Kako upoznati partnera u Beogradu, kad si razvedena mama i imaš 44 godine?

Ovo je ispovest jedne razvedene mame, koja je svojim rečima zapalila region pre godinu dana, a mi vam je danas prenosimo u celosti:

Preporučujemo

Poznanstva po preporuci su pakao za sve i kao takva rado ih izbegavam. Mesta za upoznavanje su različita, od kafića preko šetnje na keju, online dating-a, čekanja dece pred školom, pijace, a sve u cilju pronalaženja "Onog za kog znam da postoji tamo negde".

Idem hrabro. Razočarenja su očekivana, ali me neće pokolebati. Znam i da on mene traži i da ćemo se kad-tad naći.

S obzirom na to da bih volela da to bude pre stračkog doma….evo šta je sprovedeno istraživanje pokazalo.

Ne bih da se bilo ko naljuti, jesu u pitanju realni ljudi, ali ovde će biti pomenuti samo kao tipovi slobodnih muškaraca.

A

Deluje pristojno, dok ispred škole čekamo decu. Iz kratke neobavezne priče saznajem da je razveden, da ima svoju uspešnu firmu. Rekla bih da je vrlo kulturan i ljubazan. Nervozno gleda na sat, još nervoznije dočekuje sina željnog tatine ljubavi i pažnje. Odlaze brzo i bez pozdrava, udubljeni u svoju priču. Deca se poznaju iz škole i sutradan mi ćerka donosi vizikartu, kaže, od Markovog tate. Hm… Bavimo se sličnim delatnostima i pomišljam da mu treba konsalting u vezi posla.

Pozovem, a gospodin se histerično javlja na telefon, slušam kako šleper stoji na jednoj granici, sanitarni pregled na drugoj kasni, ma u redu je, razumem ga. Konačno dođem na red, predstavljam se, a on me pita ko sam? Pa ti si meni poslao vizitkartu da se javim!! Aaa, mislio sam da si ti ona mama što radi masaže po kućama blablabla. E nisam ta pa ako nemaš ništa protiv odoh da raširim veš. Razmišljam da li me loži ili stvarno nema pojma. Pri sledećem susretu ispred škole pita me da li radim pedikir… Promašen slučaj. A baš je delovao pristojno.

Upoznajemo se kod zubara, ono, chat za ubijanje nervoze u stomaku. Oženio se Beograđankom, brak je prsao pre detetovog prvog rođendana, sad vozi kamion po Evropi pa eto svratio kod zubara kad je već tu. Pa ok, svaki pošten posao je za ljude, kapiram da mu nije lako. Posle 10 minuta priče ponaša se kao da se znamo bar pola veka. I to je ok, pomišljam da je uzrok nervoza sve dok me ne pita da li imam da mu dam 50 eura do ponedeljka. Druže, pa zar ja? Za 2 dcl krvi bi se joše nekako i dogovorili, ali pare… nemam. Istrčava iz čekaonice, a ja se pitam da li kamion za krstarenje Evropom uopšte postoji osim u njegovoj mašti.

C

Online dating. Svi to rade pa što ne bih i ja probala? Drugarica mi otvara nalog na sajtu za upoznavanje i tako sve počinje. Obzirom da imam mentalni feler da u svima vidim nešto dobro, tako i ljude koji me startuju doživljavam kao ravne sebi. Sami smo, opterećeni svakodnevicom, zašto ne bi nekad popili kafu ili prošetali? E tu počinje agonija… Sistemski, svi se ponašaju slično, posle prvih par rečenica prelaze na konkretne ponude. Moram da napomenem da su svi izabrali status slobodni, ni u braku ni u vezi, što će kasnije biti bitan podatak.

C1

Nikad se nije ženio. Živi sa roditeljiima, rane četrdesete, zaposlen u državnom preduzeću, na slikama fino izgleda. Komunikacija na čatu beskrajno dugo traje. Pozovem ga na kafu, pa jao, pa kako ću, pa kad ću, pa pevam u crkvenom horu, a imamo petosatnu probu, pa imam kurs, pa idem da tetki odnesem lek… U redu je, samo ti furaj, a ja odoh dalje.

C2

Biznismen. Kasne tridesete. Na svim priloženim fotografijama u odelu, cipelama, doteran kao za snimanje naslovnice časopisa za tetke mojih godina. Posle prvih par minuta traži moj broj telefona i odmah zove. Objašnjava kako je u hotelu XY i kako očekuje da za 15 minuta budem u njegovoj sobi. Svaki pokušaj da ga prekinem u izlaganju kako da se našminkam i kakve štikle da obujem je besmislen. Jedino što mogu je da u pomoć pozovem Tutu. Tu tu tu tu… od mene tu predstavu nećeš doživeti.

C3

Jak na rečima. Jake četrdesete. Ti si divna, sjajna, bajna, podsećaš na moju devojku sa faksa… ma ok. Daj broj telefona, dam broj telefona. Kreće pakao. Poruke na Viber stižu po 32 u minuti. Šta radiš, šta imaš na sebi, kakve muškarce voliš…..? Telefon se usijava, a moje strpljenje skraćuje. Izvini, ne mogu da se dopisujem, a i da mogu neću. Hoćeš na kafu? Tu se on doseti Tute… Kosmička ravnoteža.

