Ovo su lokacije u Srbiji koje inače ne vrve od turista, a kamoli sada: Evo zašto ih treba obići

Bogata šumama, rekama i jezerima, zaštićena planinama u kojima se kriju predivni vodopadi i mnoge tajne prirode, Srbija predstavlja svojevrstan biser Balkana koji, kada je situacija normalna, dođe da vidi na stotine hiljada turista. I nije samo to ono što Srbiju čini jedinstvenom turističkom atkrakcijom. Osim prirodnih lepota ona čuva i tajne drevnog Rima, "nasleđa" turskih pohoda, ali i druge dragulje - dvorce veleposednika i imanja ljudi koji su ostali zapisani u našoj istoriji.

Priznajem, svih prethodnih godina sam radije trošila novac na obilaske evropskih metropola i brčkanje na plažama širom sveta. Ova godina me je, prisilno doduše, naučila da Srbija nije ništa manje lepa od nekog Libana, Austrije ili Grčke, a što je još lepše, zaista nije potrebno mnogo novca da biste uživali u njenim čarima. Ono što jeste potrebno jesu siguran automobil, ljubav, entuzijazam, i da oživi onaj mali avanturista u vama, i tada put može da počne...

S obzirom na to da je ova godina bila u znaku distance, put me je vodio na lokacije koje i inače ne vrve od turista, a aktuelna situacija pružila privilegiju da mogu da samujem na nekim od lokaliteta... Ipak, stava sam da neki od njih zaista zaslužuju da se nađu na turističkoj mapi Srbije označeni sa "obavezno posetiti". Dok se to ne dogodi, nadam se da će vas ovaj putopis ubediti da spakujete kofere i krenete na put...

Špicerov dvorac

U Beočinu se nalazi jedan od najlepših dvoraca koje Srbija ima. Građevina stara nešto više od 120 godina, nažalost, nije u stanju kakvom zaslužuje, a dvorac sazidan po projektu arhitetke Imrea Štajndla sve teže odoleva rubu vremena. Ova lokacija je toliko fascinantna da sam je ove godine obišla dva puta.

Davne 1898. dvorac su sazidali članovi porodice Špircer, nemački veleposednici koji su bili vlasnici nekadašnje beočinske cementare. Iako je u devastiranom stanju, i dalje možete videti potpis renesanse, romanike, gotike i baroka i zamisliti kako su se u ovom, nekada predivnom zdanju, održavali balovi i priređivali prijemi i raskošne večere.

Kao što smo i ranije pisali, ovaj dvorac je 1997. proglašen za spomenik kulture, ali nažalost i dalje nije dobio svoju namenu i zbog toga se danas nalazi u katastrofalnom stanju. Za poslednje tri decenije iz njega su beskućnici, slučajni prolaznici, banditi i vandali, odneli sve što se odneti moglo. Uključujući i staru „žolnai“ kaljevu peć. Nažalost, samo nekoliko meseci otkako smo objavili prvi tekst, ova predivna građevina je ostala bez još nekih svojih dragulja, koji su pod udarcem vremena ili od ljudske ruke, zauvek iščezli.

Jedino što je opstalo su goli zidovi i temelji, koji i dalje dokazuju kvalitet cementa koji se proizvodio u fabrici Eda Špicera. Ostali su i neki ornamenti, čisto da vas podsete kako je nekad izgledala demonstracija moći veleposednika. Ispod tih bisera kulture išarani su grafiti, ostavljene su razlupane pločice i hrpa smeća... Od Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika nikad nismo dobili odgovor na pitanje da će biti obnovljeno ovo zdanje. Ovom prilikom još jednom apelujem na zvaničnike da podhitno reaguju i zaštite ovaj biser kulture. U Austriji bi za ulazak u ovakvo zdanje morali da platite, u ovom konkretnom slučaju možete samo sa tugom da gledate kako se raspada.

Kamenički park

Od Špicerovog dvorca ne treba vam mnogo da stignete do jednog od najvećih i najstarijih parkova Novog Sada. Kamenički park prostire se na bar 20 hektara, a pre nešto više od decenije stavljen je pod zaštitu kao značajno prirodno dobro, i u ovom slučaju zaista odajem počast tome kako se čuva.

