Moldavija, zemlja niskih cena i nevidljive domaće hrane: Kišinjev i naše velikopopovićko pleme

Foto: Miloš Bećagović

Kada su mi rekli da poslom moram do Moldavije, pomislio sam: "Šta ću ja, dođavola, tamo?".

Preporučujemo

Uvek prokazana Moldavija, slepo crevo Evrope, nit' tamo, nit' ovamo. A onda sam polako počeo da se radujem tom putu i destinaciji. Odmah sam to u glavi svrstao kao egzotični turizam, jer ko bi otišao tamo ako nije entuzijasta ili ima nekoga posla ili mu je tetka Moldavka.

Čitav put od Beograda do Kišinjeva je kao da putujete Vojvodinom u beskonačnost. Čak i taj potez kroz Rumuniju gde idete uz obronke planina podseća na Frušku goru.

O Rumuniji drugom prilikom, sada nam je Moldavija epicentar priče. Došli smo do granice, znakovi kraj puta se nisu menjali. Sve je i dalje bilo na rumunskom, samo što se cesta promenila.

Sve je bilo na nižem standardu od Rumunije, infrastruktura je u baš lošem stanju. Mislio sam da ću, kada izađem iz autobusa na ulice Kišinjeva, da zadržim drhtavicu, da ću početi da mucam ili nešto slično. Tup-tup, tup-tup... Tup-tup, tup-tup... Još veći horor od starog novosadskog puta.

Interesantno je to što skoro na svakoj raskrsnici i skretištu za moldavska sela stoji krst ili Isus Hrist u nekoj vrsti kapele. Moldavci su definitivno pobožan narod, to se zaključuje već na pola sata od ulaska sa graničnog prelaza Leuseni.

Zgrade ni na pomolu. Ravnica, vinove loze i pšenična polja. Kako kad, vidite neka razbijena sela u daljini. Nakon sat vremena vožnje, ukazuju se velika zdanja na rubovima brda. Jasno se nazire Kišinjev.

Foto: Miloš Bećagović

Bili smo smešteni u jednom hotelu koji se nalazio na blagoj periferiji grada. Nismo znali kako se zove taj kraj, pa smo mu dali ime Velikopopovići, jer smo ispred smeštaja našli jedan pab gde služe pivo sa tim imenom.

Valuta je lei, ali nije onaj isti kao u Rumuniji. Moldavci primaju taj rumunski, dok njihova braća preko granice ni ne pomišljaju da odrade reciprocitet po tom pitanju.

Foto: Miloš Bećagović

Komunikacija sa lokalnim stanovništvom je noćna mora. Ne zato što nisu srdačni. I te kako su ljubazni i možete svakome da priđete na ulici sa pitanjem za neke smernice, samo što ćete jako retko da dobijete odgovor.

Skoro niko ne koristi engleski jezik. Niti ga razume. Kod nas, i automehaničar Mićko iz Surdulice će vas shvatiti šta mu govorite, ali ne zna da vam odgovori. Krenuće da radi nešto rukama kao Naruto.

Kod njih ni taj segment ne postoji, osim u nekim ekstremnim situacijama. Recepcionarka, za koju se odmah za obavezno uzima da vlada engleskim, nije znala da sastavi normalnu rečenicu.

Jedan konobar nam je bio oaza engleskog i komunikacije, upravo u onom lokalu gde smo pili Velikopopović pivo. Kažu, češko je, ali se puni u Moldaviji, pa ga i svojataju zbog toga.

Foto: Miloš Bećagović

Nismo odmah hteli da koristimo taksi, iako smo već u načelu shvatali da cena ne može biti velika. Odlučili smo da odemo javnim prevozom do centra Kišinjeva iz naših Velikopopovića.

Karta je koštala dva leija, što mu dođe otprilike nekih 12 dinara. Uredno je sve i nikakvih problema nema po tom pitanju. Samo što je kondukter još uvek na snazi. Provlači se po masi kao zmija.

Kako smo se približavali centru, tako je grad izgledao sve modernije. U jednom momentu smo shvatili da je Kišinjev sasvim jedan normalan i pristojan evropski grad.

Bulevar Stefan Cel Mare, koji se proteže kroz čitavu srž mesta, čini žilu kucavicu glavnog grada Moldavije. Tu se već ne oseća komunizam u toj meri koliko u Velikopopovićima.

