U ovom manastiru zamonašio se najvoljeniji srpski patrijarh: Blagoveštenje je kruna Atosa u Srbiji

Blagoveštenje, jedan od manastira na području srpske Svete Gore ili Atosa u Srbiji, specifičan je po tome što je jedna od retkih svetinja na području Ovčarsko-kablarske klisure za koju se zna i vreme gradnje i ko je bio ktitor. Sve to zahvaljujući zapisu, koji je do danas očuvan i nalazi se ispod trema glavne crkve.

Ipak, mogu se čuti tvrdnje da je tu ranije postojala svetinja, koja je bila izgrađena tokom 13. veka, te da je kir Nikifor, iguman manastira, zajedno sa bratstvom podigao 1602. godine današnji manastir.

Oko 30 godina kasnije je živopisan trem crkve, o čemu svedoči i zapis na severnom zidu. Rezultati istraživanja ukazuju na to da je unutrašnjost glavne crkve manastira Blagoveštenje živopisana 1635. godine.

Teška istorija manastira posvećenog prazniku Blagovesti

Sve do 1908. godine je, prema dostupnim podacima, manastir bio živ. Nakon toga je zapusteo, ali samo na kratko.

Iako je tokom Drugog svetskog rata bio oštećen, ubrzo je obnovljen. Ne samo nemački okupatori, nego i bugarski vojnici ostali su upamćeni po brojnim surovostima, ne štedeći monahe i sveštena lica.

Surovo vreme nosilo je i surovost ljudi, pa je izvesna Slavica, po zanimanju učiteljica, prokazala oca Nikolaja Lazovića, koji je u to vreme bio na čelu manastira Blagoveštenje, za četničkog simpatizera. Nemačkim okupatorima nije bilo dovoljno što su ga surovo maltretirali, te ga ostavili satima da stoji na suncu i pod prisilom da gleda u njega, već su ga sproveli u Banjički logor, gde je na kraju i streljan.

Pismo oca Nikolaja je potresno svedočenje o ovim događajima. Upućeno je iz logora bratstvu manastira, uz molbu da ga ne zaborave u svojim molitvama.

Znameniti ljudi u manastiru

Na manastirsku slavu, praznik Blagovesti, koji Srpska pravoslavna crkva obeležava 7. aprila, u osvit Drugog svetskog rata, dolazi i jedan od vladika. Na taj način je vladika Nikolaj Velimirović, kanonizovan 2003. godine, ne samo odao počast manastirskom bratstvu, već je i svima koji su u njega sumnjali pokazao da otadžbinu i veru stavlja ispred svega.

Iako je tokom Drugog svetskog rata manastir gotovo bio bez monaha, iguman Julijan Knežević, koji je do 1945. godine bio starešina manastira Vujan, biva postavljen za starešinu manastira Blagoveštenje. Trojica iskušenika tada dolaze sa njim, a jedan od njih će ostaviti naročitog traga u istoriji. Bio je to Gojko Stojčević, potonji patrijarh srpski gospodin Pavle, koji se upravo u ovom manastiru i zamonašio.

Kumovska kletva

Kako se radi o svetinji za koju su vezana mnoga narodna predanja, to ne čudi ni priča koja se sa kolena na koleno prenosi u ovom kraju.

U vreme kada su se hajduci skrivali na području klisure, posebno su se ustremili na ovaj manastir koji je često bio na meti pljačke.

Na čelu manastira Blagoveštenje u to doba bio je iguman Isaija Katanić. I koliko god se trudio da sačuva novčane priloge za obnovu manastirskog zdanja, hajduci bi nekako uvek saznali za to i pokušavali da otmu.

Monah Isaija je bio omiljen u narodu tog kraja. Možda je baš zato surovost koja prati kraj njegovog ovozemaljskog života još teža.

Hajduci su se dovijali na razne načine, ne bi li oteli i ono malo novca što je iguman pokušavao da uloži u boljitak svetinje. Tako su jednom prilikom prisilili njegovog kuma, koji je poticao iz porodice Jovanović, da im pomogne da opljačkaju manastir.

Poznato je da je u našem narodu kum svetinja i da se ne izdaje ni za šta i ni za koga, pa makar neko i život izgubuo. Ali Isaijin kum izgleda nije tako mislio i platio je kaznu i on i cela njegova familija.

Jedne noći su ga hajduci naterali da pokuca na manastirska vrata i zatraži od svog kuma da tu prenoći. Zapravo su sa njim bili i hajduci, koji su samo čekali priliku da uđu u manastir Blagoveštenje i opljačkaju ga.

Međutim, Isaija je bio mudar i dobrodušan čovek, pa mu je izgledalo čudno što mu kum dolazi u pola noći sam, rekavši da se vraća iz Čačka i da samo želi i manastiru da prespava.

Priča dalje veli da se monah svom kumu obratio rečima:

- Zaklinjem te, kume živim Bogom, nemoj me izdati! Da ti nije prosto!

Uprkos tome, on je uspeo da ga ubedi da je sam i da mu neće niko nauditi. Poverovavši kumu, jer je kumstvo u našoj narodnoj tradiciji svetinja, Isaija je otvorio manastirska vrata.

Ne samo da su hajduci opljačkali manastir, već su i igumana Isaiju maltretirali i na kraju ubili. Danas se na mestu na kome su hajduci ostavili igumanovo telo nalazi spomen obeležje. Njega je kasnije podigao Mitrofan Ivančević, koji se nalazio na čelu manastira Blagoveštenje.

(Telegraf.rs)