Park se nalazi oko dvorca porodice Marcibanji i Karačonji. Grof Marcibanji bio je savetnik Marije Terezije, a zdanje je počeo da gradi krajem 18. veka. Udajom grofice Marije Marcibanji za grofa Gvida Karačonija, zdanje polovinom 19. veka prelazi u vlasništvo porodice Karačonji i u njihovim rukama ostaje ostaje sve do kraja Prvog svetskog rata.

Samo zdanje nisam uspela da obiđem, s obzirom na to da poseta mora da bude najavljena. Građevina spolja nije raskošna kao dvorac u srcu Beočina, ali sam sigurna da unutra ima sigurno što šta da se vidi, i verujem da bi se mnogi, pogotovo "slučajni prolaznici" sa oduševljenjem uputili u njegov obilazak da ima unutra ko da vas pusti.

Ipak, razočarenje zbog "ljubljenja vrata" brzo ćete zaboraviti kada krenete u šetnju. Na samom ulazu u šumoviti park, koji je pravljen po uzoru na engleske pejzažne parkove, prelazi se most preko Kameničkog potoka, a odatle puca pogled na pešačke staze, livade i vidikovce.

Čar ovog parka jeste što ga čitavom dužinom ljubi Dunav, a kada prođete između drveća i izađete na obalu, pomislili biste da ste na moru (samo zamislite da nema obale prekoputa).

U centralnom delu parka, odnosno na glavnom vidikovcu, nalazi se najupečatljivija skulptura “Pet glava”, u vidu pet stubova sa likovima koji liče na rimske vojnike, a legenda kaže da predstavljaju i likove članova porodice Karačonji.

Osim neverovatnih skulptura na takozvanom "brežuljku ruža", u parku možete videti i ostatke skulptura Pompejski stub, Sfinga, Adam i Eva, Ležeća devojka... U parku se nalazi i prirodno jezero, jedino preostalo iz grupe nekadašnjih pet međusobno povezanih jezera.

Ono što je za svaku pohvalu jeste da nigde u parku nisam videla papirić, opušak, ili bilo koji komad smeća koji bi mogao da naruši ovu idilu. Moguće je da je slika drugačija kada ga u letnjim mesecima preplave ljudi, ali se iskreno nadam da nije, jer gde god se okrenete možete videti kantu, a u parku ima i dovoljno klupa i stolova da možete da uživate i nadam se da hoćete.

Njegovo veličanstvo, dvorac Fantast

Kada krenete od Bečeja prema Bačkoj Topoli, posle nekih 15 kilometara možete da skrenete na Iđoški put i uputite prema veličanstvenom zdanju koje je sazidao Bogdan Dunđerski. Put do samog dvorca je nestvaran, jer prolazite kilometre zaštićeni krošnjama drveća. Tokom dana ovaj prizor oduzima dan, a noću može biti malo strahovit, ali je put odličan i zaista nema razloga za brigu.

Sa vaše leve strane ćete posle izvesnog vremena ugledati manjež, a u njemu predivne konje kako se jure i uživaju na vazduhu. Put pored manježa odvešće vas do ergele, a onda i do predivnog zdanja koje krase toranj i kule. Dvorac iz mašte nikao je pre manje od jednog veka, usred ravnice, na imanju koje se nekada prostiralo na više od 2.000 jutara zemlje. Nažalost, od izvornog dvorca ostali su samo zidovi i vrata. Sva raskoš koja se nalazila unutra do Drugog svetskog rata nestala je sa oslobođenjem. Priča se da su u dvorac bile puštene i ovce, a sve što je unutra vredelo, od nameštaja do kristalnih lustera je nestalo i nikad nije pronađeno...

Ipak, iako je dvorac pretvoren u hotel i u njemu nije ostalo gotovo ništa iz vremena Bogdana Dunđerskog, ovo zdanje će vas sigurno naterati da maštate kako je živeo pripadnik nekada najbogatije porodice u Vojvodini. Već na samom prilazu možete da zamislite fijakere koji ulaze na imanje i u predivni vrt oko dvorca. Iako je gostima dozvoljeno da vozilom priđu maltene do samog zdanja, moj vam je savet da se parkirate pred kapijom, jer zaista, svaki četvorotočkaš ruši mir ovog raja.

