SKRIVENA LEPOTA BEJZBOLA: Evo zašto su Ameri, Kubanci i Japanci toliko ludi za njim (FOTO)

Ljudi sa naših prostora, ali i Evrope generalno, decenijama unazad ne uspevaju da shvate ozbiljno sport koji se već čitav vek i po strastveno igra u Americi, ali i na Kubi, u Japanu, u Dominikanskoj Republici... gde ima kultni, sakralni status, gde se posmatra kao božanska igru, gde je istorija tih zemalja doslovno neodvojiva od njegove istorije. Dakako, pričamo o bejzbolu.

Preporučujemo

Ako ste pomislili da ćemo vam govoriti o pravilima koja vladaju u jedinoj zajedničkoj tački koja spaja Fidela Kastra sa američkim predsednicima, u mostu koji je povezivao zaraćene Amere sa Japancima tokom Drugog svetskog rata, prevarili ste.

Pošto nećemo.

Umesto toga, pokušaćemo da vas povedemo na put otkrovenja, u mentalnu pustolovinu koja ima za cilj da vam otkrije dušu ovog sporta: pokušaćemo da vas povedemo na put u samo srce bejzbola. Na vama je da odlučite da li ćete mu dati šansu. Mi ćemo vam samo reći da je on nesumnjivo zaslužuje.

Šta bejzbol čini toliko posebnim? Kako bismo vam na ovo pitanje odgovorili nećemo se isprva koristiti sopstvenim rečima, jer ni mi, kao ni vi, nismo odrasli u miljeu u kome je ovaj sport uobičajena stvar sa kojom je saživljen. Ne, koristićemo se rečima Džona Dramonda, stručnjaka za nemačku filozofiju 19. veka (dakle, Kanta, Fihtea, Šelinga, Hegela, Šopenhauera i Ničea: onoga najkompleksnijeg što je filozofija dala čovečanstvu), koji je nakon nekoliko čaša vina tokom jedne večere 1999. godine na koledžu Maunt Sent Meris izjavio da je "filozofski gledano, bejzbol najbolja igra".

Njegove reči prenosimo u celosti.

"Ne postoji časovnik. Postoje ispadanja. Svaka utakmica je različita. Neke se završe 1-0. Neke 17-12. Ovo obilje mogućnosti je istinski jedinstveno za bejzbol. I to je isto kao i život. Isto kao životi.

Svako ispadanje je neuspeh ljudskog bića. Ako niko ne ispadne, možeš živeti večno. Sanjamo o tome da živimo večno, ali to nikome nikada ne pođe za rukom.

Igralište se proteže izvan ograde u duboki, beskonačni prostor. Još jedan nagoveštaj besmrtnosti.

Možeš istraživati taj duboki, beskonačni prostor pomoću snažno udarenih loptica. To su velika dostignuća.

Postoji tehnologija u bejzbolu. Sama loptica je kompleksna. Ona je oruđe. Šta je Roj Haladej (danas bi možda rekli: Klejton Keršou) nego vešti mašinski inženjer? Palica je kompleksna. Inženjer palice je može slomiti.

U bejzbolu postoje industrijske revolucije, kada se otkrije nova tehnologija. Tu nastupa cepanje.

Iza uposlenih, šuštavih, užurbanih žitelja terena postoji seoski predeo, pašnjaci mira gde su stvari jednostavne, iskrene.

Jedina istinski prosta stvar u bejzbolu, ona koja ne može da se oprosti ako se zabrlja, je flajbol (loptica koja je odletela visoko u vazduh). Da, stvari su jednostavne u rustičnim, malim gradovima.

Graundbol (ona koja je odskočila od zemlje) je kao jutarnji špic, prelazak preko ulice ili hodanje niz mračnu uličicu u ponoć. Može vas udariti neki auto. Ali ako poštujete proces, uglavnom će sve biti u redu.

Nekih dana, postoje gužve u saobraćaju u gradu. Nekih dana, kao tokom nedeljnog popodneva u avgustu, ulice su puste.

Zauzimanje prve baze je kao hodanje po glavnoj ulici. Uvek ćeš imati ljude koji voze gore-dole tim putem. Trk od treće baze do houma je kao skretanje na ćošku ka kući dobrog prijatelja zbog večere, ili kao vožnja bulevarom na važni intervju za posao.

Bejzbolsko igralište je haos definisan u civilizaciju kroz međuljudske odnose.

Neki od tih odnosa su takmičarski. Bacač protiv udarača. Hvatač protiv trkača.

