Ovo je najusamljenije mesto na svetu: Malo koji čuvar je uspeo da izdrži izolaciju u svetioniku

Printskrin: Youtube/ Scott Niska

Svetionik na Gornjem jezeru u SAD, koji je takođe stekao titulu najusamljenijeg mesta na svetu, vekovima je dovodio zaposlene u ozbiljne probleme, iako su obično proveli samo tri nedelje u njemu.

Preporučujemo

Daleko od svega

Gornje jezero je najveće od Velikih jezera na granici Sjedinjenih Država i Kanade.

Najpre je na njemu instaliran privremeni signalni sistem da bi se, između ostalog, ispitalo kakvu strukturu formacija može da podnese. Kasnije su se konstruktori obavezali da će sagraditi svetionik. Petogodišnji posao završen je 1883. godine, a objekat se i danas smatra velikim inženjerskim dostignućem.

Popravke su takođe bile potrebne svakog proleća da bi se sanirala šteta nastala usled oštećenja od leda i oluja. Svetionik se nalazi u blizini Kevinav polustrva, a najbliže kopno je ostrvo Manitou, udaljeno skoro 105 km od usamljenog tornja.

Teški uslovi

Samo su muškarci mogli da borave u svetioniku Stannard Rock, što je značilo da stražari nisu mogli da povedu porodice sa sobom. Pored spavaćih soba, u tornju od sedam spratova nalazile su se i kuhinja i čitaonica, ali to nikako nije moglo da nadoknadi nedostatak članova porodice.

Stražari su provodili slobodne sate igrajući karte i čitajući, ali dešavalo se da danima nisu progovorili jedni sa drugima. Retki su mogli da podnesu tako ekstremnu izolaciju, te su obično ostajali oko tri nedelje. Rekord drži Luis Vilks, koji je na lokaciji proveo 99 dana.

Ljudi koji su ovde radili pričali koliko je život u pomenutim uslovima težak; osim izolacije, i nepovoljni vremenski uslovi igrali važnu ulogu. Zbog ogromnih talasa, predmeti su padali sa polica, a tanjiri sa stolova.

Čuvari od decembra do marta nisu bili u svetioniku; vraćali su se na proleće, ali i tada se dešavalo da su ponekad morali da se probijaju kroz debele slojeve leda da bi stigli na posao.

Brod koji je dovozio čuvare svetionika teško je mogao da se izbori sa nagomilanim ledom, a jedne godine svetionik nije bio dostupan sve do juna.

Koliko je posao čuvara ovog svetionika bio težak govori i činjenica da je zbog nepovoljnih vremenskih uslova 1904. godine dostava hrane bila odložena za dve nedelje, a očajni izgladneli čuvari već su razmišljali o samoubistvu. Nažalost, nije izostala ni tragedija; juna 1961. godine došlo je do nesreće u kojoj su trojica čuvara povređena, a jedan je preminuo usled zadobijenih opekotina.

Godinu dana kasnije, 1962. godine, svetionik je automatizovan. Iako je zatvoren za javnost, i dalje igra važnu ulogu u navigaciji mornara.

(Telegraf.rs)