Nakon prvog seksa mu je rekla da će oslepeti! Nije očekivala ovakvu reakciju... (FOTO) (VIDEO)

Njujorčanka Nikol Kir (37) nedavno je objavila memoare pod nazivom 'Now I See You' (“Sad te vidim”), koji su pobrali niz pozitivnih reakcija u Americi i šire. Nekada je bila glumica, a danas piše za najuglednije američke listove. Ovih dana je za “New York Times” napisala svoju intimnu ispovest o gubitku vida zbog neizlečive bolesti i kako je taj telesni hendikep uticao na njen život.

Ovo je njena priča:

Preporučujemo

“Nema dobrog načina da priznaš svom novom dečku da postaješ slepa. Ja sam odabrala najbolju od groznih opcija: vest sam mu obznanila nakon što smo prvi put spavali i ispalo je da da je to bio najbolji način.

Dejvid je tada imao 22 godine, bio je pisac na početku karijere i znala sam da će mu, ako mu svoju situaciju predstavim poetski, to biti neodoljivo, barem na narativnom nivou. I tako, ležala sam pored njega u mraku i ispričala mu sve u obliku tužne priče.

Prvo sam mu rekla kako sam pre tri godine, kada sam imala 19, shvatila da noću više ne mogu da vidim zvezde na nebu. Taj detalj je samo naoko bio beznačajan, ali ispostavilo se da je bio prvi simptom neizlečive degenerativne retinalne bolesti. Lekar mi je rekao da ću postepeno izgubiti vid tokom sledećih 10-15 godina - prvo noćni, zatim periferni, a kasnije i središnji vid.

Priču sam završila optimistično: gubitak vida, rekla sam mu, naučio me je kako zaista da gledam na svet. Planirala sam da oslepim uz veliki prasak, a ne cmizdreći. Imala sam ideju da tokom sledećih desetak godina vidim i uradim više nego što prosečan čovek uspe tokom celog života.

Sve je to bilo istina, ali je sam Dejvid postao je deo priče. Lepši deo.

Foto: Facebook/Nicole C. Kear

Bili smo još uvek sveže zaljubljeni, a ja sam bila nervozna, jer nisam znala kako će on reagovati na vest koju sam mu saopštila. No, njegov je odgovor bio poetski baš kao i moja priča. Sledeći put kad smo se videli, imao je moje ime istetovirano na svojoj ruci. Šest pisanih slova trajno urezanih u kožu. Dok sam se divila njegovoj tetovaži, on mi je govorio kako sam mu ja osvetlila njegovu tamu i da on isto namerava da uradi za mene. Bez obzira što se dogodilo, rekao je, suočićemo se sa svim zajedno. Bio je totalno zagrejan.

Dejvida sam upoznala tokom zadnjeg semestra na fakultetu, oboje smo studirali engleski i teatrologiju. Sviđalo mi se što je pametan, ali ne i pretenciozan, zabavan, ali nikad zao. Bio je vrlo iskren, toliko različit od mog sopstvenog oslanjanja na šarm i okolišanje. Imao je tu jednu čvrstoću zbog koje sam se, prvi put otkad su mi postavili dijagnozu, osećala sigurno.

Tamo gde je Dejvid bio jak, ja sam bila slaba. Gde je on bio ograničen, ja sam bila potpuno slobodna. Uspevala sam da ga zasmejem i navodila ga da čini stvari kojih se plašio, na primer selidba u Los Anđeles. Bio je dečko iz gradića na Jugu, koji je oduvek sanjao o životu u Kaliforniji, ali nikada se nije usudio tamo da ode, sve dok ga ja nisam povela sa sobom.

U Los Anđelesu, Dejvid mi je pomogao sa glumačkim audicijama, a ja sam sređivala njegove rukopise. Vikendima bismo spustili krov njegovog automobila i uz glasnu muziku vozili bismo se autoputem s pogledom na okean. Zlatna brda s druge strane činila su se poput leđa usnulih lavova, oboje smo to mislili. Dejvid bi vozio satima, upravljač je držao samo jednom rukom jer druga je uvek bila kod mene.

Naš zajednički život bio je velika romansa, a moje nadolazeće slepilo više je bilo blagoslov nego prokletstvo, jer nas je podsticalo da živimo brže. Slepoća je bila poetska, jer još uvek nije bila nastupila. Apstraktno govoreći, slepilo je epska, plemenita i jednostavna, no u realnosti je potpuno druga priča.

Zapravo je mučna, iscrpljujuća i teška. Promeni vas na razne načine iznenađujuće, neke pozitivne, neke ne baš pozitivne. Dobrim delom podseća na brak.

Foto: Facebook/Nicole C. Kear

Deset godina nakon što je Dejvid moje ime istetovirao na svoju ruku, naša se priča pomalo počela pretvarati iz tužne ljubavne u jednu od kratkih priča Rejmonda Karvera, osuđena na propast. Deset godina nakon početka naše priče, za svoj 33. rođendan ostala sam sama: jecala sam sedeći na stepeništu u Bruklinu.

Odustala sam od glumačke karijere, jer više nisam mogla da se krećem po mračnim binama. Preselili smo se nazad u moj rodni Bruklin, jer više nisam mogla ni da vozim kola. Venčali smo se, rodio nam se sin, duga, vitka beba s velikim očima.

Bila sam van sebe što sam uopšte mogla razabirati takve detalje, pucala sam od sreće što mogu videti obraščiće i napućene usne svoje novorođene ćerke, koju smo dobili dve godine kasnije. Gledala sam kako im oči postaju sve više plave, oblila me zahvalnost što mogu videti sve te promene. Istovremeno, obuzimao me je užasan strah.

