Posetila sam Rilski manastir zbog kog su mnogi poželeli da se zamonaše: Osetila sam neopisiv spokoj

Foto: Telegraf

Pričali su mi mnogi da su po odlasku u manastir Rila počeli razmišljati o zamonašenju. A mislim da sam ja to počela shvatati tek kad sam se i sama našla na ovom svetom mestu. Mir koji sam tamo osetila nisam sigurna da sam doživela igde drugde pre. I niko to ne može da objasni. Prosto se uhvatite da stojite na kaldrmi u krugu manastira koji izgleda kao utvrđenje i nije vam svejedno. Preplavi vas osećaj spokoja, i neke velike lakoće, i ne želite da vas to napusti.

Pored vas prolaze i drugi turisti, prolaze monasi, žubori rečica i teče ispod vaših nogu jer je ceo kompleks izgrađen na reci, zapljuskuje vas čist vazduh i nešto se promeni. Pronađete mir, koji se ne gubi evo ni tri nedelje nakon posete manastiru, najvećem i najpoznatijem u Bugarskoj. 

Smešten je u kanjonu planine Rila, na nadmorskoj visini od 1.147 metara i do njega vam od glavnog grada Sofije treba oko sat i po vremena autom. Ukoliko se odlučite da uspon biciklom, kao mnogi koje smo sretali usput, treba vam ipak nešto više vremena.

U visokom zdanju se nalazi veliki broj prostorija, pa je u njemu boravilo i do 300 monaha, a zanimljivo je da su u manastiru Rila utičište nalazili i bugarski velikani koji su bežali od neprijatelja.

Unutrašnjost crkve čuva dosta živopisnih fresaka i ikona, ali i zlatom okovan ikonostas (fotografisanje ikonostasa nije dozvoljeno).

Manastirski kompleks je proglašen nacionalnim istorijskim spomenikom 1976. a postao je deo UNESKO-ve Svetske baštine 1983. Od 1991. potpuno je pod upravom Svetog sinoda Bugarske pravoslavne crkve.

Čitav kompleks zaizima površinu od 8,8 km² i pravougaone je forme, koja okružuje centralno unutrašnje dvorište (3,2 km²), gde se nalazi Hreljova kula i glavna crkva.

Kako sam putovala sa grupom ljudi u kojoj nas je bilo osmoro, posmatrala sam ih kako jedno po jedno ostaju "zarobljeni" istim utiskom odmah po ulasku u dvorište. Čini mi se da je najčešća reč koja se ovde čuje "vau". Čućete je od Italijana, Nemaca, samih Bugara, nas Srba, Amerikanaca.  

Ulaz u kompleks je besplatan, jedino što se plaća su suveniri i nezaobilazne mekike sa kiselim mlekom od bivolice. U Rilskom manastiru je neka vrsta običaja da se nakon obilaska pojede ovaj specijalitet, koji se pravi u manastirskim prostorijama. Po izboru, možete sesti za jedan od drvenih stolova ili na mostić s pogledom na reku. I tu vam se opet javi taj osećaj, da ništa slađe u životu niste pojeli.

Od vodiča saznajem da je manastir značajan za Srbe, kao stari srpski prosvetiteljski centar, i u njemu je bilo mnogo srpskih knjiga i rukopisa. Kada su bugarski studenti 1899. godine istraživali pojedine bugarske dijalekte u Rilskom manastiru, popisali su sve vredne rukopise u manastirskoj biblioteci. Po spisku koji je objavio B. Canev u "Bugarskom pregledu", više od polovine njihovog broja (od 119) su bili na srpsko-slovenskom jeziku.

Bogata i burna istorija Rilskog manastira

Veruje se da je manastir osnovao pustinjak Sveti Jovan Rilski (Ivan Rilski), koji je od 930. godine živeo u pećini nedaleko od mesta sadašnjeg manastira, dok su njegovi učenici, koji su došli u planine da čuju njegovo učenje, kasnije ozidali manastir. Na mestu te pećine, njegovi učenici su prvo sagradili kapelu, koja je zatim postala crkvica posvećena Sv. Luki. Taj mali prostor, međutim, nije bio pogodan za manastir, pa je nađeno pogodno mesto za rastuće bratstvo, između dva vodotoka, reke Rile i potoka Drušljivice. Bilo je to u 10. veku. Manastir je bio skromno opremljen i životario je, iako manastirski zemljišni posed beše ogroman i plodan. Monah Neofit Rilski nazvao je predeo oko manastira "Velika rilska pustinja".

Ne zna se zašto je manastir iznova podignut, u vreme srpske dominacije tim prostorom. Navodno je to bilo zbog velike lavine koja je uništila svetinju. Rilski manastir je ponovo izgradio na sadašnjem mestu 1335. godine, lokalni velmoža Srbin, protosevast Hrelja Ohmućević (poznat iz narodnih pesama kao Relja Krilatica ili Relja od Pazara), jedan od vojnih zapovednika cara Dušana.

Najstarije građevine manastira datiraju iz 14. veka, Hreljina kula i mala crkva do nje. Episkopski tron i bogato izrezbarena vrata manastira takođe pripadaju tom vremenu. Dolazak Turaka krajem 14. veka pratila su brojna haranja i uništavanja manastira sredinom 15. veka. Tako su Turci 1395. godine manastir do temelja uništili i opljačkali, a ostali su celi, neoštećeni samo crkva i četvorougaona kula.

Manastir je zapusteo i prošlo je više decenija, dok nisu putujući monasi tu zastali i opravili ga. Izgrađen je zid oko crkve i pirga, i obnovljeno levo krilo konaka. Rilski manastir su ponovo izgradila tri brata iz oblasti Ćustendila, koji su preneli i mošti Jovana Rilskog, iz Trnova u manastir. To je urađeno po zapovesti sultana, Mehmeda drugog Osvajača, a zaslugom udove Murata drugog, sultanije Mare Branković, 1470. godine. U jednom krilu konaka manastirskog nalazio se paraklis Svetog Save. Manastir je oživeo i postao stecište "Božijih ugodnika" i bolnih; mesto hodočašća pravoslavnih vernika, sa svih strana.

Kako je manastir i dalje bio više puta poharan i pljačkan, podignut je 1833. godine, masivni visoki zid oko kompleksa, tako da je više ličio na tvrđavu. Po Konstantinu Jirečeku, manastir sa svim svojim zgradama, bio je najveća građevina na celom Balkanu. Manastir je imao svoje metohe u Nišu i Pirotu.

Za vreme bugarskog nacionalnog preporoda (18-19. vek), uništila ga je vatra 1833. godine, pa je ponovo obnovljen između 1834. i 1862. uz pomoć bogatih Bugara iz čitave zemlje.

Muzej Rilskog manastira je posebno čuven po Rafailovom krstu, drvenom krstu napravljenom od jednog komada drveta (81 h 43 cm). Istesao ka je kaluđer Rafail, koristeći fine alate za rezanje i uveličavajuće staklo da bi izgravirao 104 religiozna prizora i 650 minijaturnih figura. Rad na ovom remek delu trajao je najmanje 12 godina, pre nego što je završen 1802, kada je kaluđer izgubio vid.

(Telegraf.rs)