Prvo što će vas oduševiti jeste predivna terasa, koja danas služi kao bašta restorana koji je smešten u podrumu zdanja. U hladu drveća ovde možete pronaći zaklon od letnje vreve i uživati u cvrkutu ptica i udisati svež vazduh. Imaćete utisak da ste pobegli od čitavog sveta, što i jeste bio moj cilj.

Unutar samog zdanja ne znate šta će vas pre ostaviti bez daha... Visoke tavanice, raskošni saloni za prijem, neobično uske stepenice, ili sobe koje su veličine garsonjere ili dvosobnog stana. Dok se šunjate dvorcem, gotovo da možete da osetite duh tog vremena i zamislite Bogdana kako se penjao u kulu na čiji vrh vode preuske spiralne stepenice... Ipak, kada jednom kročite gore, shvatićete zašto je izabrao baš ovo mesto da gradi. Pogled puca na napreglednu ravnicu i vrt od kojeg zastaje dah. U jednom delu nalazi se i jezero, koje u trenutku moje posete nije bilo spremno za poglede turista... Zaraslo je u trsku, ali mi je rečeno da je u planu da se očisti i privede nameni.

Kada krenete u šetnju na svakom koraku ćete biti iznenađeni luksuzom i otkrivati nove detalje. Prvo što će vas ostaviti bez daha jeste bazen, u kome se navodno u mleku kupala najveća Bogdanova ljubav, Mara Dinjaški, koja je bila i upravnik ovog imanja. Ne znam da li je Mara zaista imala taj luksuz, ali ako jeste, Bogdan je morao da nabavi na desetine hiljada litara mleka da napuni ovo čudo. Ne bih da licitiram metrima, ali ću vam reći da je bazen toliko veliki da kada siđete u njega onom ko stoji na ivici izgledate kao dete. U centralnom delu bazena nalazi se fontana, ali nisam uspela da dokučim da li je baš iz nje teklo to mleko u kojem se Mara brčkala.

Na imanju je i mali kaštel, koji je Mara dobila od Bogdana. Nalazi se nedaleko od samog dvorca, ali se u njega trenutno ne može ni priviriti, jer je zatvoren i u planu je obnova.

Dok šetate i posmatrate dvorac koji uprkos svim nedaćama pokušava i dalje da sija u punom sjaju, zagledajući svaki svod, prozor i balkonska vrata, usudite se da maštate kako li su ovde izgledala jutra pre jednog veka, dok je Bogdan doručkovao u bašti pre nego što bi otišao da obiđe ergelu. Kažu da je nekad držao 1.400 rasnih konja, sada ih ima nekoliko desetina. Čuvaju ih u štalama koje su, kako su mi rekli, izgrađene u vreme kad i dvorac... Tu je i stari fijaker u kojem možete da se provozate, a na imanju ima više manježa gde možete da uživate u prizoru ovih prelepih životinja.

Beskrajne livade odvešće vas i do dela gde se nekada nalazio zoološki vrt Dunđerskog. Danas tu jedva da ima životinja, ali je navodno u Bogdanovo vreme tu moglo svašta da se vidi, pa čak i muflon.

Pored dvorca je i predivna kapela Svetog Đorđa podignuta u vreme kada i dvorac, po projektu češkog arhitekte Josipa Krusa. U izgradnji kapele pomogao je Bogdanov veliki prijatelj, naš čuveni slikar Uroš Predić koji je oslikao ikonostas i ikone. Nažalost, sa pljačkanjem dvorca i ova kapela je primila udarac... Srećom, zaštitni radovi na kapeli izvedeni su 1966. godine, dok je konzervacija ikona bila vršena tokom poslednje decenije 20 veka.

Ono što morate da znate kada se uputite ovde jeste da ćete biti, uslovno rečeno, odsečeni od sveta. Kilometrima okolo nema ničega. Dakle, ako vam dosadi kafa u bašti restorana i nije vam više zanimljivo da šetate po imanju, bez automobila ste zarobljeni. Zašto na ovo skrećem pažnju? Samo zbog planiranja troškova oko potrošnje goriva i činjenice da vam nakon dva dana može biti dosadno ako ste ljubitelj urbanih sredina... Internet vam je naravno dostupan, kao i dobar signal na mobilnom telefonu. Te, ako niste u mogućnosti da se vozate tamo-vamo, sigurno ćete naći način da se razonodite.

