Sve što je htela bilo je da ode u saunu. Umesto toga doživela je blam po kojem će pamtiti putovanje

Pre deset sam krenula put Nemačke sa tadašnjim dečkom.

Nisam baš mnogo koristan saputnik, jer niti vozim, niti znam nemački, pa moj dečko i vozi i sporazumeva se. Prelazimo granicu iz pravca Švajcarske i zaustavljamo se u gradiću nadomak Štutgarta.

Naš prvi dan je odlično počeo... sunčano subotnje jutro u julu. Odlučili smo da posetimo gradsku banju, što je ustvari vrlo glamurozan naziv za gradski bazen, u sklopu koga se nalazi sauna, odnosno parno kupatilo. Kao i na mnogim takvim mestima širom Evrope, kupaći kostimi su obavezni u bazenima, ali se u saunu ulazi kao od majke rođen, što bi se reklo.

Sat vremena smo se zabavljali u bazenu, a onda smo se dogovorili da se kasnije nađemo u lokalnom kafiću. Pripremam se i uzimam samo mali peškir za lice, pa krećem u potragu za saunom.

Pratim miris kedra i stižem do tamnih vrata. Otvarajući ih, polako žmirkam, kako bih u tami razaznala...vidim gola tela sredovečnih Nemaca. Neko mi dobacuje nešto veselim glasom, a ja odlazim odatle dalje hodnikom i dolazim do dvoja neoznačenih vrata.

Logično mi je da se ženska sauna nalazi nasuprot muškoj. Po inerciji biram leva vrata i ulazim.

Ali to nije sauna. To je požarni izlaz.

Zarobljena sam gola na požarnom izlazu.

Niko ne zna gde sam

Iznad mene su ogromni ventilatori, koji se nalaze na zidu i čuju se kao motori velikih aviona. Počinjem da dozivam pomoć, lupam po vratima sve dok ne dobijem modrice. Nema ništa tako patetično kao kada čujete da se vaš glas i dozivanje U pomoć gubi.

Plačući, trčim niz metalne stepenice, pokušavajući da shvatim koji bi deo tela trebalo da pokrijem ovim malim peškirom koji sam ponela – možda samo lice? Udaram po vratima još 10 minuta, ali ništa.

U trenutku shvatam da niko ne zna gde sam. Vidim mog dečka kako zove policicju, organizovanu potragu zamnom, fotografiju sa diplomiranja na vestima, a zatim, mesecima kasnije, moje golo telo je pronađeno u požaru, dok krpa skromno prekriva samo moje lice.

Ali ne, to je industrijska mašinerija. Kakofonija vijugavih pumpi i neobjašnjivi, monstruozni motori koji su ograđeni rešetkama. Sve ima znak opasno po život na sebi.

Smejem se što sam gola, okružena svim tim mašinama, stežući samo mali peškir koji imam. Nema izlaza!

Međutim, postoji servisni lift. Iz čiste panike odlazim trčeći do njega.

Sramota kao supermoć

U liftu pritiskam sve tastere, nadajući se, više ne znam ni čemu. Pravim nekoliko potpuno besmislenih pokreta. Zatim u gornjem levom uglu ugledam znak za postojanje sigurnosne kamere.

U misli mi dolazi nešto strašno – stvarno treba neko da svedoči o mojoj najvećoj sramoti, da bih dobila pomoć? Prebacujem mali peškir preko osetljivog područja i počinjem da mašem u pravcu kamere.

Nakon nekog vremena, javlja se preko zvučnika neko ko govori nemački. I ja samo znam da se taj neko meni obraća i da mi daje neka uputstva.

Ali ono što on ne zna, jeste da ja ne razumem nemački. I kako to da objasnim? Čitaj glupa sam, dok počinjem da plačem i dalje mašući u pravcu kamere.

Na kraju, lift se zaustavlja u prizemlju i vrata se otvaraju. Tu je radnik banjskog centra. Najviše mu je 19 godina. Dete. Nešto mi govori, a ja plačem. On uzdiše i njegovo duboko razočarenje celokupnom situacijom me nekako još više ponižava.

Otključava neka vrata i ja, na moj užas shvatam da ta vrata vode pravo na ulicu. Čini se da je jedini izlaz u tom trenutku potpuno napuštanje zgrade i ponovni ulazak u banjski centar. Pokušavam da se sakrijem iza vrata, sada već histerična. Gledam niz ulicu i vidim ljude i na ulaznim vratima i na trotoaru i na parkingu.

U ovom momentu doživljavam nešto potpuno suprotno. Prolazim kroz tu gomilu ljudi potpuno svesna svoje sramote. Celo telo mi se trese. Podižem glavu, zabacim ramena i peškirić bacam na zemlju. Vidim ljude koji parkiraju svoje automobile i njihovu decu koja prstom pokazuju na mene.

Spasio me jastog

Na recepciji je mnogo ljudi, a moj vodič me poziva i tera da se probijem kroz gužvu. Svi se okreću, gledaju i gurkaju, čineći da se osećam još više krivom.

Zaposleni u banji se gura kako bi razgovarao sa recepcionerkom. U međuvremenu, prisiljena sam da tamo samo stojim i čekam. Pored mene, starija dama koja nosi cvetni kupaći kostim, mi nudi svoj šlauf za plivanje kao pomoć. U obliku je jastoga. Njegova klješta postaju moj improvizovani grudnjak.

Recepcionerka mi konačno nešto govori, a moja velikodušna komšinica koja voli jastoga mi kaže: Ona želi vašu ličnu kartu.

Moju ličnu kartu?

A ja imam samo jastoga!

Gde bi on mogao da čuva moju ličnu kartu?

Uprkos jezičkoj barijeri, pretpostavljam da recepcionerka ipak nema porblem da protumači izraz na mom licu, jer me pušta da prođem. Međutim, kroz rampu ne može da prođe i jastog samnom. Priznajem poraz i vraćam jastoga vlasniku.

Na putu do svlačionice, imam 10 minuta vremena za tuširanje, da pokušam da sperem sramotu. Brzo se oblačim i odlazim da pronađem dečka.

I nakon svega toga, on sebi daje za pravo da bude mrzovoljan, jer me je čekao sat vremena.

(A.B./Telegraf.rs)