Foto: Facebook/Nicole C. Kear

Kada nam se rodila ćerka, navršilo se deset godina otkad mi je postavljena dijagnoza, a već dotad sam izgubila dovoljno vida da me i zakonski proglase slepom. Stalno sam se sudarala s ljudima i predmetima: stubovima, hidrantima, otvorenim fiokama. Imala sam katarakte zbog kojih više nisam mogla da ispunjavam formulare, a ni da ih čitam.

Toliko sam bila zaokupljena iskorišćavanjem sopstvenog vida, da se nisam stigla pripremiti za njegov gubitak. Nikada o svojoj bolesti nisam razgovarala ni sa kim, čak ni sa nekolicinom ljudi koji su znali u kakvoj sam situaciji.

Skrivanje slepila bilo je strašno. Bilo me strah da ću dečja kolica odgurati pravo u šaht ili da ću izgubiti decu na igralištu, jeza me hvatala od spoznaje da im možda više nikada neću videti lica.

I moje samopouzdanje je palo, takođe. Prestala sam da nosim štikle jer sam jednom pala u njima, odustala sam od korišćenja olovke za oči jer više nisam bila u stanju da povuče ravnu liniju, prestala sam i čitam. Imala sam osećaj da ne gubim samo vid, nego i samu suštinu koja me čini onome što jesam.

S obzirom da drugih pomagala nisam imala, sav je teret pao na Dejvida, koji se pretvorio u moje oči. Sve to, uz klasične teškoće u vaspitavanju dvoje dece, počelo je da deluje korozivno naš brak.

Na moj 33. rođendan, Dejvid i ja smo platili dadilju i planirali da idemo napolje na večeru s prijateljima. Sat vremena sam provela sa lupom u ruci pokušavajući da se našminkam da bi Dejvid nakon svega primetio kako sam šminku nanela neravnomerno. Za rođendan mi je poklonio knjigu, koju slepa nisam mogla pročitati.

Dok smo hodali prema restoranu, otpočeli smo staru priču o tome hoćemo li ili nećemo imati i treće dete. Ja sam bila za, ali sam bila i prestravljena od mogućnosti da o detetu zbog slepila neću moći da se brinem. David je rekao da je on za ono što ja budem odlučila, ali nije video način na koji bismo treće dete mogli sebi da priuštimo, jer su naši resursi - novac, vreme i da, vid - već bili znatno ograničeni.

Foto-ilustracija: Profimedia

Pola puta do restorana, naša se diskusija pretvorila u svađu, a sve se završilo tako što se David pokupio i rekao mi da na večeru odem sama. Ja sam samo stala kod najbližeg stepeništa, sela i počela da jecam.

Nije da sam bila bespomoćna, mogla sam ja sama da se vratim kući, ali nisam mogla na večeru idem bez njega. Vid mi nije bio dovoljno dobar da uočim svoje prijatelje ili da čitam ponudu na meniju. Bio mi je neophodan Dejvid, ali on je bio ljut, a ja sam bila besna na njega što je ljut.

Setila sam se kako sam mu rekla da ću oslepeti uz veliki prasak, a ne cmizdreći i kako mi je on obećao da ćemo kroz sve proći zajedno, u tami i u svetlu. Činilo se da smo oboje pogrešili.

Foto: Telegraf

Nekoliko minuta kasnije, čula sam Dejvidove velike smeđe cipele, iste one o koje sam se uvek spoticala kada bi ih ostavio pored vrata.

- Ne možeš samo tako da me ostaviš. Trebaš mi - rekla sam mu.

- Znam - odgovorio je.

- Ne mogu to da podnesem - kazala sam.

- Ni ja - rekao je.

Zatim me je uhvatio za ruku i rekao da ćemo smisliti nešto.

Danas još uvek smišljamo. Kada pomalo gubite nešto što se čini nenadoknadljivo, neprestano se prilagođavate tom gubitku. Čim nađete neki balans, nešto se pomeri i morate da kalibrišete.

Foto: Freeimages/juliaf

Nedugo nakon mog rođendana, nazvala sam Komisiju za slepe države Njujork, u kojoj su me naučili kako da koristim beli štap i adaptivnu tehnologiju. Dobila sam lupu, pa više nisam morala stalno zivkati Dejvida da deci da pravu dozu leka ili da podesi temperaturu. Uspela sam da pročitam onu rođendansku knjigu zahvaljujući e-readeru koji mi je Dejvid poklonio za Božić.

Povratila sam mnoge sposobnosti bez kojih sam bila ostala i počela sam da se mirim sa onim stvarima bez kojih sam trajno morala ostati. Godinu dana kasnije, Dejvid me je izveo na večeru i rekao da ima nešto važno da mi kaže. Lice mu je bilo maglovito pored sveće, ali mogla sam razabrati da se nasmešio.

- Mislim da bi trebalo da imamo još jedno dete - rekao je.

Ja sam trepnula: “Ali,...”

David me uhvatio za ruku i prekinuo: “Smislićemo nešto.”

Foto: Facebook/Nicole C. Kear

Govorio je tonom koji je odavao istu onu sigurnost koja ga je navela da istetovira moje ime na svoju ruku. Njegova je vera rodila veru u meni. Dobićemo još jedno dete, biće teško i spektakularno, ali kroz sve ćemo proći zajedno.

Zajedno i u trenucima kada naša priča bude ulazila u fazu tužne ljubavne i kratke Karverove. Zajedno u velikim i mučnim trenucima. Kakva god da naša priča bila - poetska, prozaična ili nešto između - biće to naša zajednička priča koju ćemo deliti.”

(Telegraf.rs / Jutarnji)