Nagorno-Karabah pre rata: Evo ko su bili turisti koje je zanimalo da posete ovu mračnu destinaciju

Regija Nagorno-Karabah u južnom Kavkazu predstavlja samoproglašenu nezavisnu republiku, koja je do danas ostala međunarodno nepriznata.

Do pre par meseci za jednog neustrašivog putnika bilo je posebno uzbudljivo biti na tako egzotičnom mestu, upravo zbog velikog broja podsetnika na mračnu istoriju ovog mesta i to ne samo u vidu dirljivih memorijalnih muzeja već i njegovih fizičkih ožiljaka.

Geografski i zakonski enklava Nagorno-Karabah je deo Azerbejdžana, ali je de facto i deo Jermenije otkako je pred kraj rata u Karabahu ova zemlja preuzela kontrolu nad čitavim regionom, plus "tampon zonom" oko ove regije.

Da sve bude još složenije, ova zemlja ima i drugačije ime u Jermeniji: Artsak. Ime Nagorno-Karabah, pod kojim je poznata u ostatku sveta, samo po sebi je zbunjujuća jezička mešavina različitih značenja - "nagorno" što na ruskom znači planinski, "kara" što na turskom znači crno, "bah" što na persijskom znači bašta.

Region je tradicionalno naseljen jermenskim stanovništvom. Iako su tokom postojanja SSSR Azerbejdžanci, odnosno Azeri takođe naseljavali ovu oblast, zbog sukoba u regionu većina ih je pobegla ili izbegla, ostavljajući tako regiju Jermenima.

Presudni koreni sukoba leže u podelama i prekrajanjima mapa koje potiču iz vremena kada su kavkaske zemlje postale deo SSSR-a. Očigledno je sam Staljin dao region Karabaha azerbejdžanskoj SSSR. Međutim, čak i pre raspada SSSR unutrašnje tenzije između različitih etničkih grupa su se zahuktavale posebno od 1987/88, pa nadalje dok nije počeo rat sveobuhvatnih razmera 1991. godine.

Rat je završen prekidom vatre tek 1994. godine, iz kojeg je kao pobednik izašla Jermenija, a Karabah "slobodan" i "nezavistan". Ovaj status, međutim, nikada nije bio zvaničan, a UN ga i dalje smatraju teritorijom Azerbejdžana. Dakle, osnovni sukob uvek je bio jako daleko od razrešenja što trenutno imamo prilike da vidimo.

Turizam u Nagorno-Karabahu?

Zbog rata ranih 90-ih ostali su mnogobrojni ožiljci na ovoj teritoriji, uključujući veliki broj nagaznih mina što ovu teritoriju nikada nije činilo bezbednom za istraživanje.

Oni koji su obišli ovaj region bili su upravo turisti koje vole nešto neobično, pomalo i opasno, poput Pripjata u Ukrajini. Iako je bilo mnogo napora da se ova regija otvori za konvencionalne turiste, Nagorno-Karabah oduvek je bio prilično mračna destinacija.

Takve turiste najviše je privlačio grad duhova Agdam, a mnogi su želeli da obiđu ovu atrakciju čitavog regiona. Uzele su ga jermenske snage 1993. godine i još uvek je pod jermenskom vojnom kontrolom iako se zapravo nalazi na nekadašnjoj teritoriji Azerbejdžana ležeći u "tampon zoni". Pretpostavlja se da je u njemu živelo oko 100.000 ljudi, te da je tada bio daleko veći od današnje prestonice regiona Stepanakerta.

S druge strane u Stepanakertu danas živi oko 50.000 stanovnika, a grad se predstavlja kao prestonica Nagorno-Karabaha. Međutim, kao klasična sovjetska provincija on nije mogao ništa više turistima da ponudi nego muzeje koji se osvrću upravo na sukob između Jermenije i Azerbejdžana.

Ali, u poslednjih nekoliko godina ono što je turiste oduševljavalo jeste da je grad u rekordnom roku bio rekonstruisan, pa se jedva moglo primećivati da je samo dve decenije pre toga bio poprište ratnih sukoba, te je imao dobre šanse da postane međunarodno priznat kao turistička destinacija.

Postoji i grad Šuši, čija je lokacija visoko u brdu s pogledom na ravnicu u kojoj leži Stepanakert. Upravo ovaj grad ima važan strateški položaj u aktuelnom ratu, budući da snage jermenske vojske odatle granatiraju susednu oblast.

Nažalost, tri popularna grada za ljubitelje mračnog turizma, ponovo su centar ratnih sukoba, što ovu oblast još jednom briše sa turističke mape.

(Telegraf.rs)