koji su pokušavali da je definišu i da joj stanu na put, a to nikako nisu mogli. Prošle nedelje se obeležavalo pedeset godina od rođenja Dražena Petrovića, jednog od najboljih košarkaša kog je ta jugoslovenska škola košarke dala.

Moka Slavnić je bio personifikacija te "organizovane improvizacije", ili pedantno ustrojene anarhije, što su najbliže definicije za našu školu košarke.

Danas je najmanje važno da li je Moka bio Dražen pre Dražena ili je Dražen bio Moka posle Moke. Tek, u "si-viju" Moke Slavnića je zabeleženo da je kao trener Šibenke svojevremeno lokalnom klincu prvi dao šansu da zaigra prvoligašku košarku. Danas će reći da to nije bilo "otkriće velikog talenta na prvu loptu".

- To je samo jedna ludačka želja i ludačka energija. Ima dečko 14 i po godina, i dođe ludak koji ga ubaci u prvi tim. I to mu daje strahovito puno vremena i prostora. A i imao je od koga da nauči. Dve godine smo igrali basket svaki dan. Valjda je nešto i naučio - kaže nam Moka Slavnić tokom razgovora u jednom dorćolskom kafiću.

Tokom razgovora će nam pokazati i tetovažu, na desnoj ruci, kojom je obeležio prijem u FIBA Kuću slavnih.

- Ko ne poštuje prošlost, neće imati dobru budućnost - kaže nam.

Moka važi za jednog od onih ljudi "koji uvek govore šta misle". Član generacije koja je pored ostalih brojnih medalja osvojila i jedino naše olimpijsko zlato, ima taj trenerski specifikum da, gde god da je radio, posle njega su dolazile velike stvari. Šibenki je ostavio Dražena Petrovića. Potom je bio trener u Partizanu, gde je u prvi tim ušao Saša Đorđević. Trenirao je Jugoplastiku kada se formirala ekipa koja će vladati Evropom, a potom i svoju Zvezdu kada je stvaran tim koji će početkom devedesetih posle dugo godina doneti titulu na Mali Kalemegdan.

- To je pečat moje karijere da sam remorker, da raščistim i onda odem - reći će Moka.

Da li su današnji košarkaši umovi propustili nešto da nauče od svojih prethodnika.

- Smanjeni smo, smanjen nam je prostor, smanjeni smo brojčano. Od velike Jugoslavije nastalo je šest zemalja, a to znači da je od velike Jugoslavije sa dvanaest timova, nastalo njih 72. Na istom prostoru sada ima preko sedamdeset klubova i isto toliko prvoligaških trenera. Mali su sada postali važni, a nekada su egzistirali samo veliki. Jedino u Srbiji se održala jugoslovenska škola košarke - priča Zoran Slavnić

A šta je zapravo to - jugoslovenska škola?

- To je vic. Igra brzog mišljenja. Mi smo bili u prednosti u odnosu na druge jer smo razmišljali brže, imali smo veliku količinu kreacije koja ne može da se pročita i talenat je dominirao.

Da li je definicija te košarke ono što se rekli pukovniku Gomeljskom?

- To je živa istina. U Bolonji pred sedam hiljada ljudi, primetio sam ga tamo u nekom desetom, petnaestom redu, i video sam da nešto piše. Dobacio sam mu šta vi pišete kada ni mi sami ne znamo šta ćemo da igramo. Ali imali smo dobar odnos, izuzetno smo se poštovali, on mi je dao najveću pohvalu u istoriji. Ne bih da je pominjem, ali toliko je velika... I danas ima telantovanih, ali nije usklađen talenat plus dobar trener.

Da li to znači da smo postali predvidivi?

- Srbija nije postala predvidiva jer su i dalje, glavne spone, dosta kreativne. Igrač koga sam ja puno kritikovao, Teodosić, upravo je taj novi talas kreativnosti i one organizovane improvizacije koju smo mi igrali.

Sale Đorđević je '97. na prvenstvu pričao kako mu je prišao Moka i rekao mu "da počne malo da dodaje loptu"...