I da, pre nego što krenete da obilazite ovo imanje, savet je da dobro proučite lik i delo Bogdana Dunđerskog. Reći ću vam samo da se nikad nije ženio, i da je drugoj ženi koja je obeležila njegov život, (Mara je preminula tri godine pre njega, prim.aut) testamentom ostavio legat - da joj njegov univerzalni naslednik isplaćuje po 5.000 dinara godišnje do kraja života...

Treba da znate i da je Bogdan sahranjen u mauzoleju kraj dvorca, a iako ga nema već više od pola veka, njegov duh kao da i dalje hodi ovim zdanjem koje, iako priveden potpuno drugoj nameni od one koju je zamišljen, i dalje odiše gospodstvom i bogatstvom, baš kao i u vreme kada je Bogdan u njemu boravio.

Tužna slika Sokolca

Opijena pričama o prijateljstvu Bogdana i Predića, i posetama Laze Kostića "Fantastu", sledeće odredište na mapi bio je dvorac Sokolac, koji i dalje u izvornom stanju čuva sobu Lenke Dunđerski, Lazine velike ljubavi. Tu je i njen portret koji je Predić oslikao... Želja mi je bila da što pre stignem tamo i vidim sve ono što mi je u "Fantastu" falilo, a to su nameštaj i predmeti iz vremena Dunđerskih.

Po skretanju sa glavnog puta ostala sam šokirana šta moram da pređem da bih stigla do Sokolca. Krateri su me primorali da vozim kao po jajima i molim sve svete da ne ostavim branik i točkove usput...Predaja nije dolazila u obzir. Bila sam spremna na sve samo da stignem do imanja. Ipak, na kraju puta sačekalo me je veliko razočarenje. Kapija je zamandaljena, a iza nje sve je zaraslo u bagrem i travu. Sa neskrivenom tugom sam gledala kako još jedno velelepno zdanje, poput Špicerovog, propada.

Onda sam čula povik i ugledala čuvara koji mi je prilazio sa leđa. Kaže mi da je dvorac zatvoren i da se otvara samo po najavi. Povremeno se organizuju turističke ture. Ovog leta nije ih izgleda bilo. Sam pogled na vrt govorio je da ovde dugo niko ništa radio nije. Čuvar mi je dozvolio da uđem na imanje, ali ne i u kuću, jer nije imao dozvolu da mi je otvori.

Opterećena idejom da će se na mene nakačiti bar stotinjak krpelja hodila sam uskom stazom dok je svuda oko mene bila džungla. Stigla sam do velelepnog zdanja i gotovo pustila suzu. Negde su šaloni toliko odvaljeni da su ih zamandalili daskama. Prozori podrumskih prostorija su polupani, a kraj tih prozora vrvi na hiljade muva, što me je šokiralo. Nisam smela ni da pomislim šta se dole nalazi...

Dvorac građen u stilu klasicizma na prednjoj strani ima natkriveni prilazni trem sa rampom i krovom koji se oslanja na četiri stuba. Stara zamandaljena vrata vam ni ne dopuštaju da osetite raskoš kojim je ovo zdanje, zidano krajem 19. veka, nekada odisalo. Pokušala sam bar da naslutim u kojoj prostoriji se krije Lenkina soba, ali nisam mogla da znam, kao ni to šta je tačno u toj sobi ostalo. Priča se da unutra ima još nešto stilskog nameštaja i kaljavih peći po sobama i da su "preživele" neke tapete...