C4

Mučenik. Srednje četrdesete, razvod ga je pokidao i emotivno i finansijski. Žena, ta ljuta guja (n redova o ex gospođi) je odvezla njihov auto, deca su sa njom, žive u stanu koji je on kupio na kredit. Radi dva posla izmedju 14 i 16 sati svakodnevno kako bi namirio rate za kredite onoga što gospođa Guja zlorabi. Mislim, hteo bi on svašta, baš mu se sviđam, ali nema kad. Rođeni, meni te je žao, ali nemam pojma šta ćeš ti ovde? Tu postajemo najbolji ortaci… otvara svoje ranjeno srce, kako su ga svi napustili, kako samo radi i radi i radi i misli da će da ga infarkt opali. Vidim ja, nema tu mesta ni za njega, a još manje za mene, jedino za neku brkatu sestru sa Koronarnog iz Gradske bolnice.

C5

Sve idealno. Komunikacija fantastična, jedno počne rečenicu, drugo je završi. Ono što zovu hemija susreta iskri u vazduhu, hormoni počinju da rade još pri prvom susretu. I pri drugom, a pri trećem računam… nismo deca, valjda ćemo oboje da uživamo. Ok, idemo do kola, a tamo sledi pfffffffff. Na pola pete decenije on i dalje ustvari živi sa mamom i tatom i sestrom i njeno troje dece i psom, pa baš nije u mogućnosti da me pozove kod sebe. Pa dobro, šta treba da uradimo? Eh, najbolje bi bilo ovde, u kolima. Alo bre, čoveče, dozovi se!!! Sve i da hoću, ne mogu, em je Yugo, em ću da se ušinem pa me ni vatrogasci neće izbaviti. Ono što je do tad zvučalo idealno menja boju i tonalitet. Pa šta ti zamišljaš, pa svaka hoće samo ti izvoljevaš… Gle čuda, sad ja moram da odnesem tetki lek, a ti ćeš morati da smiriš svoju situaciju sam osim ako u gepeku nemaš neku sitniju gospođu za hitne slučajeve.

C6

Umetnik. Sav lepršav, opušten do otkačen, sve mu je tralala. Ako bih kafu mogla ja da platim, možemo da je popijemo. Može. Ako bih mogla i cigare da mu kupim, svoje je ostavio na klaviru… već me hvata smeh. Kad uz kafu konstatuje kako mu krče creva, a roštilj je baš zamirisao… već počinjem da fantaziram da je sledeća tema neplaćeni račun za Internet. Sva sredstva je usmerio na izdavanje svoje prve knjge haiku poezije, a izdavač ga baš zeza. Hoću nešto da kažem, ali ne mogu da dodjem od reči, on recituje zanesenog pogleda ka zvezdama… a ja se pitam da li mi na čelu stoji neki gadan lepak.

C7

Urban lik. 40. Teretana ovo ono, bleja sa ortacima posle posla, pa ok, što ne bi prošetali pored reke ponekad ako smo već u istom kraju. Nalazimo se na dogovorenom mestu, šetamo, pričamo, opušteni skroz sve do momenta kad nam prilaze dve devojke od kojih mu ona ravna kao daska ne zvekne šljagu. Pa zar opet, đubre jedno, čim iz kuće izađem ti nađeš neku sisatu, pa jaoooooo!!! Sve se više pitam šta sa mnom nije u redu i kakvu poruku mi Univerzum šalje.

Godine.. oko 20. Petak veče, sa drugaricom se nalazim u jednoj od gradskih bašti, sa idejom da se ispričamo. Za stolom do nas sede dva muškarca čije godine kad se saberu još nisu moje 44. Jel može upaljač, izvoli. Oh kakva greška! Mladić se već zarotirao ka našem stolu (čitaj, ka mojim kolenima). Nas dve pokušavamo da nastavimo priču, a momak kreće da trabunja kako imam lepe gležnjeve (!), kako celog života mašta o ženi kao što sam ja, kako je moje poprsje ono što sanja… Dušo, kad sam htela dete rodila sam ga, hajde se sad lepo vrati tamo odakle si došao, hrišćanski mirnim glasom mu saopštavam.

Ne! Tu momak kreće sa deklemovanjem onoga što je naučio iz poučnih filmova bez hepienda, prezentujući zašto je baš on Bogom dat da me prosvetli na temu seksa. Mit da je svaka žena mojih godina željna baš njega i ovaj put je aktuelan. Kroz glavu mi prolazi ideja da ga isprskam dezodoransom direktno u oči, da mu se zamagle moja krofnasta kolena, ali razmišljam o posledicama i sekundi koja nas deli od kafanske tuče iz kaubojskih filmova, kad bije ko koga dohvati, a da ne zna zašto, ali eto svi u kafani se biju. Najzavodljivijim glasom mu objašnjavam kako smo lezbejke, dok lagano dodirujem ruku svoje prijateljice koja se guši od suzbijenog smeha. Pre kraja moje rečenice njegova stolica je prazna. Jupi, sad možemo na miru da pričamo čim Marija prestane da plače od smeha.

E

E, vreme je da pomenemo i gospodina u ranim pedesetim, kog od savršenstva deli samo činjenica da je malo oženjen. Po njegovoj samouverenoj priči to ne treba da me brine. Njegova gospođa je vrlo tolerantna prema njegovim švrljanjima. Predlažem da i nju povedemo na kafu, možda me nauči kako se žmuri kroz otvorene oči. Naravno, od njega više ni pisma ni razglednice.

Sve sam bliža ideji da će svet uskoro da propadne. Kad dođu mali zeleni iz druge galaksije, pokrenuću novo istraživanje, ukoliko me do tada ne nađe "Onaj sa kojim se uporno promašujem", a onda ćemo da brčkamo artritične zglobove u toploj banjskoj vodi i smejemo se nekim novim četrdesetogodišnjacima koje tek treba da prođu našim putem.

(Telegraf.rs/Sanja/Udruženje Tata)