Neki od tih odnosa su saradnički. Presretač sa prvim baznim, banter sa trkačem. Postoji glupost. O tome svedoči bantuj-i-trči.

Nasilje je moguće. Ali, za razliku od drugih sportova, nije obavezno. Dakle, kao i u životu.

Pravdu ponekad dele građani. Ukradene baze. Loptice bačene u glavu udarača.

Ponekad, čuvari reda moraju da intervenišu. Uniformisani službenici mogu da vas udalje.

Svi imaju jednake šanse da doprinesu pobedi, ali nisu svi jednaki. Roj Haladej baca više i baca bolje. Platite ga više nego ostale.

Izvrsnost u bejzbolu su navika, veština i karakter, održani tokom dugog niza godina. Loše stvari se dešavaju dobrim igračima.

Postoje različite vrste građana u bejzbolu. Niski, brzi čuvari druge baze. Visoki levi filderi. Niski levi filderi. Zaduženi su za različite stvari. I to je u redu.

Neki igrači su jedinstveni. Marijano Rivera koristi jedno bacanje. U svakom datum trenutku postoji samo nekoliko tabadžija. Kao što je Ičiro.

Neki igrači veruju u bogove, neki su ateisti.

U šta god vi verovali, istina je priča, precizno zapisana. (Statistika je sakralna u bejzbolu. Ona je istina, DNK ovog sporta.) I daleko je tačnija od istine drugih igara. Duplo na desno, trkač je izbačen sa baze.

Pauze između diskretnih, bitnih akcija su savršene dužine za pričanje dobre, kratke priče.

Ne postoji remiziranje. Ili ćeš pobediti, ili ćeš izgubiti.

Ali narednog dana igraš ponovo, i uvek možeš biti bolji. Kao kada shvatiš nešto nakon priče sa starim prijateljem, uvek postoji šansa da se iskupiš."

Na ovo možemo da dodamo samo nekoliko stvari.

Košarka ima zakucavanje, fudbal ima volej, lob i makazice. Bejzbol ima "houm ran": zamislite samo, sam objekat bez koje igra ne bi bila moguća biva namerno izbačen van igrališta u more ljudi u gledalištu i postaje suvenir nekog deteta, da bi onaj koji je tu lopticu "zveknuo" mogao da se prošeta do mesta sa koga je i krenuo. "Houm ran" nije džabe u Americi metafora za sve što je važno. Počev od one najpoznatije, ultimativne seksualne aluzije.

Ako mislite da je bejzbol samo udarač koji očajnički pokušava da pogodi lopticu koju mu baca bacač, u krivu ste. Igralište je šahovska tabla u kome se figure pomeraju i reaguju onako kako je određeno, ali sa jednim zapletom: mogu da pogreše. Postoji taktika u pokretu svakog igrača, ali magija je u neizvesnosti šta će se desiti posle toga.

Svaki tim može da se vrati u meč u bilo kom trenutku. Možete gubiti 100-0 i u zadnjoj deonici utakmice preokrenuti rezultat i pobediti 100-101. Teoretski, ovo možete da uradite. Mečevi sa sličnim preokretima su danas klasici. Legendarni hvatač Njujork Jenkijsa iz četrdesetih, pedesetih i šezdesetih godina, Jogi Bera, rekao je: "Nije gotovo dok nije gotovo". Amerikanci o ovakvoj prirodi bejzbola kažu: "to je poezija, to je Amerika".

Da biste se stvarno zaljubili u bejzbol morate da usporite svoj život. Napokon, pošto u proseku meč traje četiri sata, ovo je sport strpljenja. Ako se naučite strpljenju, bejzbol će vam pružiti veliki užitak u bekstvu od svakodnevice.

Ovo nije sport u kome moraš biti visok i snažan, atleta đokovićevskog tipa. Ako možeš da trčiš, bacaš, hvataš i udaraš, za tebe postoji mesto u bejzbolu. Kakav god da si, možeš biti najbolji.

Ovo je takođe sport u kome je rizikovanje u samim pravilima igre. Ako si udario lopticu i stigao na prvu bazu pre nego što je loptica došla do njenog čuvara, zauzeo si je. Ali, ako si spreman da rizikuješ, možeš da napustiš ovu "sigurnu kuću" i da pokušaš da ukradeš drugu bazu. Ako si dovoljno hrabar, možeš ukrasti i houm. Naravno, ako te uhvate da kradeš, gubiš sve. Baš kao i u stvarnom životu.

(V. V.)