DOK IH SMRT NE RASTAVI: Potresna foto-priča o supruzi koja umire od raka dojke (FOTO)

Bračnom paru Merendino usud nije dao da sami odaberu bitke koje će svojom ljubavlju da dobiju. Njihovu idiličnu romansu nenadano je prekinula opaka bolest koja je odnela Dženiferin život. Međutim, Anđelo nije odustao od borbe za svoju ljubav i bori se za sve druge koji se bore s rakom dojke i pomaže njihovim najbližima.

Ovo je priča pod nazivom "The Battle We Didn't Choose" koja govorio o Dženifer i Anđelu.

Kada sam prvi put ugledao Dženifer, znao sam. Znao sam da je ona prava! Znao sam, baš kao i moj tata te zime 1951. kada je pevušio pesmu “I found her” svojim sestrama nakon prvog sastanka s mojom majkom.

Mesec dana kasnije, Džen je dobila posao u Njujorku i naupustila Klivlend. Pod izgovorom da idem da obiđem brata, krenuo sam i sam u metropolu. No, prava istina je da sam želeo da vidim Džen. Tokom svake posete srce je vrištalo mozgu “Reci joj!!!”, ali nikako nisam mogao da skupim hrabrost i kažem Džen da ne mogu da živim bez nje. Najzad, moje srce je prevagnulo i poput nekog školarca rekao sam joj “Zatreskao sam se u tebe”. Moje srce, koje je tuklo ko ludo, osetilo je pravo olakšanje u trenutku kad su se njene prelepe oči zažarile, a ona izgovorila “I ja isto”.

Nakon šest meseci, spakovao sam sve svoje stvari i odleteo za Njujork, s vereničkim prstenom koji kao da je progorevao rupu u mom džepu. Te iste većeri, u našem omiljenom italijanskom restoranu, kleknuo sam na kolena i pitao Džen da se uda za mene. Nakon manje od godinu dana, venčali smo se u Central parku, okruženi porodicom i prijateljima.

Kasnije te noći, plesali smo svoj prvi ples kao muž i žena, dok nam je serenadu “I'm in the mood for love” pevao moj otac svirajući na harmonici.

Pet meseci kasnije, Džen je dobila dijagnozu raka dojke. Kao da je juče bilo, svega se sećam... Dženinog glasa i potpune umrtvljenosti koja me je ophrvala. To osećanje me nikad nije napustilo. Takođe, nikad neću zaboraviti kako smo se gledali u oči i držeći se za ruke ponavljali “Zajedno smo. S nama će sve biti u redu”.

Svaki novi izazov nas je sve više zbližavao. Reči su postale manje važne. Jedne noći, upravo sam smestio Džen u bolnicu, jer je njen bol bio nepodnošljiv. Uhvatila me je za ruku i suznim očima izgovorila “Moraš da me gledaš u oči. To je jedini način na koji mogu da izađem na kraj s ovim bolom”. Voleli smo jedno drugo svakim delićem svoje duše.

Džen me je naučila da volim, da slušam, da dajem, da verujem u druge, ali i sebe samog. Nikad u svom životu nisam bio srećniji kao u tom periodu.

Prolazeći kroz našu bitku, imali smo sreće da nađemo jaku grupu za podršku, ali nas je i dalje mučilo to što drugi ljudi nisu mogli da shvate naš život po principu dan-za-dan i poteškoće s kojima smo se stalno suočavali.

Četiri pune godine Džen je bila u neprestanim bolovima od neželjenih dejstava tretmana i lekova. S 39 godina, počela je da koristi hodalicu i bila je potpuno iscrpljena od toga što je stalno morala da bude svesena svake kvržice i svake modrice na svom telu. Odlasci u bolnicu na duže od deset dana bili su uobičajena stvar. Potreba za čestim posetama lekara uvela nas je u rat sa firmama za zdravstveno osiguranje. Strah, teskoba i brige nisu prestajali.

Nažalost, većina ljudi ne želi da čuje ovu stranu realnosti, tako da smo u pojedinim momentima osećali kako sva podrška koju smo na početku imali, polako počinje da klizi. Jedino ko može da razume ovakav jedan gubitak su pacijenti koji su sami preživeli rak i oni koji su brinuli o njima.

Drugi ljudi podrazumevaju da vam od tretmana bude bolje, sve ponovo bude u redu, da se život vraća “u normalu”. Međutim u carstvu raka ne postoji normalnost kao kategorija. Oni koji preživljavaju rak moraju neprestano da razvijaju novi osećaj za normalno, ponekad na dnevnoj bazi. Kako drugi da razumeju s čime mi moramo da se nosimo svaki dan?

Moje fotografije pokazuju tu svakodnevnicu. One su tu da tumoru daju ljudsko obličje, na licu moje žene. One prikazuju izazov, poteškoće, strah, tugu i usamljenost s kojima smo se mi suočili, s čime se Dženifer suočila, boreći se sa ovom bolešću. Navažnije od svega, one prikazuju našu ljubav. Ove fotografije nas ne definišu kao par, ali one su “mi”.

O raku se može ćuti svakog dana u vestima. Možda će zahvaljujući ovim fotografijama neki pacijent, kada ga budu pitali kako je, pored slušanja dobiti i odgovor ispunjen saznanjem, empatijom, dubljim razumevanjem, iskrenom brigom i brižnošću koja dolazi od srca.

- Volite svaki delić ljudi u svom životu – Dženifer Merendino.

Svoju priču Anđelo Merendino izdao je kao elektronsku knjigu za iPad i u PDF formatu za kompjuter. Možete da kupite i skinete kopiju sa sajta My Wife's Fight With Breast Cancer.

- 50 odsto neto dobiti od prodaje ove knjige biće donirano neprofitnoj organizaciji The Love You Share, koju sam pokrenuo u spomen na Dženifer, vođen idejom da pomognem ženama koje primaju tretman za rak dojke - poručuje Anđelo.

(Telegraf.rs / Anđelo Merendino)