Tragom duhova Špicerovog dvorca: Od bisera arhitekture u Beočinu ostala je samo ruina

Po ideji čuvenog arhitekte Imrea Štajndla koji je projektovao zgradu mađarskog parlamenta, u Beočinu je pre nešto više od 120 godina sazidan možda jedan od najlepših dvoraca koje Srbija ima.

Članovi porodice Špicer, nemačkih veleposednika koji su bili i jedan od vlasnika ovdašnje beočinske cementare, sazidali su davne 1898. ovo velelepno zdanje, koje danas jedva odoleva zubu vremena.

Nekada zamak iz bajke ispunjen elementima gotike, renesanse, romanike i baroka bio je mesto na kom su se održavali predivni balovi, a park oko njega mamio je uzdahe. Tako je bilo sve do Drugog svetskog rata, kada je, odlaskom Špicerovih 1941., zdanje korišćeno kao zgrada nemačke vojne komande.

Rat dvorac nije uništio. Naprotiv. Ponosno je sve preživeo.

Nakon 1945, tu su bili smešteni gradska biblioteka, Dom kulture, škola... Održavane su pozorišne predstave i organizovane književne večeri. Jedno vreme je služio i kao hotel, i na kraju je, devedesetih godina prošlog veka, doživeo najgoru moguću sudbinu – ostao je zapušten i prepušten rubu vremena.

Spomenik kulture bez namene

Iako je od 1997. proglašen za spomenik kulture, ovaj dvorac i dalje nije dobio svoju namenu. Baš zbog toga previše je izgubio. U poslednjih tridesetak godina iz njega su beskućnici, slučajni prolaznici, banditi i vandali, odneli sve što se odneti moglo. Uključujući i staru „žolnai“ kaljevu peć.

Jedino što je opstalo su goli zidovi i temelji, koji i dalje dokazuju kvalitet cementa koji se proizvodio u fabrici Eda Špicera. Stvarno, kvalitet za ponos! Tu je i poneki ornament da nas podseti kako je nekad izgledala demonstracija moći veleposednika.

Uprkos i akcijama naroda da se ovom dvorcu vrati stari sjaj, nije bilo pomaka. Jedino što je urađeno u proteklih nekoliko godina jeste delimično postavljanje novog krova, kako bi se zgrada zaštitila od daljeg propadanja. Od tih ulaganja možete videti samo nakucane daske i nešto novih crepova. Istina i u samom zdanju ima još crepova poređanih po razlupanim pločicama iz 19. veka. To vandalima valjda nije bilo interesantno da odnesu.

Iako su nekada bili zamandaljeni vrata i prozori, to nije sprečilo narod da tamo ulazi. A kada sada uđete u kostur Špicerovog dvorca, duša vas zaboli. Svuda ima đubreta, na zidu su ispisani grafiti, dubili su zaljubljeni i svoje inicijale i nemilosrdno čupali lajsne parketa.

Dvorac dom beskućnika

U podrumskim prostorijama i sada možete da zateknete nekog nesrećnika bez doma koji mirno spava u ritama, ušuškan među lišćem koje propada kroz deo razvaljenih prijemnih stepenica. Ni gelendera više nema. Ostao je tek koji ukras da vam razbudi maštu šta je tu nekada zaista sve i postojalo, a bilo je mnogo toga.

Osim „žolnai“ keramike iz dvorca je odnet i raskošan luster koji je svetlio frizure i raskošne haljine dama koje su plesale nekada davno u centralnom holu s kitnjastim balkonom, dok su prolaznici mogli da privire kroz prozorska okna različitih boja i oblika. Ostao je i kostur starog dvorskog kupatila i predivne pločice na ozidanoj kadi. Nazire se deo porodičnog grba, a jedan od ponosnih dimnjaka sada počiva na, u korov zarasloj, zemlji dvorišta.

Od turističke atrakcije do ruine

Ipak, i ovako ojađen i urušen i dalje mami poglede prolaznika. Dolaze ljudi iz čitave Srbije da izbliza vide čudo arhitekture koje oronulo viri iz zapuštenog dvorišta. Neko bi rekao da bi Austrijanci od ovog napravili turističku atrakciju, a samo Srbi ruinu.

Može da vam se dogodi, baš kao i nama, da na stepenicama dvorca ugledate mladu u veličanstvenoj venčanici, koja je došla tu bar da se fotografiše, kad već ne može u ovom nekada predivnom zdanju da izgovori sudbonosna „da“, kao što je učinilo na stotine parova pre kobnih devedesetih.

Nekada tu svrate i porodice sa malom decom. Devojčice oduševljeno gledaju okolo, sve uzdišući pitaju majke da li su tu nekad dolazili prinčevi. Pod velom dečije mašte ostaje i nama samo da zažmurimo i zamislimo se kako je nekad ovaj dvorac izgledao u punom sjaju, dok su njime hodili Špicerovi, čiji potomci, tvrde upućeni, i dalje žive u Nemačkoj.

Upitali smo i Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika da li će ikada obnoviti ovo zdanje, ali do objavljivanja ovog teksta, odgovor nismo dobili.

(Ivana Nikolic/i.nikolic@telegraf.rs)