Šta traže Belorusi usred Jelašničke klisure? Kažu da žele da osvoje "koronu"

Grupa mladih Belorusa svakoga dana u Jelašničkoj klisuri kod Niša rizikuje svoj život i to iz zadovoljstva. Oni su članovi kluba profesionalnih penjača (free climbing), koji su se u Srbiji obreli jer u Belorusiji stena nema ni za lek, a mnoge zemlje gde su hteli da okušaju svoje veštine, zatvorile su im vrata zbog korone. U Srbiju su došli pre dve nedelje, a sa „koronom“ su se susreli tamo gde su se najmanje nadali. Neki šaljivdžija iz njihove branše, je jedno od startnih mesta za penjanje za stenu na mestu Potkapina, nazvao baš imenom opakog virusa.

Preporučujemo

Penjače je u Srbiji doveo njihov trener, dvadesetjednogodišnji Nikita Logunov iz Minska, koji iza sebe ima petnaestogodišnji staž u penjanju.

- Prvi put sam se popeo kao šestogodišnjak, doduše ne na stenu, već na drvo. Taj sport me je osvojio jer je izazovan i zahtevan. Izveštio sam se toliko da sam postao trener, a zbog velikog broja zainteresovanih za penjanje, posla mi ne manjka. Međutim, Ukrajina je ravna, ima mnogo šuma i jezera ali ne i stena, pa vežbamo na veštačkim tvorevinama. Nekoliko puta godišnje odlazimo u zemlje sa konfiguracijom terena koja odgovara našim zahtevima. U januaru smo bili u Turskoj, planirali smo da u maju idemo u Ukrajinu ali je zbog korone bila zatvorena granica. Razmišljali smo opciono o Crnoj Gori i Albaniji, ali smo se ipak odlučili za Srbiju i nismo se pokajali. Prvi put sam u vašoj zemlji i na Balkanu uopšte ali su utisci sjajni. Pre dve nedelje sam ovde došao sa šest studenata, oni su otišli, došlo je još troje i evo nas u Jelašničkoj klisuri – priča za Telegraf Logunov.

Hvali se gostoprimstvom koji im je pružio Aleksandar Tanić, koga su slučajno upoznali a on im se ponudio da bude domaćin.

- Odseli smo u Niškoj Banji, Aleksandar nas je prihvatio kao najrođenije, vodio nas u restorane i kafane ali i kod sebe kući, da upoznamo njegove roditelje. To je ono po čemu se Srbi razlikuju od Belorusa, i naš narod je prijateljski nastrojen, ali teže sklapa poznanstva, a Srbi su tako otvoreni, tako je lako sa njima biti prijatelj – kaže mladi penjač ne skidajući oči sa svog učenika koji se lagano uspinje do vrha nepristupačne stene.

Ovaj zaljubljenik u penjanje objašnjava da tzv. climbing, nije za svakog jer podrazumeva testiranje izdržljivosti do krajnjih granica.

- Penjanje je teško jer nije prirodno za čoveka, za kretanje se koriste ruke, prsti... Počinje se sa lakšim rutama, kako se napreduje, tako se biraju teže staze. Međutim, nema onih koji mogu svuda da se popnu, zato je potrebno stalno usavršavanje, konstantan razvoj – objašnjava tajne penjača Logunov.

U Jelašničkoj klisuri, kako kaže, ostaće do kraja oktobra.

- Planiramo sledeću vežbu u decembru u Turskoj u Antalijskoj regiji, ali ćemo se u Srbiju kad tad vratiti – obećava Nikita.

(D.K.)