EVOLUCIJA FUDBALSKIH PRAVILA: Znate li da su penal prvo zvali UDARAC SMRTI?! (FOTO)

Fudbal je prešao dugi put od čuvenog okupljanja u Slobodnozidarskoj taverni u Londonu 1863. godine do danas. Taj istorijski sastanak fudbalskih klubova iz britanske prestonice na reci Temzi bio je ne samo trenutak kada je nastala Fudbalska asocijacija u Engleskoj (u daljem tekstu: FA), već i trenutak kada su se ljudi konačno dogovorili oko nekih opštih pravila igre koja će u narednih vek i po postati najvažnija sporedna stvar na svetu.

Preporučujemo

Studenti su na Kembridžu, a potom i momci iz Šefilda, imali pre ovog događaja svoja sopstvena pravila tako da je u nedostatku standardizacije "nogomet" i dalje svako igrao onako kako je hteo. Recimo, pre tog sastanka u gorepomenutoj kafani, lopta je mogla da se zaustavi rukama, mogla je da se udari rukom ali nije smela da se drži u rukama, guranje protivnika je bilo prihvatljivo ali ne i saplitanje i hakovanje (udaranje ispod kolena), i tome slično.

Mnoga od tih ranijih pravila su međutim našla svoj put do inaguralnih iz 1863. Recimo, izvođenje sa centra, način na koji se postiže pogodak, to da ne smete da vučete i držite protivničkog fudbalera, i tako dalje.

Nisu svi bili oduševljeni, naravno, i nisu svi prihvatili da uđu novi savez, FA. Na primer, F.K. Blekit je odbio da prihvati izbacivanje hakovanja pa je na kraju formirao Ragbi fudbalsku uniju iz koje je nastao savremeni ragbi. Preostalih 11 klubova su se međutim dogovorili i pod vođstvom Ebenizera Koba Morlija usaglasili 14 zakona koji će ubuduće svi morati da poštuju.

Među njima bilo je i pravilo za ofsajd, koje je uvezeno iz kembričkih i šefildskih zakona igre, koje je bilo daleko od onoga što je nama poznato. Bilo koji protivnički fudbaler koji se nalazio ispred lopte bio je tehnički u nedozvoljenoj poziciji, što znači da su rani taktički sistemi u sebi uključivali i do osam napadača, zbog čega su ondašnji fudbal i ragbi bili jako slični sportovi. Primera radi, jedini način da se ekipa probije napred prema golu bilo je driblovanje i probijanje silom.

Međutim, tri godine docnije FA je odlučila da napravi veliku promenu u ovome i usvojila je pravilo koje je omogućilo igračima da budu u onsajdu ako ispred sebe imaju tri protivnička igrača. Na taj način je napokon mogla da počne da se razvija pas igra.

Uprkos standardizaciji pravila, u Šefildu se i dalje nastavilo sa igrom po njihovoj meri; problem je potrajao sve do 1882. godine kada su svi fudbalski savezi u Ujedinjenom Kraljevstvu - dakle engleski, škotski, irski i velški - usaglasili pravila i formirali Međunarodni odbor fudbalskih saveza (IFAB, International Football Association Board) u kome će sedeti po dva predstavnika svakog saveza i koji će ubuduće, i do dana današnjeg, voditi računa o pravilima. Četiri godina kasnije imali su i svoj prvi sastanak. I tada, kao i sada, potrebna je tročetvrtinska većina za promenu pravila.

Tih ranih godina fudbal je konačno počeo da poprima svojstva koja mi danas uzimamo zdravo za gotovo. Uveden je golman kao igrač koji brani gol i može da hendluje loptu na bilo kom delu terena, potom je 1869. uvedeno izvođenje lopte od strane golmana nakon gol-auta, dok su udarci iz ugla uvedeni tri godine kasnije.

1878. sudije su po prvi put počele da koriste pištaljku.

Sporovi su se na početku rešavali tako što bi se dva kapitena dogovorila o njegovom ishodu, zbog uverenja koje je postojalo da džentlmen nikada neće namerno načiniti faul; sve dok više nisu mogli da se dogovore, sve dok fudbal u jednom trenutku nije prestao da bude sport i postao pitanje života i smrti, postojanja i nepostojanja, boga i đavola. Sve dok nije postao religijsko pitanje.

Prvo se pokušalo sa dvojicom arbitara, po jednim za svaki tim, kojima bi igrači mogli da se žale, ali je to donosilo veliko oduglovačenje jer često nisu mogli da se dogovore; onda je sudija uveden kao krajnja instanca koja će pored toga meriti i vreme.

