Olivera nikada neće zaboraviti neprijatnu scenu iz Aleksandrije: "Žene su počele da mi čupaju kosu"

Putovanja nekome služe da razbistri misli. Nekome da upozna nove predele. Nekome da se pohvali na društvenim mrežama. A nekome da proširi svoje vidite i upozna nove kulture. 

U ne tako davno vreme, u nekadašnjoj Jugoslaviji su postojali planinarski klubovi, koji su 80-ih godina omogućavali svojim članovima, mladim ljudima, da obilaze i upoznaju zemlju, bez roditelja. A u jednom takvom klubu je član bila i Olivera Krivokapić iz Niša, koja je kao članica izviđača i bivša sportiskinja uspela da obiđe veći deo nekadašnje Jugoslavije.

Kako potiče iz porodice, u kojoj se vodilo računa o porodičnim odmorima, koji su uvek pažljivo planirani, to je i Olivera već sa 18 godina odlučila da upoznaje svet na svoj način.

- Kada sam napunila 18 godina, krenula sam sama na dosta ozbiljna putovanja. Inspiraciju za nove destinacije sam nalazila u knjigama. Posle pročitane Remarkove knjige „Noć u Lisabonu“, morala sam da odem i upoznam ovaj prelepi grad – izjavila je Olivera za Telegraf.

Upravo su joj knjige pomogle da otkriva nove destinacije širom sveta. Desilo se tako i da je 1996. godine pročitala knjigu „Alhemičar“, Paula Koelja. Počela je da mašta o tome da poseti Egipat, da vidi piramide, verujuću da će joj to pomoći da otkrije čime želi da se bavi u budućem životu i na kom mestu u svetu želi da živi.

Iako rodom iz Niša, Olivera je  u to vreme živela u Herceg Novom. S obzirom na to da voli more, trudila se da svaki slobodan trenutak provodi u njegovoj blizini. Uprkos činjenici da je imala posao, činilo joj se da to nije to. Ali, ipak nije imala jasnu ideju o tome šta joj je dalje činiti.

I kako to obično biva, život namesti kockice baš onako kako samo on ume. 

Poziv od porodičnih prijatelja, rodom iz Niša, koji su u to vreme živeli baš u Egiptu, je Olivera dobila početkom 1999. godine.

Bilo je jasno da je to početak ostvarenja njenog sna da konačno vidi piramide.

Destinacija Aleksandrija

Nakon leta iz Beograda do Kaira, stigla je u Aleksandriju, kod prijatelja.

Najpre je grad sa njima i upoznavala, a onda je jednog dana odlučila da sama prošeta i poseti Zoološki vrt. A tao je doživela nešto što nikada neće zaboraviti.

- Izbegavala sam velike gužve i nisam htela da se puno udaljavam od mesta stanovanja. Zoološki vrt je mali i nije bio baš sređen. I dok sam slikala životinje, u jednom trenutku sam videla gužvu. Mnogo žena sa decom se stvorilo oko mene i sve su bile zabrađene, u crnim dugim haljinama. Vikale su nešto što ja naravno nisam razumela. Počele su me vući i oborile su me, pa počele da mi čupaju kosu – prisetila se Olivera jednog ni malo prijatnog događaja iz Aleksandrije.

Napominje da joj je kosa bila kratka i plava, te da je bila pristojno obučena i da svojim ponašanjem sigurno nije privukla takvu pažnju.

- Uhvatila me je panika i počela sam da vrištim, dok nisu prišli radnici Zoološkog vrta. Oterali su te žene od mene, pa pokušali da me smire. Na lošem engleskom su mi objasnili da one zapravo od mene nisu htele ništa loše, da su došle tu iz nekih sela i da su samo želele da dodirnu moju kosu. Ali ja sam ipak ostala bez nekoliko pramenova kose i morala sam da je ošišam mašinicom, kako se ne bi primetila razlika – uz osmeh dodaje Olivera.

Kako je u to vreme počelo bombardovanje Srbije, tako je junakinja naše priče ostala 6 meseci u Egiptu. Ipak, njen san se ostvario i to ne jednom. Nekoliko puta je za to vreme posetila piramide.

Kasnije se vratila u svoj rodni Niš, pa produžila u Herceg Novi. A kaže da putovanja utiču na ceo njen život, jer je i svog supruga upoznala kada je išla turistički da poseti Ostrog. Mnoge prijatelje sa kojima je i danas u kontaktu, Olivera je upoznala baš na putovanjima. 

U Egipat je sa suprugom otišla još jednom, 2012. godine. brodom do Aleksandrije. A tamo ju je sačekao grad, nimalo nalik na nekadašnji.

- Pošto je brod bio 2 dana u luci, iskoristili smo to da se provozamo taksijem po ulicama Aleksandrije. Tražila sam da me vozi svugde gde sam bila pre više od 10 godina. Dok smo prolazili, ostala sam zgranuta koliko je taj, nekada prelepi grad, postao prljav i zapušten. Nekada je Aleksandrija, inače drugi grad po veličini na tlu severne Afrike, bila grad kulture i ponos Egipta – rekla je.

Danas Olivera živi i radi u Herceg Novom i, kako kaže, zajedno sa suprugom pomaže drugima da ostvaruju svoje snove i upoznaju brojne destinacije, koje u ponudi ima njihova turistička agencija.

(Aleksandra Blažević/Telegraf.rs)