- Gde je to pričao? Interesantno...

Pričao je nekoliko puta, da je posle toga spustio loptu na zemlju i da smo od tada počeli bolje da igramo i, na kraju, osvojili zlato. Da li vam se čini da je on to sada uradio sa Teodosićem?

Ne mogu to da kažem, nisam upoznat sa njihovim odnosom. Pre ću da verujem da je to prirodni sticaj okolnosti. Da je Teodosić već sazreo kao čovek i da je uvideo da kapetan poslednji napušta brod i da vodeći jednu zemlju na terenu mora da nosi odgovornost koju prethodno nije imao. Drugo, Teodosiću su za vrat disali Bogdanović, Micić i drugi. Imao je mnogo jaču konkurenciju nego prethodnih godina.

A Đorđević kao selektor?

- Srebro na Svetskom prvenstvu kaže puno. Ja ne bih pričao o onome što ne kaže. Biti drugi na svetu u bilo čemu je izuzetno veliki uspeh. Ja sam izuzetno srećan za, više ili manje, sve one koje sam nekada trenirao. Uvek sam im želeo sve najbolje, bez obzira na naš lični odnos.

Često se ističe vaš uticaj na karijeru Dražena Petrovića, pa čak i na klince koje ste uveli u reprezentaciju koji će dve godine kasnije osvojiti srebrnu medalju na EP. Ali, niko ne pominje vaše trenerske godine u Zvezdi, s kraja osamdesetih, kada je formiran tim koji je početkom devedesetih posle dugo godina osvojio dve titule. Zašto?

- Dugo smo bili na sceni, možda smo nekima dosadili. U sportu i životu samo veliki poštuju velike. Sve ovo što nije dobilo adekvatno priznanje, to nepoštovanje ili nedovoljno poštovanje prema mojoj generaciji, pre svega je pitanje za njih. Ja tu ne vidim ljude koji su kapaciteta da to shvate.

Rekli ste jednom da je dobro to što je Čović uradio sa Zvezdom, što ju je spasio. Rekli ste i da ste razgovarali sa njim i da vam je rekao "Čujemo se sutradan". Jel došlo to sutradan?

- Jeste, došlo je sutradan - da dođem na proslavu 40 godina osvajanja Kupa kupova. Dobio je odgovor da ja nisam ikebana. Ja sam, što se tiče Zvezde, veoma osetljiv, sve što sam mogao dao sam njoj, a ona mi je puno i vratila. Nedovoljna količina sportskog pedigrea je učinila da Zvezda trinaest godina ne može da priđe da osvoji titulu. Da su dobro radili, bili bi rezultati, a čim ih nema, to pokazuje da im nešto fali. I ta količina sujete i neprepoznavanje šta fali Zvezdi, to je njihov problem. Ja sam bio voljan da pomognem Zvezdi, da dam doprinos, skromno, razmišljajući da nije olimpijski šampion višak nekom klubu. Pogotovo što se tiče struke.

Da li biste radili u nekom klubu?

- Sa velikim zadovoljstvom, ja sam maksimalno neizrabljen.

U poređenju Zvezde i Partizana naveli ste da Partizan dobro radi. Da li je sve samo pitanje rezultata? Jer, Partizanu spočitavaju da stvara reprezentativce, ali za druge zemlje?

- Granice su srušene. EU postoji, skoro da ne razumem takvo pitanje. Klubovi se organizuju da pruže najbolju moguću partiju svojim navijačima i da njih zadovolje. To je smisao sporta. Da gledalac, koji dođe, uživa. U prirodnom brojčanom nedostatku, baza igrača mora da se širi. I pokazano je da većina njih koji su bili u Partizanu nisu bili promašaji, za razliku od Zvezde koja nije mogla da ubode stranca. Sad se prvi put to dešava. Nije Zvezda morala da bude prvak pet godina za redom, ali je mogla da napravi četvoricu ili petoricu reprezentativaca. A što nije? Ko to da napravi? Nadam se da će ove godine biti drugačije, jer sada zaista imaju drastično najjači tim na ovim prostorima.