I to je, ispostavilo se, bilo privremeno rešenje, pošto je 1891. godine uvedena institucija kaznenog udarca, koga su prvobitno kolokvijalno nazivali "udarac smrti", a pošto je neko morao da ga dosudi usvojen je predlog Irske FA i sudijama je dozvoljeno da uđu na teren. Od tada, postojanje jedne nadležne osobe sa ovlašćenjem da izbacuje igrače sa terena, dodeljuje jedanaesterce i slobodne udarce bez obaveze da čuje mišljenje igrača postalo je standard. Dva dodatna arbitra su postali linijske sudije, da bi danas nosili naziv pomoćnih sudija.

Iste te godine uvedene su još neke stvari bez kojih se fudbalski meč ne bi danas mogao ni zamisliti. Jedna od njih je bila mreža na golu, čime je izgled konačnog cilja fudbalske igre dobio današnji lik i čime se završilo njegovo "šminkanje" koje je počelo 16 godina ranije kada je prečka zamenila traku. Centar igrališta se koga se kreće dobio je krug od deset jardi u kome su mogla da budu samo dvojica fudbalera.

Zanimljivo je pomenuti i to da, kada je uveden, penal je mogao da se izvede sa bilo koje tačke na 12 jardi daleko od gola. Bela tačka kakvu danas znamo pojavila se tek 1902, kada je uveden i šesnaesterac na 18 jardi od gol-linije i od 44 jarde širine i kada je odlučeno da će svaki faul u tom prostoru biti kazneni udarac. Prvobitni peterac je tada zamenio polukrug ispred gola, ali je svoj današnji izgled dobio tek 35 godina docnije.

Pošto je fudbal postajao ubrzano popularan širom Evrope, maja 1904. godine osniva se FIFA od strane sedam prvobitnih članova: Francuske, Belgije, Danske, Holandije, Švedske, Švajcarske i Španije, koju je predstavljao F.K. Madrid (tada još uvek nije imao laskavu titulu "kraljevski" po kome ga znamo danas).

Premda je isprva postojalo neslaganje u Britaniji da se nova asocijacija uključi u regulisanje pravila, 1913. godine FIFA je ipak postala član IFAB-a. U novoj postavci snaga, FIFA je kao celina dobila ista glasačka prava kao i četiri britanske asocijacije zajedno: četiri. 75 odsto glasova je i dalje bilo i jeste neophodno da bi do bilo kakve promene došlo.

Pravilo doneseno godinu dana pre toga, koje je zabranilo golmanima da van šesnaesterca dodiruju loptu rukom, povećalo je efikasnost napadača i broj golova, kao i ono doneseno 1920. koje je ukinulo ofsajd posle ubacivanja iz auta. 1925. uvodi se još jedan amandman u pravilo za nedozvoljenu poziciju i broj potrebnih protivničkih igrača između napadača i golmana se smanjuje sa tri na dva, čime se polažu temelji za novo uzdizanje magične igre.

1958. godine uvode se zamene igrača u toku utakmice; ipak, samo u slučaju da su povređeni golman i jedan igrač. Tek docnije će se uvesti mogućnost bilo koje dve zamene, a potom i tri. 1970. uvodi se sistem žutih i crvenih kartona, na Svetskom prvenstvu održanom u Meksiku.

1990. ponovo se menja pravilo za ofsajd: napadač je od tog trenutka u povoljnom položaju zato što se smatra da je u onsajdu dok god je u liniji sa poslednjim odbrambenim igračem protivničkog tima. Istovremeno, prekršaj u trenutku u kome protivnik ima jasnu šansu za postizanje gola postaje faul za direktni crveni karton.

Svetsko prvenstvo u Italiji je zbog svoje neefikasnosti pokazalo da ipak nije dovoljno učinjeno. Zato je dve godine kasnije golmanu zabranjeno da prima loptu rukama ako mu ju je njegov igrač namerno uputio, a dve godine posle toga za pobedu su počela da se osvajaju tri boda umesto dva, sve kako bi se ohrabrio napadački fudbal.

1998. godine, fudbalski zakonodavci uveli su pravilo da je start s leđa po nogama automatski crveni karton. Potom se neko vreme eksperimentisalo sa zlatnim golom (gol u produžetku meča nokaut faze automatski završava meč) i srebrnim golom (gol u produžetku meča završava meč sa okončanjem aktuelnog produžetka), da bi se konačno sve vratilo na ono što je bilo ranije: igraju se oba produžetka ako se u regularnom toku meča ne dođe do pobednika.

Konačno, uvedena je "gol-tehnologija" na takmičenjima na kojima je to moguće, kako bi se izbeglo da regularni gol ne bude priznat zbog previda sudije ili njegovih pomoćnika.

Šta će biti sledeće, znaju samo oni koji sede u Međunarodnom odboru fudbalskih saveza.

(S. P.)