Od čuvara saznajem da je dvorac u privatnom vlasništvu, te da je firma u stečaju. Nisam uspela da do kraja proverim sve ove podatke. Pre nego što sam se ovamo zaputila saznala sam da je ovaj dvorac pre dve decenije proglašen za spomenik kulture. Legenda kaže da ga je svojevremeno Lazar Dunđerski izgubio na karatama, ali da ga je povratio tako što je morao da pogodi u jabuku koja je stajala na glavi njegove supruge. Iako možda loš kockar, bio je vrhunski lovac, pa je dvorac povratio i ostavio ga u miraz ćerki Emiliji. Danas kada vidim ovo zdanje, ne mogu da se otmem utisku da bi možda bilo bolje da je jabuku promašio... Možda bi neka bolja sudbina zadesila ovaj biser kulture koji će, ako se podhitno ne reaguje, ostati samo u sećanjima nas koji smo se, vođeni avanturističkim duhom i željni učenja o našoj istoriji i kulturi, zaputili da ga vidimo...

Nažalost, o Sokolcu sam najviše naučila sa interneta, tamo nikog nije bilo da me dočeka i priča mi o istoriji ovog zdanja.

Biser kraj Zrenjanina, kaštel Ečka

Ljuta i besna zbog prizora koji su me zatekli kod Novog Bečeja, dala sam gas u pravcu Zrenjanina, da vidim šta je ostalo od dvorca "Kaštel" u Ečki. Nalazi se svega nekoliko kilometara od Zrenjanina, a zvanično je otvoren 1820. godine. Podigao ga je Agošton Lazar, sin vlastelina Lukač Lazara. Na svečanom otvaranju bilo je i vatrometa, a svirao je slavni kompozitor Franc List, tada devetogodišnji dečak.

U "Kaštelu" su svojevremeno boravili i kralj Aleksandar Karađorđević i austrougarski prestolonaslednik Franc Ferdinand. Ako ih je, a verujem da jeste, sačekala slika koja je mene sačekala, verovatno nisu imali primedbe.

Dvorac je prizeman, u obliku slova "L". Danas je to hotel u privatnom vlasništvu, koji se naslanja na predivan park, koji je nažalost mali. Ipak, uređen je savršeno. Kraj samog zdanja je predivna fontana sa skulpturom u sredini, koja je restauirana pre desetak godina. Originalna skulptura je sačuvana i premeštana unutar dvorca, ali verna replika od bronze krasi fontanu.

Na samom kraju imanja nalaze se pomoćni objekti, koji su nažalost na korak od rušenja, a prekoputa njih nalazi se predivna kula, o čijem poreklu nisam uspela mnogo da saznam. Navodno je izgrađena u 19. veku i služila je kao vodotoranj. Nažalost, ovoj kuli je bilo nemoguće prići, jer je trava, u trenutku kada sam prolazila ovuda, bila gotovo do kolena. Koliko je zdanje devastirano najbolje ilustruje činjenica da na samom vrhu raste drvo, a zidovi samo što se ne uruše.

Crkva svetog Jovana Krstitelja zatvorena već godinama

Kada ste već u Ečkoj, obavezno obiđite oko rimokatoličke crkve Svetog Jovana Krstitelja koja se nalazi odmah kraj Kaštela. Zašto kažem "oko", zato što je ova predivna građevina, kako su mi rekli meštani, već godinama zatvorena za javnost.

Pоdignutа је 1864. gоdinе nа mеstu stаriје crkve iz 1794. gоdinе, a njenu izgradnju finansirala je upravo porodica Lazar.

Pogled na zdanje bi vas naveo da pomislite da ste otišli u neku drugu zemlju. Crkva je toliko arhitektosnki savršena da ćete dugo posmatrati svaki detalj. Hrаm је izvеdеn u duhu rоmаntičаrskе оbnоvе srеdnjеvеkоvnih stilоvа pо uglеdu nа nеmаčkе rоmаničkе crkvе. Sa jedne strane štiti je ograda od kovanog gvožđa. Tu je velelepni zvonik, a u kripti hrama su, kako su mi prolaznici rekli, sahranjeni članovi porodice Lazar i njihovi naslednici.

Rekli su mi da su unutra i orgulje koje već decenijama ne funkcionišu... Predivne slike koje su čuvane unutra su premeštene u zgradu biskupskog Ordinerijate u Zrenjaninu zbog vlage u crkvi.

Koliko sam uspela da vidim, ovu bogomolju sada nastanjuju samo golubovi, a nadam se da ću u skorijoj budućnosti uspeti da zavirim i u njenu unutrašnjost... Oni koji su je videli kažu da je zaista fascinantna.

(Telegraf.rs)