Jedini srpski manastir posvećen Svetom Savi: Teškom mukom je otkupljen od turskog bega

Kult Svetog Save je neosporno izuzetno značajan u našoj zemlji. Međutim, uprkos tome, u Srbiji ne postoji manastir koji je posvećen ovom Svetitelju.

Izuzev manastira Kuveždin, koji pripada Eparhiji Sremskoj Srpske pravoslavne crkve.

Zapravo je reč o manastiru, koji obeležava slavu Preobraženja Gospodnjeg. Dok je glavna manastirska crkva je posvećena Svetom Savi i njegovom ocu, Svetom Simeonu.

 

 

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Предраг Нешковић (@neskovic.predrag)

Jedan od fruškogorskih manastira

Na jugozapadnim obroncima Fruške Gore, u dolini potoka Kuveždin, po kome je i nazvan, smešten je ovaj srednjevekovni srpski manastir.

O njegovom nastanku nema sigurnih podaka, ali postoji predanje. Prema njemu, Stefan Štiljanović, srpski despot je 1520. godine podigao manastir Kuveždin. Čak postoji tvrdnja da je on zajedno sa velikim županom vojvodom Teodorom podigao još i manastir Šišatovac. Pretpostavlja se da su i isti majstori gradili oba manastira i isti umetnici ih oslikavali.

Zvanični prvi pisani trag o ovom manastiru datira iz 1566. godine. Zabeleženo je u turskom izvoru da je u pitanju manastir Sveti Sava, čiji je drugi naziv manastir Kuveždin.

Otkup manastirskog zdanja

Zanimljiva je istorija ovog manastira, koja nas vraća u 17. vek. U to doba je do mitropolita Pajsija, koji je bio na čelu Beogradske i Sremske mitropolije doprla vest da Sinan-beg, koji je vladao tim područjem, želi da sruši manastir. I nesamo to, nego i da maetrijal od manastira iskoristi za gradnju nekog gradskog zdanja.

U želji da to skrnavljenje spreči, mitropolit prenosi poruku igumanu manastira Šišatovci da se za to pobrine. Tačnije mu poručuje da manastir Kuveždin otkupi i da tako sačuva ovu Svetinju. Kada je on to uspeo da učini, obavezao se i da plaća tadašnjih 100 groša svake godine Sinan-begu.

Bratstvo manastira iz Vinče, a kasnije i manastira Slanci, koji se danas nalazi na teritoriji Beograda, odnosno istoimenog naselja, pristiglo je u manastir Kuveždin u drugoj polovini 17. veka. Tom prilikom su oni u velikoj meri obogatili manastirsku riznicu brojnim vrednim predmetima.

 

 

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Jovan Jovanovic (@travelphotography37)

Međutim, vrlo brzo posle toga se sukobljavaju sa bratstvom manastira Šišatovac. Problem je zapravo bio u tome što su oni, po prirodi stvari smatrali da manastir pripada njima. Tadašnji patrijarh, Arsenije III Čarnojević je pokušao da ih ubedi da se strpe i pričekaju, nadajući se da će monasi iz manastira Slanci ipak da se vrate posle smirivanja sukoba protiv turskih snaga.

Ipak, desilo se potpuno suprotno. Monasi iz manastira Slanci su tu ostali, tako da je kasnije rešavan i spor koji se ticao manastira, odnosno manastirskog imanja. Vićentije Popović, u to vreme arhiepiskop Karlovački, uspeo je da tu nezgodnu situaciju reši. Na svu sreću, monasi oba manastria su se ubrzo izmirili, a zemlja je podeljena onako kako treba.

Istini za volju, postoje i pisani izvori, prema kojima su kaluđeri iz manastira Slanci već u prvoj polovini 18. veka napustili Kuveždin i vratili se u manastir iz koga su došli.

 

 

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Stefan Zukic (@stefanzukic)

Stradanje manastira

Od 1923. godine je Kuveždin bio ženski manastir. Uoči Drugog svetskog rata je prilično uznapredovao, pa njegov metoh postaje beogradski manastir Vavedenje.

Nažalost, Svetinja je pretrpela značajna oštećenja tokom Drugog svetskog rata. Uz to je, kao i mnogi drugi fruškogorski manastiri, tako i ovaj opljačkan od strane ustaških snaga. Monahinje su uhapšene i odvedene u logor. Jedna od njih, Angelina Gračeva, poreklom Ruskinja, biva puštena i odlazi u Beograd, kako bi uspela da oslobodi i ostale. Na svu sreću, to joj polazi za rukom, tako da su se u manastiru Vavedenje u Beogradu, na praznik Krstovdan 27. septembra 1941. godine srele sve monahinje. Kasnije je Angelina postala igumanina manastira Vavedenja.

U manastirskom zdanju su u doba rata boravili najpre ustaše, a zatim i partizani. Čak su pred kraj rata ustaške i nemačke snage zajedno minirale ne samo glavnu manastirsku crkvu, nego i ekonomske zgrade na imanju i konake.

Da sve bude još tragičnije, u želji da spasi ikone, monahinja Jelena se vratila u manastir.

 

 

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

@z_e_m_u_n_a_c је поделио/ла објаву

Kako je navedeno na zvaničnom sajtu manastira Kuveždin:

U Kuveždin se posle rušenja crkve vratila monahinja Jelena i počela da spasava ikone ispod debelih slojeva i porušene opeke i šuta. Preostalo blago, oko 20 kona, je sakrila u manstirskoj kapeli da bi je zatim ustaše uhvatile, ubile i na nju nabacale ikone.

Manastir postaje opet muški nedugo nakon završetka Drugog svetskog rata. Kao Spomenik kulture se nalazi pod zaštitom države od 1990. godine, a sedam godina kasnije je započeta i njegova obnova.

(Telegraf.rs)