Nada iz Kragujevca planinari već 22 godine: Srpske planine su najlepše, ali dve nemaju konkurenciju

Da ništa nije prepreka kada se nešto voli, dokaz je i jedna Kragujevčanka. Iako je već 4 godine u penziji, Nada Stojčević ne samo da je radno aktivna u porodici, posebno na radost njenih unučadi, već i sa planinarskim društvom čiji je član, upoznaje mnoge lepote i znamenitosti Srbije.

I ne samo to. Ona ima i mnoga druga interesovanja. Član je grupe pojaca u Sabornoj crkvi u Kragujevcu, a aktivno uči i grčki jezik.

Iako je želja prema različitim fizičkim aktivnostima postojala u njenom životu od malih nogu, ljubav prema planinarenju je u Nadinom slučaju došla kasnije.

- Svi se rađamo sa nekim talentom ili interesovanjem za nešto - kaže Nada Stojčević za Telegraf. - Od malena sam volela razne fizičke aktivnosti kojima sam se bavila iz hobija. Kasnije sam sa suprugom puno putovala po inostranstvu. Zatvaranjem granica ratnih 90-ih godina, a na poziv školske drugarice, postala sam član Planinarskog društva "Žeželj" 1999.godine.

Smatra da je to bila velika prekretnica u životu, jer je pronašla sebe u planinarskim akcijama i počela da upoznaje lepote i znamenitosti naše zemlje.

- Do danas sam obišla sve naše poznate planine, ali sam bila i na manje poznatim koje nimalo ne zaostaju po svojoj lepoti i koje su meni posebno drage zbog svoje autentičnosti – komentariše Nada.

U Srbiji ima mnogo lepih mesta

Mnoge planine je Nada do sada posetila. I one svima znane, ali i one za koje su čuli samo istinski ljubitelji prirode.

- Dugo godina je Tara za mene najomiljenija planina zbog bogatstva šuma, prelepih livadskih i šumskih staza, vidikovaca, jezera, reke Drine, mnoštva bilja... Njoj se u poslednjih par godina pridružio Zlatar koji sam prepešačila u raznim pravcima, boraveći na letnjem odmoru - deli sagovornica Telegrafa svoje planinarske impresije o planinskim lepoticama Srbije.

Urbanizacija, kaže, još uvek nije uspela da oskrnavi prirodu na tim dvema planinama. Upravo zato Nada i smatra da je boravak na Tari i Zlataru dobar izbor, najpre jer se tamo još može uživati u zelenilu, bogatstvu voda, čistom vazduhu i tradicionalnoj hrani.

Kako već ima sasvim dovoljno planinarskog iskustva, zanimalo nas je da li postoji neka posebna situacija u kojoj se našla tokom uspona na neku od planina. Uverava nas da baš svaku planinarsku akciju obeleži neka zgoda, koja se kasnije među planinarima dugo prepričava.

- Planinari su ljudi dobre volje i raspoloženja, uvek spremni za šalu i smeh. Nesebični su u pružanju pomoći na teškom terenu, gromoglasni u pevanju, neustrašivi i kad zalutaju, a darežljivi u deljenju hrane i, naravno nestrpljivi u iščekivanju sledećeg putovanja - kaže Nada.

Nebriga ljudi je uočljiva na mnogim stazama

Da bi priroda mogla da opstane, neophodno je da ljudi brinu o njoj. Nažalost, mnogi nisu toga svesni. Zato često možemo da vidimo i vrlo neprijatne scene na nekim odredištima.

Iako je Nada imala prilike da upozna mnoge prirodne lepote i bogatstva naše zemlje, kojima je, kako kaže bila očarana, postoji nešto što joj, kao istinskom ljubitelju prirode, smeta:

- Ono što često ostavlja tužan utisak je nebriga stanovništva oko očuvanja Bogom danog ambijenta za život. Gde su naselja, tu su i divlje deponije, plastika po drveću i u potočićima, nekontrolisana seča stabala...

Planinarska društva povremeno organizuju akcije čišćenja i uređenja pešačkih staza i terena, rečnih korita, kao i akcije pošumljavanja, ali to nije dovoljno. Razviti svest naroda o neophodnosti očuvanja čiste prirode je malo teži zadatak, ali ostvariv. 

Boravak u prirodi može da bude višestruko koristan. Samo bi se trebalo njoj okrenuti kad god je to moguće. Naša sagovornica je pravi primer za to da ne postoje nikakve prepreke, ako nešto želimo da radimo.

- Životna iskustva mnogih svedoče o benefitima koje priroda daje onima, koji je poštuju i čuvaju. Poznata su isceljenja bolesnika koji su povratili zdravlje živeći na planini i jedući organsku hranu - navodi Nada.

Boravkom u prirodi, mi se, podseća, oslobađamo stresova, napetosti i uznemirenosti koje nam obilato daruje život i posao u gradu:

- Duševni mir i radost u srcu osećamo uvek provodeći vreme kraj čiste reke, dišući šumski vazduh, gledajući božanstvene pejzaže ili preznojavanjem do uspona na vrh neke planine - kaže Nada i dodaje:

- Na kraju krajeva, čovek je po svom postanju deo prirode, koja mu je data kako bi njene blagodati koristio za svoje dobro u životu, a ne za njeno uništavanje i saniranje posledica tog procesa.

(Telegraf.rs)