Da li je razlika u tome što Partizan vode bivši košarkaši?

- To je ključ. Danilović ima super odnos sa Vujoševićem, i on mu je bio zaleđina. U mnogim situacijama, da Danilović nije predsednik, Dule Vujošević ne bi bio u Partizanu. Ali je baš sa takvim apsolutnim poverenjem lakše raditi. A moramo da priznamo da je Partizan pravio mala sportska čuda u odnosu na budžet i situaciju.

Zašto vam je jedini idol bio Đerđa?

- Košarkaški mi je jedini idol Pino Đerđa, a drugi je Šekularac. Da li postoji čovek koji zna ko je Dragoslav Šekularac a da mu se nije svideo fudbal? To je slično sa Pinom Đerđom, koji je bio atomska bomba. Kada se setim kako sam ja igrao, sramota me u odnosu na njega. Kada to kažem, čujem "nemoj da si lažno skroman". Ja sam čuvao najbolje igrače sveta, i kod nas sve najbolje igrače i znam ko je i šta je Josip Đerđa. To je neponovljivo. I to je Dragoslav Šekularac.

Kakav je bio osećaj igrati protiv Zvezde u dresu Partizana?

- Nikad se nisam pokajao. Ako te u nekoj sredini ne žele, nemaju pravo da ti određuju gde ćeš da ideš. Za mene je to bilo šokantno, zbog poziva. To je bio poziv od ljudi sa kojima sam bio prijatelj. Hteo sam da se vratim u Zvezdu posle dve godine u Šibenki. Pošto me nisu zvali, a znali su da su me imali na tanjiru. Naravno, iz čiste ljutnje sam otišao u Partizan. Ista priča se ponovila, kada me je Kićanović kao trenera pozvao, i otišao sam jer me opet nije zvala Zvezda.

- Kada sam igrao protiv Zvezde bio sam pun emocija. Dobili smo ih. Žeravica je sedeo na klupi. To su bile moje male osvete. A došao sam malo i zbog Praje, da igram s njim. Posle sam ja njega doveo u Zvezdu. Ali, tada sam mu bio trener.

Često se zaboravlja da je Željko Obradović došao u Partizan kada ste vi bili trener?

- To su najgori potezi u mom životu. On se i dan-danas zahvaljuje Kićanoviću, kao da ne razume sistem. Pa neće trener da te zove, zove te direktor. Imao sam tada mladog Đorđevića i rekao sam da mi treba jedan stariji plej uz njega. Kada sam rekao Obradović, oni su se upišali od smeha. Bila su tri svedoka, dva su još uvek u životu. Objašnjavao sam ponovo da mi treba jedan uz kog će Đorđević stasavati, da je Obradović rutiner i da je bio dobar za to. I ja sam ga sa gajbe piva ispred samoposluge povukao u veliki grad.

- Zna se da su igrači najkvarljivija roba. U moje vreme to nije bilo tako. Bilo je ogromno poštovanje prema treneru, posebno prema treneru koji te je napravio. Zato ni ovaj intervju neće proći bez Zdravka Kubata koji je moj prvi trener. Iako mi nije košarkaški mnogo možda dao, ali mi je dao ljudski. Oformio me kao čoveka, i zato sam mu doživotno zahvalan. Kao i Mirku Novoselu, koji je u reprezentaciji video da se Žeravica pre njega prevario kada sam ja u pitanju.

Kakav ste problem imali sa Žeravicom?

- Nisam imao problem. On jednostavno nije video "to" u meni. I ne voli jake ličnosti. Sad, posle četrdeset godina, kaže "pušio si". Ja na to mogu samo da umrem od smeha.

I ko je najbolji trener sa kojim ste radili?

- Mirko Novosel. Stalno se čude kada to kažem. Prosto - najveći šmeker. Znao je tačno šta zna i šta mi znamo. Ljudi kažu: "Zar nisu više znali Žeravica i Aca Nikolić?" Pa šta me pitate, ko je znao više ili ko je najbolji trener?

(Telegraf.rs / Izvor: Nedeljnik)