Ivan pravi najlepše fotografije Srbije: Magični pejzaži koji oduzimaju dah

Fotograf Ivan Strahinić decenijama se ne odvaja od foto-aparata. Ljubav prema ovoj umetnosti otkrio je još kao srednjoškolac, a dugo već je poznat kao stvaralac koji pravi najlepše fotografije Srbije.

Svaki od kadrova koje je zabeležio priča jedinstvenu priču o lepotama Srbije, kako onim popularnim i prepoznatljivim koje imate prilike da viđate na bilbordima, turističkim magazinima i društvenim mrežama, tako i onim skrivenim koje vas nateraju da barem na trenutak zastanete i zapitate se kako je takav kadar mogao da vam promakne, a bio vam sve vreme pred očima.

U narednih godinu dana, kroz serijal "365 dana kroz Srbiju" Telegraf će objavljivati Ivanove fotografije napravljene širom Srbije - od Tare, Zlatibora i Uvca, preko Stare planine, Peštera koji s pravom nosi naziv "srpski Sibir", do Guče, poznatih i manje poznatih vodopada, pećina, manastira, hrane, ljudi...

Sve ono najlepše što Srbija ima i može da ponudi kako domaćim, tako i stranim turistima, naći će se na našem portalu, viđeno okom našeg umetnika i saradnika.

U razgovoru za Telegraf, Ivan Strahinić govori o svom putešestviju sa foto-aparatom koje traje skoro četiri decenije.

- Počeo sam da se bavim fotografijom kao srednjoškolac, ima tome već mnogo godina - kaže Ivan. - Zenit, Pentax, 35mm i miris fiksira i razvijača.

• Šta je presudilo da se opredelite za fotografisanje prirodnih lepota Srbije?

- To je ono što vidim, osećam, živim... Priroda je inspirativna, nikad ista i jedinstvena u svojoj izvornoj lepoti, a priroda Srbije posebno. Svaki put i svako fotografsko putovanje kroz Srbiju budi u meni tu dečačku radoznalost i razvuče neki unutrašnji, baš širok smajli. I dve stvari koje su možda najbitnije - to je strast i ljubav. I to ne prestaje. Traje!

• Koji deo Srbije je za Vas najinspirativniji?

- Ima ih mnogo. To je stvar trenutka, magije i inspiracije, a posebno energije koju osetim na nekom mestu. Često se dešava da neka mesta koja posećujem nisu "in" za fotografiju. Međutim, ako osetim "nešto", jednostavno ostanem tu i počnem da istražujem. I nikad se ne prevarim. Srbija mi baš tu pokaže to svoje parče lepote bez oklevanja.

• Kad je najlepše fotografisati predele po Srbiji - rano ujutro, u podne ili u sumrak?

- Fotografisanje prirode traži poznavanje prirode, specifičnih lokalnih vremenskih prilika i planiranje. Moje fotografije zavise od svetla, tačnije od sunca koje mi daje tu svetlost. U prirodi nema kontrolisanih uslova kao u studiju ili urbanim sredinama. Kod pejzažne fotografije morate da naučite da bude te na pravom mestu u pravo vreme. "Plavi" i "zlatni" sat (trenuci kad je najbolji "kvalitet" svetla za fotografiju) su nešto što se ne zaobilazi.

Naravno, tu su i planovi, kadriranje, podešavanju svih potrebnih parametara... Ali? Često se desi da dođem na lokaciju posle duge vožnje ili pešačenja, a od sunca ni traga. I čuvena nedoumica - šta sad? Iskustvo me je naučilo da budem strpljiv. Da čekam. I stvarno, gotovo uvek neki magični štapić promeni kompletnu scenografiju.

• Šta je Vaša preporuka za fotografisanje i šta je bilo Vaše najveće otkriće dok ste istraživali Srbiju?

- Jutarnje magle iznad vojvođanskih jezera i refleksija na mirnim vojvođanskim rekama. Stara i Suva planina - svaki pedalj - u bilo koje vreme.

Jesenju magiju planina Zapadne Srbije, posebno Prijepolje, Tara i Zlatibor. Neverovatni i pun emocija Pešter. Zavodljiva Zapadna Morava, Ovčar, Kablar i Dragačevo. Dunav. Beljanica i Resava. Pitoma Šumadija. Neotkrivene lepote Južne Srbije - od Kukavice kod Leskovca do Crnooka kod Bosilegrada.

Uh! I još mnogo toga!

A najveće otkriće su ljudi. Njihovo stapanje sa predelima u kojima žive. Način na koji nose život. Govor očiju i duše.

Srbija je lepa zemlja sa lepim ljudima.

• Koliko vremena Vam je potrebno da napravite fotografiju koja će ispuniti sve Vaše kriterijume?

- Da bi nastala, svaka fotografija mora da prođe kroz tri faze. Prva je planiranje lokacija i putovanja, druga rad na terenu i treća obrada fotografija. Ako su sve faze dobro pripremljene i realizovane, fotografija je završena za nekoliko dana.

• Koju fotografiju ste najteže napravili?

- Najteže slikam selfi. I nisam dobar u tome, definitivno.

• Na koju fotografiju ste najponosniji?

- Na svaku. Svaka je deo mene. Svaka je napravljena iz mojih ruku i sa obe noge na zemlji. Ipak, izdvojio bih dve za čitaoce Telegrafa. Jedna je nastala na 2.168 metara, na Midžoru (Stara planina) sa mojim "saputnicima". Rano ustajanje, zajedničko pešačenje u veoma teškim uslovima od Babinog Zuba do Midžora, deljenje hrane i vode i jedno neverovatno "poziranje".

Druga je Pešter i zaleđeni Uvac. Probijanje kroz sneg, zaglavljivanje, otkopavanje džipa. I sećanje za sva vremena.

Foto: Ivan Strahinić

(Telegraf.rs)