Tiraspolj, vojni punkt i apsolutno ignorisanje onog preko granice: Debeli luta i piše iz Moldavije

Posle priče iz Kišnjeva, evo se Debeli denuo i u Tiraspolju. Nisam imao mnogo provedenih sati u toj svojevrsnoj državi u državi. Pridnjestrovlje po onima tamo što žive, a Transnistrija po onima što ih smatraju svojom pokrajinom. Bio sam tamo dva dana kroz dva izleta bez spavanja.

Zašto? Prvo, otišao sam poslom, tj. zbog Crvene zvezde koja je gostovala Šerifu u okviru kvalifikacija za Ligu šampiona, pa mi je prvobitni zadatak bio da ispratim utakmicu, ne baš i da upoznam grad.

A drugo, imao sam utisak da i ti ljudi tamo nisu baš navikli na bilo kakav vid turizma.

Na kraju nisam ni upoznao Tiraspolj na onakav način kakav sam želeo, ali sam video toliko nekih detalja koji su za mene bili prilični šok kao kad uskočiš u hladnu reku Zetu negde u septembru.

Putem od Kišinjeva ka Tiraspolju, nastavio se drum koji nije rekonstruisan sigurno u poslednjih 30 godina. Većali smo, da li je to zbog toga što Moldavci generalno i nemaju dobru finansijsku situaciju ili im ta magistrala uopšte nije potrebna.

Retko smo gledali naselja tim glavnim putem, a nakon 45 minuta od glavnog grada Moldavije se ukazala granica. Usred države. Prvo kao neka vrsta carine, a onda i vojni punkt. Vojnici u uniformama naoružani.

Crveno-zelena zastava na vrhu graničnog prelaza i grb koji sam možda video samo u dokumentarcima po padu Berlina. Srp i čekić, komunizam "iz strong in dis van", pomislih.

Ulazi graničar i prvo pitanje za nas je glasilo - da li neko zna ruski? Pošto je dobio negativan odgovor, pokupio je pasoše i otišao u kućicu.

Pored nas se nije pravila kolona, ali svaki drugi auto je morao da otvori gepek. Tablice Pridnjestrovlja su se razlikovale od onih iz resta Moldavije, ali se čini da su odgovorna lica imala apsolutno isti kriterijum za sve - osim za nas.

Krenula je panika da ćemo da zakasnimo na konferenciju, a vreme je neumitno teklo. Pola sata, pa sat, na kraju i sat i po vremena čekanja na ne baš frekventnom punktu.

Vozač autobusa je izašao za vojnikom i otišao u njegovu kućicu. Tamo su se, očigledno, vodili neki pregovori, pa je šala nastala da ga sad tamo golicaju po tabanima ili nešto još gore. Nema šta čovek da prizna, mi smo došli poslom koji nije vezan za političku situaciju, niti nas mnogo interesuje gde je ljubav u državi pukla.

Znali smo priču - da oni u suštini nastavljaju da baštine ruski sistem, da je prilično veliki broj vojnika iz Rusije i stacioniran u Pridnjestrovlju, a da je situacija takva još od raspada SSSR-a.

Neće ljudi sa Moldavcima, i to je to. Imaju svoje i tako se i ponašaju.

Na kraju, nismo dobili pečat u pasošu, ali smo unutra zatekli jedan papirić koji je ličio na račun iz marketa. To je bila viza. Turistička viza za Pridnjestrovlje.

Vozač nam je objasnio da će svaki pređeni kilometar na teritoriji tog entiteta biti naplaćen pet evra. Sreća pa Tiraspolj nije daleko od granice, ali troškovi i ovako nisu išli na račun nas, putnika.

Čim nam je vozač pušten sa golicanja (dobro, ja zamišljam da se to tamo desilo), nastavili smo put ka odredištu i kompleksu fudbalskog kluba Šerif.

Put je odmah postao znatno bolji. Možemo reći, znatno pristojniji nego onaj pre granice. Ređali su se komunističke statue, neke vrste memorijalnih centara, a na ulazu u grad je i tenk sa vatrom koja gori ispred njega.

Kompleks sa više terena i jednim velikim stadionom se ukazao pred nama. Prelepo zdanje Šerifa i prilično moderna infrastruktura. Jedva sam čekao naredni dan da ponovo dođem tu i malo bolje uslikam i osetim atmosferu.

Na dan utakmice, niko nas nije opomenuo da drugari sa te strane ne primaju moldavske leije. Isključivo se rublje koriste i jedno veliko "njet" za svaku ostalu valutu, pa i za lei.

U svakom slučaju, domaćin je obezbedio vodu, a za sve ostalo smo morali da pričekamo povratak, jer se na stadion ništa drugo nije moglo ni uneti, što je i neka vrsta standarda za evropske utakmice.

Samo što nismo imali s čime da kupimo nešto na stadionu, a ne možemo da unesemo ono što smo poneli. Dobro, greške se takve dešavaju i što bi rekao jedan hrvatski kantautor: "Tko sam ja... Tko sam ja da im sudim", dobro, i ovo sam malo izmenio ali to sam ja, šta sad.

O utakmici ne bih trošio previše reči (naravno, nisam zadovoljan rezultatom), ali je na semaforu pisalo Crvena zvezda iz Srbije i Šerif iz Tiraspolja. Čak ni tu nisu želeli da se vidi Moldavija, iako su zvanično pod tom zastavom ušli u takmičenje.

Živim da vidim nešto novo, a ovo je zapravo reper za nešto novo. Drugačiji vid kulture usred Evrope, nešto što odskače od nekih naših standarda.

Na povratku u Kišinjev, nismo imali problema. Pustili su nas odmah. A i autobus nam je bio zlatne boje, kako da nas ne prepoznaju.

Nije mnogo od mene za Tiraspolj, ali više i nemam da vam dam. Sledeća stanica - Rumunija! Nije Bukurešt, a nije ni Temišvar, već jedan grad iz srca države. Drakula, bajo moj. O tom - potom.

Pratite Fejsbuk stranicu Debeli luta i piše, tamo uvek ima nešto za nekoga.

(Telegraf.rs)