Vazduh bridi, sunce prži: Ovako izgleda septembar na skrivenoj srpskoj planini, čije ime je legenda

Sa jedne tačke u Srbiji pogled seže u četiri komšijske države - to je pomalo skrivena planina Besna Kobila, čiji istoimeni najviši vrh sa 1.923 metra nadmorske visine predstavlja četvrti po visini vrh u centralnoj Srbiji, odmah posle Midžora i Pančićevog vrha.

U bližoj okolini viša je samo Šar planina i Vitoša u Bugarskoj, koji se sa visinama od preko 2.000 metara nižu u daljini u svom plavetnilu. Pogled na istok seže do Bugarske, na jug do Severne Makedonije. Ako je lepo vreme, sigurno je da je moguće videti i neke vrhove u Albaniji i Grčkoj. Kažu da se na vrhu mogu "uhvatiti" i frekvencije mađarskih i hrvatskih radiostanica - a to znači i da sve do Panonije postoji nesmetana vazdušna putanja.

Pravi gušt pešačenja do vrha planine je u ranu zoru, kada prvi zraci sunca obasjavaju pašnjake. A na samom vrhu ćeka vas veličanstven pogled, u 360 stepeni - Vranje se vidi kao na dlanu, iako nije tako blizu Besnoj Kobili.

Na vrhu se nalazi i repetitor, a planirana je, pričaju meštani i izgradnja stanice centra za kontrolu leta. Baš po antenama i građevinama na vrhu, on je jasno prepoznatljiv i iz podnožja. Najbrži pristup je iz pravca sela Kriva Feja, od planinarskog doma i mini ski centra. Sa prvim jutarnjim suncem začuli su se i motori - terenska vozila sa radnicima kretala su ka vrhu planine, ali i ka rudniku olova, koji se malazi nedaleko odatle.

Uz planinu penjali su se i rekreativci, biciklisti, a bašta planinarskog doma bila je puna ljudi koji su prelep septembarski dan rešili da provedu na planini. Većina njih je iz Vranja i dobro znaju kakvu prirodnu lepotu dele sa susednim Bosilegradom.

Tišinu i mir osetićete tek kada se odaljite i krenete ka nekom od drugih vrhova. Šume gotovo da nema, vidi se sve - put kojim ste prošli možete prstom da ispratite, dok se siluete ljudi na susednom brdu jedva naziru, sve deluje istovremeno i blizu i daleko. Korak po korak, po utabanoj stazi pašnjaka, možete da prevalite na desetine kilometara, a da ne sretnete nikoga. Sve te siluete bile su samo deo jedne usamljene planinarske grupe.

Nekoga, ko je i čitavih pola sata pešačenja udaljen od vas, čućete kao da vas deli par desetina metara.

Pod cipelama se sjaji kamenje bogato rudom - zlatni i srebrni primerci, čije sjajne šljokice ostaju i na prstima. A kada zastajete, čućete prelepu tišinu. Nema glasova i buke, ali tišina je "obojena" pojanjem cvrčaka, razlilitih tonova, dok put prelaze razni skakavci. Jedan od njih bio je tolio velik da bi se pri svakom skoku doslovno prevrnuo.

Nad stazom su užurbano letele laste, a koliko god da je vazduh bio prijatan i rashlađen, zraci sunca su pržili kao pri najgoroj julskoj žegi.

Jedina stvar koja kvari utisak jeste ono bez čega privreda ne može da funkcioniše - rudnik. Planina je u njegovoj okolini bukvalno izbušena.

Nedaleko odatle, u Krivoj Feji nalazi se i jalovište koje iz daljine izgleda poput jezera. To svakako nije jezero života.

Neobično ime za planinu

Ime Besna kobila zvuči gotovo nestvarno za jednu planinu, baš kao što je Kriva Feja neobičan naziv za jedno mesto. Veruje se da je nekada davno tu živela devojka Feja. Bila je lepa i snažna, vrsni jahač, ali doživela je da njenu kobilu ujede besni pas. Ona to nije znala i krenula je u selo da kobilu izleči. Ona je, međutim, zbacila, pobegla u planinu, a lepa Feja ostala je kriva.

Inače, vrh planine nekada je bio i državna granica između Srbije i Bugarske. Mirovnim sporazumom iz 1919. godine, zajedno sa Bosilegradom ovaj deo postao je sastavni deo Kraljevine SHS.

(Telegraf.rs)