Alan obožava "opasne" destinacije: U Jemenu je čak morao da nosi majicu sa posebnim natpisom

Devojka u Mauritaniji / foto: Alan Mandić

Po struci grafički dizajner i vlasnik male turističke agencije, Alan Mandić iz Biograda na moru baš i nije ljubitelj popularnih turističkih destinacija. Najpre zato što primećuje da se i njegova zemlja uništava usled nekontrolisane gradnje. 

Preporučujemo

Upravo zato ga putovanja vode uglavnom na mesta, na kojima su i destinacije i društva još uvek neokaljana masovnim turizmom.

Kao jedan od razloga da se upusti u otkrivanje takvih destinacija, Alan navodi radoznalost, ali i ljubav prema čitanju, što ga je ponukalo i da upozna sva ona čuda širom sveta, o kojima je imao prilike da saznaje iz pročitanih knjiga.

- Kao jedno od najboljih putovanja mogao bih možda da izdvojim Mauritaniju. Jednostavno, jer je to zemlja koja je baš posebna. Društvo koje živi kao i vekovima ranije. Da ne vidite mobilni telefon i po koji komad plastike, pomisli biste da ste se vratili u prošlost. I ta neverovatna Sahara – izjavio je Alan za „Telegraf“.

Naravno, tamo gde ima najboljeg, mora postojati i protivteža. Upitan da izdvoji putovanje, koje mu je bilo najgore, Alan odgovara da ne postoji najgore putovanje. Prosto zato što samostalno ima priliku da izabere koje će destinacije posetiti, pa samim tim u svakoj od njih i uživa. Posmatra predele i ljude, upoznaje sve to i stvara utiske i sećanja.

Ipak, pominje Sudan kao najzahtevniji za posetiti, u logističkom smislu. Reč je o zemlji u kojoj su česte nestašice goriva. 

- A sećam se i ne baš idealne situacije u Jemenu kad mi je greškom (ili namerno) udaren izlazni pečat na Sokotri, pa je po dolasku na kopneni dio Jemena, vodič morao da pazi da nas ne presretne kontrola, kako ne bih imao većih problema, jer sam ipak bio ilegalno u Jemenu. Tamo nije ni lako ni legalno biti. Mislim, sve se to može lagano rešiti sa dobrom napojnicom ali bih, u tom slučaju, izašao iz zone zaštite svog vodiča i postojala bi realna opasnost da netko ili iz Al Qaide ili čisto iz koristi, pomisli da bi me vredelo oteti – prisetio se Alan.

Etiopija / foto: Alan Mandić

Nakon toga je pronašao Solomonsko rešenje za takve situacije. Jednostavno je odlučio da nosim majcu sa natpisom na arapskom jeziku. A na njoj je pisalo: Moja žena ne plaća otkupninu.

- I celokupna situacija se dobro završila, iako smo na granici sa Omanom morali da damo oko 50 evra da nam pogranični jemenski pukovnik mrkog pogleda ne pravi probleme. Naravno, u Jemen se vraćam čim se stvore uslovi za to, pošto je ta zemlja neverovatna – naglasio je.

Putovanja su Alanu omogućila ne samo da upozna neke od neverovatnih predela na zemlji, već i da upozna ljude širom sveta. Naučio je, kaže da posmatra ljude na drugačiji način i da uvidi koje su to stavrne vrednosti.

Tokom putovanja je svašta naučio. Ali jednu od najbitnijih lekcija, koju nikada neće zaboraviti je naučio upravo u Mauritaniji. 

Ben Amera, Mauritanija / foto: Alan Mandić

Desilo se da se tokom vožnje kroz pustinju ispred njih pojavila peščana dina. Na predlog vodiča, odlučuju da je zaobiđu, kako je ne bi prelazili jer to zna da bude vrlo naporno i zahtevno. Zato je vodič odlučio da je obiđu, što je produžavalo putovanje za oko dva sata. Ali je to svakako bila bolja opcija od prelaska preko same dine.

Nedugo nakon toga su zastali da predahnu. Kada su se vratili nazad u auto, Alan primećuje da mu nema mobilnog telefona i počinje da ga traži, prilično ljut što ga ne nalazi.

- I tako gledam po autu, ljut, slažem sav onaj nered koji nastaje usled dugih vožnji. Između mene i šofera stoje dve kifle koje je kupio dva dana ranije. Tvrde, prljave i suve. U mojoj nemoći sam ih pitao zašto to drže i bacio ih kroz prozor. Ali i dalje nisam mogao naći telefon, pa mi je vodič rekao da se vratimo. Rekao je i da ćemo lako pratiti svoje tragove i stići do onog mesta na kom smo odmarali i sigurno ćemo tamo naći moj mobilni – prisetio se Alan ove zanimljive dogodovštine.

Jemen Haid Al Jazil / foto: Alan Mandić

Vrlo brzo se okazalo da je vodič bio u pravu. Da sve bude još zanimljivije, ispostavilo se da je telefon bio iza sedišta u autu. Ali je upravo ta situacija učinila da Alan nauči nešto, što nikada neće zaboraviti.

- Oduševljeni, opet smo se okrenuli i nastavili da obilazimo dinu, kada je vozač ponovo stao. Zatim sam video da obojica odlaze do obližnjeg grmlja u pustinji i kao da nešto traže. Ništa mi nije bilo jasno. Sve dok vozač sa osmehom nije podigao one dve kifle koje sam ja bacio!

Papua plemenski ples / foto: Alan Mandić

- Na moje pitanje zašto, vodič mi je rekao da oni nikada ne bacaju hranu u Mauritaniji i da ima ljudi koji nikada u životu nisu jeli svež hleb. Čak mi je rekao i da kad oni završe sa ručkom i ako im ostane, odmah idu da pitaju komšije da li su imali šta da jedu. A ja sam bacio hleb kroz prozor - zaključuje Alen u razgovoru za "Telegraf" jednu od svojih mnogobrojnih dogodovština.

(Aleksandra Blažević/Telegraf.rs)