Dva ogromna parka okružuju nacionalnu Skupštinu i to je jedan od segmenata gde im apsolutno pružam ruku. Čuvaju to lepo, nema jednog papirića i prilično su disciplinovani što se tiče higijene.

Čak ćete naići na neke elemente koji će vas dosta podsetiti na Beograd. Ulica koja ravno vodi iz parka ka donjoj strani grada ima jednu kaldrmu koja neodoljivo liči na Skadarliju, a i lokali sa strana su tu.

Foto: Miloš Bećagović

Ipak, ako bih imao zamerku, onda bi to bio izostanak nacionalne kuhinje. Nešto što uvek praktikujem kada dođem u stranu zemlju, jeste da jedem njihovu hranu.

Ušli smo u jedan lokal kišinjevske Skadarlije gde nas je konobar odmah opomenuo da ništa od specijaliteta koji su upisani u meniju nije dostupno. Nema. Tu su već cene nešto iznad njihove stvarnosti koja glasi - sve je prilično jeftino, pa čak i za nas.

Onako, maše rukama, pokušava da nam objasni zašto nema, ali naše razočarenje je već preveliko da bismo ulazili u dalje polemike. Na kraju, naručujemo picu. Kao deca na slavljima.

Znate ono kad odrasli znaju šta je dobro, naručuju sve neke opasne stvari, a vi ste u fazonu: "Picu i kolu". E, tako smo i mi. Samo zato što nismo imali drugog izbora.

Foto: Miloš Bećagović

Pre toga smo pitali već u dva lokala - isto nije bilo. Kao da su taman pre našeg dolaska sve te dobre stvari pojeli. A i to što smo želeli da naručimo od "domaće" hrane, možemo da naručimo u bilo kojoj zemlji.

Na nas osmoro - tri pice. Brzo je to otišlo, iako bi vam moje kolege rekle da je brzi nestanak hrane sa stola bio usko povezan sa mojom halapljivošću, ali to ne može biti istina. Ili može. U svakom slučaju, prošlo je, idemo dalje, moramo gledati budućnost.

Nakon toga, sledio je put ka smeštaju. Taksi je bio realna opcija... Samo u našim glavama. Nikako ne možete da dobijete taksi. Četiri puta smo se hvatali telefona kako bismo zvali sve moguće taksi službe, ali nijedna nema vozilo za vas.

Na kraju, vratili smo se ponovo trolom i, pošten da budem, nisam video nikada zgusnutiji red vožnje. Ta linija 22 koja vozi do naših Velikopopovića ide na svakih četiri do pet minuta i nema greške. Brza je i efikasna.

Foto: Miloš Bećagović

Drugog dana smo već otišli u potragu za suvenirima. Da mi je neko rekao da ću toliko da tražim magnete za frižider po glavnom gradu jedne evropske države, ne bih mu verovao. A nisam smeo da se vratim bez njih, jer bi mi naudili i ugrozili zdravlje prijatelji, porodica i kolege.

Menjačnice imate bukvalno na svakom ćošku, a kurs moldavskog leija se menja iz dana u dan. Pada i raste, ali nisu to neke drastične razlike. Gledajte da ih sve ponovo razmenite u evre kada se budete uputili izvan Moldavije.

Kafići su lepi, uvek puni, vrve od života, pa ga eto još jedan segment koji podseća na Beograd. Samo što mi je ostala jedna nedoumica u onom žamoru: Zbog čega većina ljudi priča ruskim jezikom kada Rumuni čine većinsko stanovništvo?

Znakovi i smernice su na rumunskom, imena i prezimena su rumunska, sve je na rumunskom, a ljudi i dalje pričaju na ruskom? Objasnili su mi kasnije da je to ostalo od sovjetskog vremena i da se nametnulo kao prvi izbor kod govora.

Konobarica mi je objasnila da je više do toga ko šta preferira i kako ti tvoj uži krug prijatelja "navlači".

Noć je i drugog dana pala, taman za po još jednu čašicu nečega, pa da se spava, jer pred nama je put za Tiraspolj, zvanično glavni grad pokrajine Transnistrije, a nezvanično glavni grad države Pridnestrovlje. Šta? Pitate se kako to?

Država u državi, entitet koji nije prihvaćen osim od nekih nepriznatih zemalja. Tako je. Tamo je sve drugačije od kišinjevske Moldavije. A i granice čuva vojska. Pišem o tome u nastavku. Do tada, pozdravlja vas Debeli.

Za još ovakvih priča, posetite Fejsbuk stranicu Debeli luta i piše.

(Telegraf.rs)